Oaksaka - Pobuna se čvrsto drži pred nadolazećom represijom

Dok lutam po istorijskoj četvrti Oaxace, grafiti koji pozivaju na svrgavanje guvernera prekrivaju svaki slobodan prostor na zidovima. Zócalo, tj. glavni trg, kao i 50 blokova oko njega su od kraja maja postali dom učitelijma štrajkačima iz cele države. Prolazeći pored blokada napravljenih od slojeva metala i bodljikave žice, velikih komada betona, i po nekog preuzetog vladinog autobusa i kola, ulazim u kamp. Na obe strane ulice šareni prekrivači prekrivaju ćebad i kartone koje su hiljade uključenih u borbu koristili noću za spavanje. U centru trga narodna kuhinja prikuplja donacije i priprema velike lonce pasulja i pirinča.

Doktori su postavili ambulantu za one koji su napustili svoja sela i kuće i žive u privremenom kampu. Mnogi učitelji izveštavaju, čitaju najnovije kominikee pokreta, skupljaju se u krug i drže sastanke. Natpisi sindikata i opština iz cele države koji podržavaju ovu narodnu borbu, vise između drveća i bandera. Svuda okolo, šablonima napravljeni grafiti oslikavaju meksičke heroje revolucije, pozivaju narod da  ustane i traži oslobađanje svih političkih zatvorenika. Ovakva umetnost otpora me podseća na akcije protiv STO u Sijetlu. Ovaj kamp na glavnom trgu obeležava mesto gde je pokret nastao krajem maja, ali od tada se proširio i kampovi se sada nalaze po celom gradu. Opkolili su sve vladine zgrade i čuvaju četiri radio stanice i predajnike koji su preuzeti i trenutno su u rukama pokreta. Ova četiri kanala emituju obaveštenja o sastancima i protestnim šetnjama, diskusijama, uzbunama i pozivima za podršku. Ovo se sve dešava u gradu Oaxaca, dok se još najmanje 200 sela u državi priključilo i zauzelo svoje upravne zgrade.

 

Kako je nastao pokret

Sedamdeset posto od 3,5 miliona ljudi koji žive u Oaxaca državi su urođenici. Više od pola živi ispod granice siromaštva, 35 posto nema uvedenu vodu u svojim domovima. Nema dana da ne vidim siromašne urođenice sa bosonogom decom na leđima koje su došle iz okolnih sela da zarade novac prodavajući žvake i cigarete. U mnogim seoskim zajednicama muškaraca i nema, otišli su u SAD da pokušaju da zarade pare radeći surove poslove od kojih zavisi američka ekonomija. Ustav Meksika propisuje da sva deca imaju jednak pristup obrazovanju. I pored toga, prosečna osoba provede 5,6 godina u školi, što je za 2 godine manje od nacionalnog proseka. Uslovi u seoskim školama su izuzetno teški, nedostaje osnovna infrastruktura. Deca često dolaze u školu gladna, bosonoga, bez knjiga i olovaka. Poslednjih 26 godina, 22. odeljenje Nacionalnog sindikata prosvetnih radnika je održavalo štrajkove širom države. Neki od zahteva su bili povećanje plata, osnovne potrepštine i doručak za sve studente. Svake godine učitelji kampuju na glavnom trgu Oaxace dok se ne postigne adekvatan kompromis. Ove godine su se stvari odigrale drugačije. U 4:30 ujutru 14-og juna, dok su učitelji i njihove porodice spavale, 3000 policajaca je napalo kamp, helikopter je ispaljivao suzavac iz vazduha, tukli su ljude, spalili njihove stvari i na taj način povredili više od 100 ljudi. Učitelji su se odupirali pomoću štapova i kamenja, i kasnije istog dana su povratili trg.

 

Nastanak narodnog sabora

Odmah posle vladine represije, održan je ogroman marš u kome je 400.000 ljudi došlo da pruži podršku učiteljima. Napravljen je nov entitet od 350 organizacija nazvan narodni sabor Oaxace (APPO). Ova organizacija ne zastupa samo učitelje štrajkače već i sve one u državi koji se bore protiv represije i nepravde. Prema Florentinu, članu novinarskog odbora, “APPO nema za cilj da nametne neke odluke, već mu je namera da integriše sve ljude tako da bi zajedno mogli da organizujemo i upravljamo državom. “ Bez vođa, donošenjem kolektivnih odluka APPO dnevno iznosi obaveštenja o novim akcijama i strategijama. Urođenici iz ovog regiona imaju dugu istoriju bavljenja ovom vrstom organizacije, mnoge opštine još uvek vode opšti odbori po tradicionalnim urođeničkim običajima - usos y costumbres. Ovi odbori nisu u vezi sa političkim partijama i biraju opštinske predsednike koji onda upravljaju odgovorajući onima koji su ih izabrali.

16-og i 17-og avgusta APPO je održao forum nazvan “Stvaranje demokratije i upravljanja u Oaxaci”, sa temama koje podrazumevaju načine stvaranja novog drzavnog ustava, stvaranje demokratije odozdo, uključenje organizacija i poštovanje različitosti. Bogata istorija ovih ljudi u organozovanju na taj način mi je bila jasna još dok sam sedela u zadnjem redu sale u kojoj je na hiljade ljudi efikasno donosilo odluke. Po stvaranju APPO-a, jasan konsenzus je napravljen po pitanju promene prvobitnih zahteva učitelja. Tražiće se ostavka guvernera Oaxace, Ulisesa Ruiz Ortiza, ne samo zbog njegove odgovronosti u nasilnoj represiji protiv demokratskog štrajka učitelja, već i zbog toga što je doveden na vlast krađom glasova, i od početka svog mandata je favorizovao interese korporacija i slabio socijalne organizacije.

Korumpirana vlada i njeni planovi razvoja

Korumpirana vlada nije novost u Oaxaci, pa i u Meksiku. Institucionalna revolucionarna partija (PRI), stvorena od konzervativne desnice, ljudi bele puti, klase bogatih, je na vlasti u Oaxaci već 80 godina, a u celom Meksiku 70 godina, do izbora sadašnjeg predsednika Vicente Foxa. Postojala je nada da Fox neće igrati tradicionalno eksploatatorsku ulogu, ali njegova partija, Nacionalna partija akcije (PAN), je nastavila PRI-ovu politiku neoliberalne ekspanzije, korupcije i represije socijalnih organizacija.

Uz pomoć vođa iz zemalja Srednje Amerike, Fox je započeo Plan Puebla Panama, PPP, mega projekat neoliberalnog razvoja, koji SAD hvali. Ovaj projekat u načelu ima za cilj da poboljša životne uslove za ljude u regionu, a u stvarnosti podrazumeva krađu zemlje od urođenika radi što bržeg premeštanja resursa u ruke multinacionalnih korporacija, kao i prilagođavanje njihove kulture za turističku industriju. Jedan od projekata koji se dosta tiče Oaxace je pravljenje autoputa kroz njen najsiromašniji deo, Tehuantepečki zemljouz, da bi se resursi lakše prevozili kopnom od Atlantika do Pacifika. Ovaj koridor će biti okružen svetšopovima, maquiladorasima, bez ikakvih zakona o radu i životnoj sredini. “Zbog svega ovoga, vlada u Oaxaci je ključ realizacije projekta”, objašnjava Florentino.

Ulises Ruiz Ortiz je kopija najkorumpiranijeg vođstva PRI koji eksploatiše većinu urođeničke populacije radi interesa stranih korporacija i održava kontrolu PRI širom zemlje, što predstavlja savršenu kombinaciju za pripremu regiona za implementaciju PPP-a. Budući da nije mogao biti izabran na demokratski način, Ulises je morao doći do svoje pozicije kupovanjem glasova, manipulacijom glasačkim kutijama i kompjuterskim varanjem. Prvog decembra 2004. godine, prvog dana na mestu guvernera, 40 naoružanih ljudi uključujući opštinske lidere PRI i policiju, napalo je Noticias, velike regionalne novine koje su prenosila o nelegitimnosti izbora. Za 21 mesec, koliko je guverner Ulises Ruiz Ortiz bio na vlasti, 37 osoba je ubijeno iz političkih razloga. Posle ovoga, njegov odgovor na demokratski štrajk učitelja ne predstavlja iznenađenje.

Vladina represija se nastavlja

Represivne taktike protiv pokreta traju od 14-og juna. Izdate su dozvole za hapšenje najmanje 80 „lidera“ pokreta, uključujući članove sindikata učitelja. Neregistrovani kombiji su sa ulica oteli četvoricu, dok su slike jednog prebijenog biologa objavljene u novinama. Lica četvorice političkih zatvorenika kao i poziv na njihovo oslobađanje se nalaze po celom gradu. Kao odgovor na represiju organozovan je marš 10-og avgusta. Bila sam šokirana kada sam na trgu videla preko 20.000 ljudi koji su se skupili za samo jedan dan. Odlučila sam da nekako stignem do prvih edova. Dok sam trčala kroz masu, čula sam pucnjeve i iznenada mi se pridružila grupa ljudi koja je takođe htela da stigne do prvih redova marša. Kad sam stigla, marš je obustavljen i nastao je haos. Ispred mene 50-ogodišnja žena je podigla komad betona i bacila ga na zemlju ne bi li ga razbila na sitnije komade. Shvatila sam da ljudi žure da dođu do štapova i kamenja da bi se odbranili, neki su potražili zaklon u obližnjoj crkvi. Čovek je pao mrtav na zemlju. Vladini policajci su nasumice pucali u gužvu i ubili Joséa Jimenez Colmenaresa, mehaničara i muža jedne učiteljice. Očito je ovo bila taktika da se zaplaše ljudi. I pored toga, pokret ostaje pri stavu neupotrebljavanja oružja. APPO–va glavna strategija je da stvori situaciju u kojoj neće biti moguće organizovati vlast u Oaxaci, sprečavajući vladu da se sastaje, blokirajući bankarski i krupni biznis, kontrolišući saobraćaj praveći zakrčenja na autoputevima.

Krajem avgusta, vlada se najzad složila da pregovara sa APPO i 28 predstavnika, od kojih su pola učitelji, je otišlo u Meksiko Siti. Ovi pregovori izgleda nigde ne vode, jer je savezna vlada odbila da se povuče, a pokret ne želi da pravi kompromise po pitanju ostavke Ulisesa Ruiz Ortiza. Učitelj koji živi u kampu ispred jedne radio stanice objašnjava: “Neki compañerosi žele da prihvate mrvice koje nam savezna vlada nudi i kažu da je bolje da se vratimo u škole da bi se ovo završilo na miran način, kao da se ništa nije dogodilo, ali ima mnogo nas koji kažemo - ne, jer to podrazumeva da zaboravimo stvarnost koju smo dosad preživljavali. Mislim da ovakav vid represije nije viđen u Oaxaci, i da ako to dozvolimo, verujte mi kad vam kažem, osudili smo državu Oaxaca da živi ovako. Uradićemo nešto što će uticati ne samo na učitelje, već i na svaku socijalnu grupu koja bi htela da se pobuni u budućnosti.”

Moć komunalnog radija

Radio je odigrao značajnu ulogu u ovom pokretu, dajući nov glas onima koji se dosad nisu čuli. Radio stanicu, koju su napravili učitelji štrajkači uz podršku lokalne zajednice, uništila je policija tokom napada 14. juna. Kao odgovor na to, studenti Autonomnog univerziteta Benito Juarez su zaposeli svoju radio stanicu, Radio Universidad, i to je postalo sredstvo komunikacije pokreta. I na njega su vladini ljudi pucali, sipali kiselinu na predajnik, i tako uništili stanicu.  Prvog avgusta je 3000 žena marširalo kroz grad,  udarajući u lonce i šerpe, u duhu marša “cacerolasa” u Čileu, pozivajući guvernera Ulisesa da podnese ostavku.  Leila, članica ženskog koordinacionog komiteta APPO-a, objašnjava: “Šerpe i lonci znače da u kućama u Oaxaci nema hrane. U državi u kojoj nema pravde, jednakosti, gde nema poštovanja ljudskih prava, ovi lonci nisu samo bez hrane, već i bez ovih osnovnih principa.”

Marš se završio na glavnom trgu, a 500 žena je odlučilo da preuzme Kanal 9 CORTV, televiziju i njene dve radio stanice. Nakon par sati, žene su pustile kanal u program. Počele su da objašnjavaju brojne razloge preuzimanja stanice: da se nastavi sa pritiskom na guvernera, da se obezbedi prostor za zajednicu, da se objave vesti koje nisu pokrivene, i da se koristi ovaj način komunikacije za organizovanje i objavljivanje potreba pokreta. 21-og avgusta policija i vladini plaćenici su napali kontrolnu sobu kod predajnika kanala 9, i ugasili ga kao i dve radio stanice. Naprabljen je hitan plan i za 11 sati radio stanice su vraćene pod kontrolu članova pokreta, od kojih su većinom bile žene sa kanala 9.

Kampovi i ulične blokade su postavljene da bi se zaštitile stanice od uniformisanih i paravojne policije koja se pojavila u toku noći i pucala na kamp. Jedan član pokreta koji je čuvao radio stanicu je ubijen, tako da je ukupan broj poginulih popeo na 8. Ova represija je imala suprotan efekat od predviđenog - onesposobljavanja pokreta zastrašivanjem, jer sve više ljudi spava u kampovima van radio stanice, a odlučnost ljudi po svemu sudeći jača. Trećeg septembra APPO je izjavio da je guverner oteran iz države, i da su u suštini preuzeli kontrolu države. Florentino je izjavio: “Za nas se proces destrukcije vlade i ostavke guvernera završio, tako da faza konstrukcije može da počne, i da pokažemo da možemo da sami upravljamo državom.”

U ovakvoj nacionalnoj klimi vetrovi Oaxace dopiru daleko i široko

Dok su ljudi bar za sada uspeli da povrate Oaxacu iz ruku korumpiranog i represivnog vođstva, na nacionalnom nivou Felipe Calderon, je uz pomoć konzervativne Savezne Izborne Komisije (TRIFE), uspeo da na prevaru dođe do predsedničkog mesta. 6. septembra je TRIFE jednoglasno predala predsedništvo Calderonu iako je dobio samo pola procenta od 41,6 miliona glasova više od levo orijentisanog Manuela Lopeza Obradora , PRD-ovog kandidata. Obrador, koga su neki na levici kritikovali zbog umerenosti, je odbio da se povuče, mobilišući milione ljudi protiv prevare u Meksiko Sitiju.

Pripremajući se za poslednje obraćanje državi prvog septembra, predsednik Fox je planirao da Obradorove pristalice drži na distanci pomoću metalnih barikada visine 2 metra, stotinama naoružanih saveznih policajaca, vodenim topovima i vojnim snajperistima koji su bili na krovovima obližnjih zgrada. Nije mogao da predvidi da će ga 155 senatora i članova kongresa, koji su smatrali da su izbori bili prevara, sprečiti da održi govor blokirajući podijum. Fox se na kraju obratio putem televizije. 16. septembra Nacionalana demokratska skupština naroda je izglasala Obradora za predsednika “paralelne vlade” i planira da spreči Calderona da preuzme položaj prvog decembra. Oni koji su na vlasti i dalje pokušavaju da nastave sa svojom uobičajenom praksom. Prema jednom predstavniku Bele Kuće, Džordž Buš je drugog dana posle uručenja predsednčkog mesta Calderonu, izrazio želju “da se prvom prilikom sastane sa njim” naročito zbog nastavka ostvarivanja projekta Plan Puebla Panama. Iako se trude, oni ne mogu ignorisati ono što se dešava siromašnima i urođenicima u Oaxaci i celom Meksiku.

“Najveća briga nam je strah od represije, strah od mogućnosti zatvaranja, strah od žestokih batina, i naravno, strah od umiranja, jer smo mi tome ovde izloženi,” priča učitelj koji se plaši da kaže svoje ime. Ponos i hrabrost u njegovim očima kao i mnogih drugih mi govori da će snaga ove mobilisane mase sa pravdom u srcima i jasnim razumevanjem korena njihove eksploatacije pobediti brutalnu represiju. Trenutno je miran period u Oaxaci ali represija može početi svakog trenutka. Najveća odbrana od ove represije je međunarodna solidarnost poput one koju smo videli u slučaju zapatističkih pobuna u Čijapasu. APPO je nedavno pozvao na međunarodnu solidarnost, za akcije u Meksičkim konzulatima širom sveta.

Ovakva borba za ljudska prava nije novost i ono protiv čega se bore nije ograničeno samo na Oaxacu. U stvari, Oaxaca je još jedan front u globalnoj borbi za socijalnu pravdu. I mi, u SAD-u, u srcu zveri, gde je najlakše nastaviti i održavati status quo, moramo ustati i ne dopustiti da ni jedan deo ove borbe prođe neprimećen. Mi jačamo sa svakim eksploatatorskim delovanjem i planom razvoja koji povećava razliku između najbogatijih i siromašnih. U Amerikama se stvari menjaju. U Južnoj Americi samonikli pokret se širi, birajući vođstvo sa levice. A u SAD-u deluje pokret za prava imigranata. Potencijal za solidarnost je neograničen. Bivši biskup u Čijapasu Samuel Ruíz García,  koji se već dugo zalaže za prava siromašnih i urođeničkih zajednica, je prisustvovao APPO forumu. U završnom govoru je izjavio da “…je moguće da se nalazimo u dve dimenzije, prošlosti i budućnosti. Ovih dana živimo nešto što napuštamo, i cement se postavlja ispod nečeg što ne dolazi automatski već je rezultat zajedničkog rada, naše konstrukcije.”

Rochelle Gauze

Rochelle se može kontaktirati na rochelle[at]riseup.net, a slike pokreta u Oaxaci se mogu videti na www.globalsoil.wordpress.com .