Obrazovanje i kriza u SAD

Masovno obrazovanje inžinjenra i naučnika više nije primarni ključ ekonomske kompetitivnosti. U biopolitičkoj ekonomiji masovna inteligencija je ono što pokreće ekonomske inovacije. 

MAJKL HART (Michael Hardt)

Vlade širom sveta drastično smanjuju finansiranje javnog obrazovanja i povećavaju školarine na univerzitetima. Te mere su često formulisane kao odgovor na tekuću ekonomsku krizu ali zapravo njihova primena je počela davno pre toga. Dok se u Britaniji, Italiji i drugim evropskim zemljama studenti sukobljavaju na ulicama sa policijom i eksperimentišu sa novim načinima protestovanja protiv takvih postupaka vlasti, na kampusima u SAD relativno je mirno.

Pre četrdeset i pedeset godina studentski pokreti u SAD, kao jedni od najaktivnijih i najinovativnijih [pokreta] na svetu, ne samo da su protestovali protiv militarizma, rasizma i drugih društvenih hijerarhija već su zahtevali demokratsku reformu obrazovnog sistema. Zašto se čini da danas studentski pokreti u SAD tako mnogo kasne sa reakcijom na ovu globalnu krizu obrazovanja?

Bilo je, ustvari, ozbiljnih studentskih protesta u SAD tokom poslednjih godina koji nisu uspeli da u većoj meri skrenu pažnju javnosti. Najvažniji od njih su studentski pokreti protiv povećanja školarine u sistemu javnog obrazovanja države Kalifornje. Školarina u sistemu kalifornijskog univerziteta je tokom poslednje decenije postepeno duplo poskupela ali naprasno povećanje od 32% u novembru 2009. je bilo povod za izbijanje protesta. U najvećim i najšire rasprostranjenim akcijama na kampusima SAD od 1970-ih, studenti i studentkinje su okupirali/e univerzitetske zgrade i organizovali demonstracije.

U primarnom fokus kalifornijskih studenata i studentkinja bila je socijalna nejednakost nastala zahvaljujući višim školarinama i slabijim finansiranjem univerziteta u celini. Siromašni su očigledno bili prvi i najoštrije pogođeni tim promenama. Šireća klasna podela, što studenti uporno ističu, blisko je povezana sa rasnim podelama, pošto crnački i Latino studenti čine veliki deo onih koje najviše pogađaju veće školarine.

Skromni uspeh koji je tokom minule epohe ostvaren u projektu otvaranja univerzitetskog obrazovanja za širu populaciju postepeno se poništava. Tokom proteklih 30 godina, kako objašnjava Kristofer Njufild (Christopher Newfield), profesor sa kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, "državni univerziteti, koje pohađa većina studenata u SAD, sistematski se slabije finansiraju, pa je na taj način korist od obrazovanja ograničena na vrhovnu četvrtinu studenata po visini prihoda i uništena prethodna globalna prednost zemlje u pogledu obrazovanja."

Kalifornijski studentski pokret je bio važan ali ni izbliza nije bio tako intenzivan, široko rasprostranjen, ili podržan kao njegovi pandani u Evropi. Jedan očigledan razlog za tu razliku leži u tome što su promene na univerzitetima SAD bile postepenije i manje. Školarina na državnim univerzitetima dugo je bila veća u SAD nego u većem delu Evrope i skorašnja poskupljenja su bila relativno skromna. Poskupljenje od 32% 2009. u Kaliforniji nije ništa u poređenju sa gotovo 300% u Britaniji. Drugi faktor koji bi mogao da doprinese slabijim protestima u Sjedinjenim Državama je taj što univerzitetski uslovi nisu uniformni na nacionalnom nivou. Finansiranje državnih univerziteta i visina školarina puno se razlikuju između različitih država i široko rasprostranjeni sistem privatnih univerziteta stvara još veće varijacije.

Najznačajniji razlog za slabiji studentski aktivizam u Sjedinjenim Državama, ipak, može proisticati iz puno dubljeg stanja u kom se nalazi zemlja. Društvena vrednost koja je dodeljena obrazovaju za sve, posebno višem obrazovanju, dramatično je opala. To izvesno važi i za druge zemlje ali pad je bio strmoglaviji u Sjedinjenim Državama. Studentska politika može dobiti moćan glas samo onda kada je univerzitetsko obrazovanje društveni prioritet.

Pogledajte, nasuprot tome, odgovor vlade SAD na "krizu Sputnjik". U okviru logike hladnog rata, sovjetsko lansiranje satelita Spunjik je smatrano izazovom za bezbednst SAD i njihovoj poziciji u globalnom sistemu. Kao odgovor na to Sjedinjene Države su znatno povećale finansiranje univerziteta, posebno u oblasti nauke i tehnologije. Misija nije bila ograničena na naprednu naučnu obuku ili vojne izdatke već je proširena na svim nivoima obrazovnog sistema, sa širokim i raznovrsnim posledicama. Čak i Dona Haravej (Donna Haraway), pionirka feminističke teorije, često govori o sebi kao o "Sputnjikovom detetu".

 

Rast znanja i inteligencije širom društva bio je nacionalni prioritet. Izdaci za masovno obrazovanje direktno su doprineli ekonomskom rastu ekonomije SAD. I sem toga, u kontekstu ovog obrazovnog projekta, o studentskim protestima 1960-ih i 1970-ih puno se govorilo u nacionalnim debatama.

Pošto se može reći da je lansiranje Sputnjika učinilo Sjedinjene Države pametnijim, napadi od 11. septembra, posmatrani kao primarni izazov pozicioniranju nacije u tom periodu, samo su zemlju učinili glupljom. "Rat protiv terorizma" je na prvo mesto stavio isključivo najograničenija vojna i tehnološka znanja i idiotizam bezbednosti dominira javnim diskursom. U toj atmosferi argumenti za izdatke za masovno javno obrazovanje kao i studentski zahtevi za jednak i otvoren pristup univerzitetu imaju malu težinu.

Važnost masovnog obrazovanja za ekonomski razvoj nije ništa manja danas nego što je to bila pre 50 godina, ali ekonomski značaj obrazovanja se promenio. Zajedno sa mnogim ekonomistima, Toni Negri i ja smatramo da se tokom poslednjih nekoliko decenija dominantni sektor ekonomije premestio od industrijske proizvodnje do onog što nazivamo biopolitičkom proizvodnjom, la producion de l'homme par l'homme, uključujući kreiranje ideja, slika, kodova, afekata i drugih nematerijalnih dobara. Ako je to tačno, onda masovno obrazovanje inžinjenra i naučnika više nije primarni ključ ekonomske kompetitivnosti. U biopolitičkoj ekonomiji masovna inteligencija - čak i izrazito lingvistički, konceptualni i socijalni kapaciteti - je ono što pokreće ekonomsku invaciju.

Univerzitetske politike širom sveta nisu održale korak sa tim promenama. Privatni novac koji univerziteti traže da bi nadomestili pad javnog finansiranja namenjen je pretežno tehničkim i naučnim oblastima. Humanističke nauke, koje su sve relevantnije u biopolitičkoj ekonomiji, lišene su sredstava i venu. U ovom slučaju studentski zahtevi zapravo pokazuju u pravcu ekonomskog prosperiteta. Tekući studentski protesti stoga ponovo potvrđuju opšte pravilo politike, da društvene borbe prethode i prefigurišu društveni razvoj.

Generalno sam skeptičan prema jadikovkama zbog pada američke civilizacije. Ustvari, ja predviđam da gubitak vojne dominacije nagoveštava daleko dinamičniji i kreativniji period društvenog razvoja SAD. Ali neuspeh da se masovno obrazovanje na svim nivoima postavi za prioritet sigurno je jedan faktor koji ukazuje na pad. I ja tumačim relativni mir na kampusima SAD, uprkos ekonomskoj krizi i rezovima, kao simptom tog problema.

 

* Objavljenu u Libération-u 02/12/210