Od nesanice do SMS komunikacije

Zadnjih nekoliko dana mi se opet vratila nesanica. Uz nesanicu je došla i stara dobra nervoza i napetost koje ponekad blokiraju mogućnost da se bilo čime pametnim bavim dok čekam da mi se oči sklope. U takvim situacijama posežem za najočajnijim rešenjima, a jedno od takvih je gledanje televizije. Ne postoji ništa gore i besmislenije od gledanje srpskih tv programa. Kablovska televizija samo za nijansu popravlja to tragično stanje i to sa nekoliko primera, a van toga je takođe sve očaj spektakla, površnosti i neinventivnosti.

Listajući tako programe u ranim jutarnjim satima, ili su to kasni večernji, više ni sam ne znam, na prvom programu tzv. javnog servisa naletim na reprizu emisije Olivere Kovačević, "Da Možda Ne". Uspeo sam da se zadržim čitavih 20-ak minuta dok se nisam počeo osećati kao da me je neko držao vezanog u prostoriji u kojoj sa zvučnika dopiru pesme Plavog orkestra, dok se na nekakvom videobimu neprestano vrte slike Bore Čorbe, Miroslava Lazanskog i Emira Kusturice. U tom stanju, koje se valjda može meriti samo sa osećajem kada jedete nečije želudačne izlučevine pomešane sa psećim izmetom, uspeo sam da ukačim nekoliko stvari.
Tema emisije bila je vezana za pojedine radnike kragujevačke "Zastave" preuzete od strane "Fijata" koji su, žaleći se na preopterećenost na poslu, rešili da se vrate u "Zastavu". Ova priča oko preopterećenosti, eksploatacije, priča o manje ili više otvoreno prinudnom radu i radu kao takvom je posebna tema kojom ću se, nadam se, pozabaviti konkretnije u nekim kasnijim kolumnama.

Ono što ovde želim da istaknem je nešto što je vremenom postala gotovo uobičajena stvar. Naime, tokom izlaganja sociološkinje Nade Novaković koje nije bilo ništa posebno radikalno u kritici ponašanja multinacionalnih kompanija, ali je ipak ukazivalo na neke vrlo važne stvari, izvesni Nebojša Ćirić, nekakav potrčko u Ministarstvu ekonomije Vlade Srbije je sve vreme pravio grimase kao da ga to što Nada priča užasno smara. Pri tome, Nada je pričala verovatno manje od njega, bar dok sam ja gledao. Ali, na stranu to, ono na šta je nesrećni sin Nebojša reagovao nije bila samo dužina Nadinog izlaganja, već i sadržina dotičnog. Ta sadržina je bila verovano prilično neprijatna za njegovo neoliberalno uvce i za njegovu logiku onog najgoreg burazerskog tipa koji ne voli da mu se tu mnogo mlati i teoretiše, već funkcioniše po principu "daj da mi burazeru, završimo pos'o, a ti posle mlati i kenjaj koliko hoćeš".

U najmanju ruku, pošto sin Nebojša dolazi iz ministarstva jedne države, makar se ona zvala i Srbija, onda bi morao da ima osnovnu kulturu ( pošto se Oni formalno pale na učtivost i kulturu ) da sasluša sagovornika bez tog pravljanja grimasa koje omalovažavaju ne samo ono što dotični/na priča, već i samu osobu tretira kao nekoga ko je potpuni debil. Zamislite, neko ko je lišen, a to se tokom mog gledajnja emisije jako dobro videlo, svake sklonosti, verovatno i mogućnosti, da bilo šta dublje analizira i da se upusti u raspravu koja je samo malo složenija od njegove "burazerske logike" sedi u studiju i jednostavno zajebava sagovornicu. Istovremeno, treći gost u studiju Đuzepe Zakaria, portparol preduzeća "FIAT - automobili Srbija" uskače da pomogne svom ideološkom drugu i kaže da je to što Nada priča ideološko-politička priča kojoj nema mesta u raspravi na temu radnika. Znači Đuzepe je jos blesaviji od Nebojše. Za njega je priča koja zadire u način poslovanja multinacionalki i njihovih različitih aršina koje primenjuju u različitim zemljama kao i analiza strukture i uslova rada, socijalne zaštite itd., neka tamo političko-ideološka priča za koju nema mesta. Istovremeno se postavlja kao da je iznad tih "gluposti", kao da je on nekakav "čardak ni na nebu ni na zemlji" koji nema nikave veze sa ovozemaljskim životom. Pitam se samo, čemu Đuzepe misli da ima mesta u takvom razgovoru? Možda bi trebali da otvorimo prostor da Đuzepe i Nebojša tokom cele emisije prosipaju svoje "nepolitičke" priče o tome kako na grbači radnika zaraditi što više love i kupiti sebi petu vilu sa deset kupatila, sedmu jahtu ili deseta kola za mali lični vozni park.

Na sve to, majstor sa Apenina je zaboravio da je upravo ideologija jedne tranzicione države sa političkom elitom koja tu ideologiju sprovodi u praksu omogućila da firma čiji je on portparol otvori pogone u jednoj zemlji i to pod najboljim uslovima u regionu. Najboljim, razume se, za "Fijat", a ne za radnike i da ista ta država koja funkcioniše po određenoj političkoj i ideološkoj matrici daje subvencije od više desetina miliona evra jednoj multinacionalnoj kompaniji ne bi li se ona smilovala da otvori radne logore za ljude koji će za isti posao dobijati platu šest puta manju nego radnici iste firme u Italiji. Zamislite tu drskost da se na taj način, preko te primedbe ( nazovimo taj prdež primedbom ) oko političko-ideološkog tona razgovora isključi čitav jedan spektar mogućih analiza onoga što se u Kragujevcu dešava.

Ipak, taj apolitični fijatovac i ovaj šarlatan iz ministarstva su neko od koga, valjda, možemo i očekivati tu vrstu nespremnosti za razgovor. Naravno, to što se može očekivati, ni slučajno ne znači da se ni na trenutak takva glupost pojednostavljivanja treba tolerisati, naprotiv, uvek treba reagovati na to svođenje komunikacije na jednu dimenziju, najčešće onu iza koje stoji sila, ne nužno oružana sila, već sila državnog aparata i ideologije koju taj apatrat prozivodi i implementira među ljude. Međutim, takvo ponašanje je moguće samo u onim zajednicama gde je ta svedena komunikacija normalizovana kao najpoželjniji oblik razgovora. U takvom ambijentu je svaka kritika takvog površnog razgovora izložena podsmehu istih onih ljudi koji svojom površnošću i kreiraju taj ambijent. A ti ljudi smo između ostalih i mi, tzv. obični ljudi.

Jedna od stvari koje su me najviše nervirale na predavanjima na faksu je upravo to da čim neko u diskusiji kaže više od dve prostoproširene rečenice postaje dosadan, čuje se coktanje i uzdisanje neodobravanja i teškog smaranja, vide se gomila nekih očiju koje se prevću gušeći se u dosadi i polako se napuštaju predavanja pre njihovog završetka. Pričam o predavanjima na Filozofskom fakultetu odseka za sociologiju gde bi priča, polemika i analize valjda trebale biti imperativ, a ne najgori užas koji se može zamisliti. Ponekad se čovek oseti neprijatno, jer se stekne utisak da onaj ko bi da priča zadržava studente i uzima im vreme od nekog važnijeg posla koji mogu da rade, recimo od ispijanja kafe u okolnim kafićima. Ali onda se desi da se i rasprave u tim kafićima pretvaraju upravo u te svedene razgovore gde se svako dublje, a samim tim i vremenski duže i zahtevnije, ulaženje u polemiku smatra potpunim promašajem.

Slična stvar mi se dešava i u razgovorima sa pojedinim prijateljima/cama. Da ne idem dalje od toga, malo me plasi to svođenje komunikacije na dužinu jedne poruke koja može stati u mobilni telefon. Moglo bi se reći da je na snazi neki oblik sms komunikacije gde je važno da pričaš što kraće, što površnije i što neobaveznije, sve van toga nas može odvesti u bavljenje nekim egzistencijalnim temama gde bi nužno morali da preispitamo i sopstvene fiksirane pozicije, identitete, stavove, a to je za nesigurne i površne ljude neprijatno. Sms komunikacija je poslednji korak ka stvaranju potpune slobode onima koji sebi dozvoljavaju da im posao koji je radilo 1400 radnika sada radi njih 880 i još kada se ti ljudi požale na preopterećenost bivaju proglašeni za razmažene, lenje i nepodobne.