Od izvora dva putića...

... ili Neki zaključci povodom rasprava na forumu Kontrapunkta Uvod

Derik Džensen, Industrijalizam mora da nestane (2002): “…Možemo da maštamo šta hoćemo, ali jedini održivi tehnološki nivo jeste onaj iz Kamenog doba…Vremenom, ljudi će se vratiti na način života kojim je naša vrsta živela tokom najvećeg dela svog postojanja. Za par stotina godina, najviše. Jedino pitanje je šta će do tada ostati od sveta.”

Isto: “Nije potrebno biti vrhunski naučnik da bi se shvatilo da je svaki društveni sistem koji počiva na iskorišćavanju neobnovljivih resursa po definiciji neodrživ. U stvari, to je verovatno jasno svakome, osim vrhunskim naučnicima…”

Ričard B. Li i Ivren De Vore, Man The Hunter (1968): “Lovačko-sakupljački način života bio je najuspešniji i najdugotrajniji oblik čovekovog prilagođavanja ikada ostvaren…I dalje je otvoreno pitanje da li će čovek uspeti da preživi sve složenije i nestabilnije ekološke uslove koje je sam stvorio. Ako u tome ne uspe, neki budući, interplanetarni arheolozi govoriće o našoj planeti kao o mestu na kojem je, nakon izuzetno dugog perioda stabilnosti, tokom kojeg su ljudi živeli uglavnom od nisko-intenzivnog lova i sakupljanja, iznenada usledio period intenzivnog tehnološkog razvoja, koji je vrlo brzo doveo do istrebljenja vrste.”

Ivan Ilič, The Shadow that the Future Throws (1989): “Epoha razvoja je završena. Potragu za mirom i pravednošću moraćemo da odvojimo od sna o Progresu, koji vlada našom imaginacijom još od XIX veka. Pitanje koje treba da postavimo je sledeće: Ako ne progres, šta onda? Koje su to ideje? Koji termini, slike?”

Gi Debor, Ambis (1989): “To da je sam život postao jedini revolucionarni program vidi se, makar negativno, i po sledećoj činjenici: tonući sve dublje u ludilo svoje potrebe za dominacijom, iste one društvene snage koje su nekada smatrane konzervativnim, danas se pokazuju nesposobnim da konzerviraju samu biološku osnovu i tako obezbede opstanak živih vrsta. Naprotiv, te snage su danas posvećene temeljnom uništavanju te osnove. Naime, ovo društvo je ludo u Čestertonovom smislu: ONO NIJE IZGUBILO RAZUM, VEĆ SVE OSIM RAZUMA, te apstraktne racionalnosti robe koja je njegov krajnji i isključivi smisao postojanja. Nikada pre jedna vladajuća klasa, koja je izgubila svaku drugu istorijsku perspektivu osim svog održanja, nije zapala u takav trans samoubilačke neodgovornosti. Nikada pre jedna klasa nije raspolagala tako moćnim sredstvima za iskazivanje tako potpunog prezira prema životu… Zato slobodno možemo da kažemo da sadašnja društvena organizacija, posmatrana iz ma kojeg ugla, jednostavno ne može da obezbedi život.”

I

“Možemo da maštamo šta hoćemo…”

Nema povratka u pećine i na drveće – tako bismo samo uništili ono što je od njih ostalo.

Ali, moramo pronaći nešto ANALOGNO tome, kada je reč o društvenim i fizičkim posledicama našeg prisustva na planeti Zemlji.

Možda ova formulacija može da razbije blokadu koju, u jednom trenutku, izaziva ovako usmerena kritika celine.

To je zaključak cele ove rasprave.

Šta je u tome sporno?

II

Posmatarajući ljudsko mnoštvo koje se tiskalo na ulicama Kalkute, Levi-Stros je zapisao u svoju svesku (koja će kasnije postati knjiga Tužni tropi): “Masovnost luči ropstvo.”

Društvene posledice našeg načina života su svakodnevna ekonomska ucena i ropstvo. A to znači: odvojena politička vlast, hijerarhije, masivni sistemi, masovne ljudske konglomeracije. Odatle i sva ostala šteta – fizičke posledice: uništavanje svega. Sadašnji sistem – kapitalizam – čije je maligno širenje obuhvatilo skoro celu planetu, mora biti razbijen tako da se više nikada ne sastavi, ali i tako da nikada ne bude zamenjen nekim drugim globalnim, predatorskim sistemom. To podrazumeva drugačiju kulturu, usvajanje drugačijih vrednosti, drugačije odnose između ljudi, ali i drugačiji odnos prema svemu što nije ljudsko. Pokazalo se da sa sadašnjim odnosom prema, recimo, planktonu (“ko ga jebe”), i sami prestajemo da budemo ljudi. Postali smo najotuđenija, najsebičnija i najusamljenija živa vrsta na planeti Zemlji.

To može da znači svašta, ali sve ukazuje da to suštinski znači samo jedno: totalni prezir prema robi i vlasti (ostalo po volji). To mora da postane naizričitiji planetarni tabu – totalna kulturna zabrana odnosa robe i vlasti. Roba podrazumeva ekonomsku ucenu, rad, specijalizaciju, ekonomiju, kapitalizam; vlast je odnos ili kompleks koji podrazumeva potčinjavanje, respekt prema vlasti, visko kulturno vrednovanje tog oblika ponašanja; vlast je i glavno oruđe masovne prinude i omasovljavanja.

Tamo gde nema toga, nema ni svega prethodnog. To najkonkretnije znači: nema masovnih ljudskih konglomeracija; nema uslova, ali ni razloga za njih – svi gradovi i masivni sistemi su samo radni logori. Bez toga, ova planeta bi konačno mogla da malo odahne. A i mi sa njom. O vukovima i kengurima da ne govorim.

To ne znači “ukidanje gradova”, već ukidanje njihove sadašnje funkcije. Bez toga, gradovi postaju slobodan prostor, kao i svaki drugi, možda malo nepovoljniji za život, ali koji bi opet privukao ili zadržao neke ljude. Važno je da nema centralne organizacije/ uprave, kulturnih preduslova za njihov nastanak. Prostor sadašnjih gradova takođe mogu da popune manje zajednice, kao i bilo koji drugi prostor. Zato je važno odbaciti logiku “povratka pirodi”. U suštinskom smislu – da, vraćamo se Prirodi, ali tu gde živimo (osim ako ne živimo, recimo, u senci neke nuklearne elektrane ili u krugu Hemijske Industrije Pančevo). Kada bismo ovako gladni, željni svega i otuđeni od svega i bukvalno “krenuli u prirodu”, obrstili bi sve što je od nje ostalo.

Naravno, neki će ostati, neki će otići, na razne strane, ne nužno u potrazi za “netaknutom prirodom” već prosto za uslovima koji im se više sviđaju. Ali, moramo pronaći drugačija rešenja i stavove tu gde živimo, gde god je to iole moguće. A uglavnom je moguće. Stvar je u tome da se celokupni prostor ove planete oslobodi i ponovo vrati prirodi, a ne da se samo pobegne u ono što je od nje ostalo.

Samo što ne znači da će tako i biti. Samo pokušavam da sagledam gde leži šansa. Prosto, sledim logiku: Šta je potrebno da bi se život nastavio i da bi to zaista bio život, bez obzira na trenutne mogućnosti i objektivne šanse za opstanak?

Znači, može da bidne, ali ne mora da znači. Ja ne vidim šta bi drugo moglo da bude izlaz. Sve ostalo ignoriše, u manjoj ili većoj meri, neminovne društvene i fizičke posledice našeg prisustva na planeti Zemlji, onakvog kakvo je sada. A sada je prosto nepodnošljivo i potpuno besperspektivno. Suviše smo alavi. Hteli bismo da zauvek ostanemo mladi. Da živimo večno. Da nema smrti. Da nema bola. Da nam noge nikada ne zebu. I eto gde nas je to dovelo.

III

Na taktičkom planu ostaje afirmacija ovih uvida, svih njihovih posledica, uz totalnu kritiku odnosa i koncepata koji čine našu sadašnju predstavu o životu.

To podrazumeva još nešto, takođe pod brojem 1: UKLANJANJE SVIH PREPREKA.

Na nama je da vidimo šta to sve konkretno znači, na svakodnevnom, ličnom i zajedničkom planu. Razvijanje tih taktika je stvar pojedinaca i dijaloga između njih. Te taktike ili prakse moraju da se spuste do najprizemnijeg svakodnevnog života i da obuhvate sve njegove aspekte. U ovoj opštoj skici to neminovno izostaje.

Naše postojanje mora da postane diskretnije. Manje upadljivo, s manje štetnim posledicama ili čak bez njih. Laganica. Nigde ne žurimo. Progres, ekonomski razvoj, dalji razvoj nauke i tehnike: šta će nam sve to? Videli smo šta stoji iza toga i koje su posledice. Pravi progres očekuje nas na sasvim drugoj strani: u sferi lične autonomije i umeća, u ponovom izmirenju sa svim ostalim oblicima života. Između nas, ostaje ukidanje ucene i ropstva. I onda bismo možda došli na svoje. Ljubitelji nevolja ne treba da se osećaju uskraćenim: biće prostora i za to, koliko im duša ište. Ali, ovaj holokaust i masovno sagorevanje moraju biti zaustavljeni.

Aleksa, anarhija/ blok 45, 03. oktobar 2004.