Nužni osvrt na sastanak o klimatskim promenama u Boliviji

Da li zahtevi koje bolivijska vlada iznosi na međunarodnim forumima korespondiraju sa njenim internim akcijama i merama?

Sledeći tekst je nezvanični prevod članka koji je 22. februara 2010. napisao urugvajski ekologista i pisac Eduardo Gudynas. Original, u kome se nalaze linkovi ka dokumentima bolivijske vlade, dostupan je na blogu Acción y Reacción.

Bolivijska vlada je uputila poziv na međunarodni sastanak o klimatskim promenama i pravima „Majke Zemlje". Poziv je uputio predsednik Evo Morales, a sastanak će biti održan u Kočabambi u aprilu 2010.

Važnost ove teme nalaže pažljivu analizu implikacija tog poziva. Tekst koji sledi sadrži neka razmatranja obavljena u tom duhu. Počnimo isticanjem da ovaj tekst ne predstavlja poziciju za ili protiv ovog sastanka, već ukazuje na pitanja koja bi trebalo da budu analizirana s obzirom na taj poziv. Ova analiza može biti manje ili više važnija od prisustva u Kočabambi, posebno iz perspektive građanskih organizacija. Ali sem toga, nužno je prihvatiti to da će razni ljudi i organizacije imati različite odgovore na pitanja koja su postavljena u ovom tekstu.

Tema samita

Pre svega, trebalo bi razmotriti relevantnost teme sastanka i iznete predloge. Da li su važni dnevni red i njegov sadržaj? Sigurno ćemo imati široki konsenzus da jesu, klimatske promene su od ključnog značaja, i s obzirom na politički neuspeh Kopenhagena, izrazito vidljiv međunarodni sastanak bi mogao da ubrizga novu energiju u međunarodnu diplomatiju.

Bolivijski sastanak je poziv na razgovore o veoma važnim temama: univerzalnoj deklaraciji o pravima Majke Zemlje, i globalnom narodnom referendumu o klimatskim promenama. Obe ideje su moćne i privlačne, i trebalo bi ih razmotriti do u detalje. Stoga, gledano iz tog ugla gotovo sve građanske organizacije bi mogle biti zainteresovane za predložene teme i složiti se s tim da su one važne, a to su važni faktori koji bi mogli da podstaknu učešće.

Pored toga, treba prepoznati kapacitet bolivijske vlade da u tom smislu bude inovativna, tako što bi bilo vrlo dobro ukoliko bi druge zemlje organizovale sastanke sa sopstvenim narodom i razgovarale na ovu temu.

Uloga civilnog društva

Drugo, ovaj sastanak je predstavljen kao „konferencija naroda", i taj predlog je vrlo pozitivan. Stavljanje „naroda" na prvo mesto je više nego dobrodošlo. To se takođe kontrastira doživljenom iskustvu u Kopenhagenu gde je sve urađeno da se spreči prisustvo NVO-a i građanskih delegata.

Uprkos tome, konkretni oblik sazivanja i organizovanja konferencije u rukama je i pod kontrolom bolivijske vlade. Nije jasno na koji način je garantovana otvorenost za „narod". Niti je jasno koji će mehanizmi garantovati pluralnost i nezavisnost diskusija, s obzirom da, barem za sada, formalna struktura i konkretni procesi samita nisu objavljeni. Niti je jasno na koji način će učestvovati druge vlade koje su pozvane na ovaj sastanak.

Za građanske organizacije ovo nije mala stvar, pošto je poziv za održavanje sastanka ovog tipa upućivan više nego jednom, ali sadržaj konačne deklaracije ostaje u rukama pozvanih vlada. Rešenje za sve to je relativno jednostavno; na primer mešoviti organizacioni komitet (koji uključuje delegate bolivijske vlade zajedno sa predstavnicima bolivijskih i međunarodnih građanskih mreža).

Neki smatraju da je sadašnja organizaciona šema najadekvatnija, pošto veruju da bi trebalo da podrže vlade poput one Eva Moralesa, ili čak da su njihove organizacije na neki način deo tih političkih struktura. Ali druge organizacije zasigurno žele da održe svoju nezavisnost od države, i želele bi da učestvuju, ali jedino uz garanciju da će biti u stanju da donose predloge i da mogu stvarno da utiču na sadržaj konačne deklaracije.

U suštini, ovo pitanje je u srcu današnjih odnosa između „civilnog društva" i „političkog društva". I ovo pitanje je od ključnog značaja pod progresivnim i levičarskim vladama u Južnoj Americi. Iste ove tenzije stoje iza krize u procesu Svetskog socijalnog foruma, kojeg neki smatraju suviše bliskim sa nekim levičarskim vladama, dok drugi insistiraju da ove odnose treba još više produbiti. Problem je u tome što, koji god put odabrali, postoji rizik zanemarivnja nezavisnosti predloga civilnog društva.

Prisustvo civilnog društva u Kočabambi je ono što legitimiše samit koji je predstavljen kao „narodni". Upravo iz tog razloga, različite mreže i građanske organizacije bi mogle da zahtevaju od bolivijske vlade otvorenije i transparentnije mehanizme organizovanja i razvoja konferencije. Otuda, organizacioma šema zaslužuje pomno ispitivanje od strane civilnog društva i procenu da li su ti uslovi garantovani ili ne.

Geopolitika sa Juga

Postoje razne organizacije koje usled neuspeha Kopenhagena smatraju da su SAD i druge industrijalizovane zemlje pokazale nedovoljnu posvećenost. Sledeći tu ideju, smatra se da bi Kočabamba mogla da utiče na ishod geopolitičkog usmerenja u globalnim razmerama.

Problem je u tome što je ova analiza ishitrena, utoliko što su pozicije drugih nacija poput Kine, Indije i Južne Afrike jednako upitne. I ne zaboravimo Brazil, koji ne samo da nije radio zajedno sa pomenutim zemljama, već takođe ne ostvaruje koordinaciju sa svojim južnoameričkim susedima po bilo kom osnovu.

Posledično, ako mislite da otputujete u Kočabambu da biste izneli geopolitičke zahteve, na listi [adresata] bi trebalo da se nađu razne Severne prestonice, ali takođe i neke latinoameričke. Sada je neophodno razmotriti načine na koje će građanski zahtevi biti prezentovani kada su protivni vladinim akcijama, kako na bogatom severu tako i među našim susedima.

Međunarodni zahtevi i nacionalna politika

Još jedan aspekt koji treba uzeti u obzir je to da li ili ne optužbe koje iznosi bilivijska vlada na međunarodnim forumima korespondiraju sa njenim internim akcijama i merama. U slučaju Bolivije, kao domaćinu sastanka, očekivali biste da će im interna politika u pogledu klimatskih promena biti jednako energična kao i njihovi zahtevi i denuncijacije na međunarodnim forumima.

Zato je važno ispitati šta se dešava u Boliviji. Tu vidimo da su njihove unutrašnje ekološke mere slabe, a među tim slabostima su njihove energetske i strategije za borbu protiv klimatskih promena. Sem toga, energetski, rudarski i naftni ciljevi su im konvencionalni, jer očekuju dobit od rastuće eksploatacije nafte i gasa, izgradnje novih brana, pa čak i podizanja novih termoelektrana.

U Boliviji su pokrenute razne nove hidroelektrične brane, što posebno brine s obzirom na broj tih brana kao i zbog činjenice da se neke od njih nalaze u Amazonu, uključujući one koje se naslanjaju na zaštićena područja. U suštini, politički plan MAS-a (Movement Towards Socialism) predlaže izgradnju brana, poput Cachuela Esperanza, Rio Grande i Bala, zbog izvoza energije u susedne zemlje, i završava legitimisanjem hidroelektričnog kompleka Rio Madeira. On brani istraživanje i eksploataciju nafte i gasa, što je već prouzrokovalo reakciju lokalnih grupa, uključujući žalbe urođeničkog naroda Mosetén protiv PetroAndine. Sem toga, postoje planovi širenja rudarskih projekata, sa pratećom deforestacijom, i upotrebe ugljenika (na primer u El Mutúnu). Socijalni i ekološki uticaji svega toga biće ogromni, i na njih je u više navrata ukazivano u Boliviji.

Sem toga, pošto u slučaju Bolivije većina emisija gasova staklene bašte potiču od poljoprivrede i promena u načinu upotrebe zemlje, neophodno je imati ekološku komponentu u politikama agro-ribolova i šumarstva. Uprkos tome, ova veza je sporna, a postoje naznake o postojanju problema u upravljanju šumama.

Izgleda da je odeljenje u novom ministarstvu za životnu sredinu i vodu koje se bavi klimatskim promenama veoma slabo s obzirom na snagu i pritisak ekstraktivnih sektora. Skorašnja analiza vladinog predloga regulacije nafte i gasa sugeriše da je status zaštićenih zona degradiran i ekološka evaluacija oslabljena.

Ove vrste kontradikcija nisu isključivi problem Bolivije, i ima ih i u drugim zemljama takođe. Na primer, Lula da Silva je održao energičan govor u Kopenhagenu, ali njegov nacionalni program protiv klimatskih promena zapada u ozbiljne protivrečnosti, uključujući konstrukciju novih brana i postojanje elektrana na ugalj, dok poljoprivreda i ribolov vrše pritisak na tropske šume. Isto važi za druge južnoameričke zemlje.

Organizacije civilnog društva mogu na razne načine da se suprotstave tenzijama i kontradikcijama koje postoje između vladinih međunarodnih govora i onoga što radi na nacionalnom nivou. Među nekim od najvažnijih je preistivanje uloge industrijalizovanih zemalja, koristeći dokaz njihovog licemerja, dok će ograničenja u ekološkim politikama južnih zemalja, bilo da se radi o Boliviji ili drugoj naciji, ostati u pozadini. Naglasak će biti na kritikovanju bogatog severa; i problemi juga će biti opravdani kao neizbežni za izlazak iz nerazvijenosti.

Za druge građanske organizacije, ipak, neophodno će biti da južnoameričke vlade (uključujući Evo Moralesa) budu koherentne, i da razvijaju ekološke akcije u okviru svojih granica u skladu sa svojim izjavama na međunarodnom planu. One će naglasiti da su ekološki problemi unutar granica zemalja tih vlada ozbiljni, i da se od levičarskih vlada opravdano može očekivati da budu najposvećenije njihovom rešavanju.

Civilno društvo, još jednom

Prioritet aktuelne bolivijske vlade je istraživanje prirodnih resursa, posebno u vezi sa ugljovodonikom i u energetskom sektoru. Mnoge građanske grupe u Boliviji su podigle svoje glasove u znak uzbune i odbacile su neke od tih projekata, uključujući naftna istraživanja na severu zemlje i najave novih brana koje će biti izgrađene u području Amazona (u poslednjem slučaju je 50 organizacija odbacilo slabljenje ekoloških propisa za rad naftnih kompanija).

Problem je u tome što su ove akcije izazvale oštre reakcije bolivijske vlade. Važno je imati to na umu kada analiziramo poziv za dolazak u Kočabambu. Kako „narod" može da diskutuje o globalnim klimatskim promenama kada vlada koja saziva skup odbija ekološka upozorenja? Neki lideri vlada su čak došli dotle da govore kako bi građansku participaciju i savetovanje trebalo regulisati tako da se ne mešaju u rudarske, naftne i gasne projekte.

Postoje neki zabrinjavajući simptomi sa tendencijom da kontrolišu i ućutkaju glasove zabrinute javnosti. Opet, to nije problem koji je ograničen samo na Boliviju, pošto se u više navrata manifestovao u drugim zemljama u regionu.

Stoga, jedno ključno pitanje je šta će se desiti na Međunarodnoj konferenciji o klimatskim promenama ako građansko društvo zahteva snažnije akcije protiv klimatskih promena unutar Bolivije? Rečeno drugim rečima: mnogi environmentalisti bi mogli da zahtevaju da se Pacha Mama (majka Zemlja, prim. prev.) brani i u Boliviji takođe.

Priznajem da će, s obzirom na sva ova pitanja, odgovori civilnog društva biti vrlo raznovrsni. Pre svega zato što se mnoge organizacije koje su uključene u ove stvari ne određuju kao environmentalističke, i zato tolerišu, i ponekad podržavaju, različite projekte koji imaju veliki uticaj na životnu sredinu zato što ih vide kao nužne za održavanje države. Drugi takođe mogu reći da su problemi životne sredine unutar Bolivije mali u poređenju sa ekološkom katastrofom industrijalizovanih zemalja. Oni koji slede ovu logiku će sigurno podržati samit u Kočabambi.

Ali druge organizacije će smatrati nužnim uzimanje prostora za denunciranje i upozoravanje na ekološke probleme u Boliviji. Više od šačice ljudi dovodi u pitanje smisao priče o klimatskim promenama ako su njihovi prijatelji i kolege unutar Bolivije šikanirani zbog svojih environmentalističkih pozicija.

Mogući budući koraci

Kao što je naznačeno na početku ovog teksta, mi prihvatamo različite pozicije. Na osnovu tih razlika, istaknuta je važnost znatno dublje diskusije o implikacijama i značaju konferencije. Ova pre-analiza može biti manje relevantna od odlaska u samu Kočabambu, barem unutar environmentalističkog pokreta.

Ova analiza takođe uzima u obzir mnoge moguće načine za rešenje tenzija i kontradikcija koji su napred razmotreni. Takođe postoje mnoge srednje putanje koje zaslužuju da se o njima razgovara.

Na primer, moglo bi se pokušati sa vršenjem uticaja na bolivijsku vladu da ostvari pravo učešće civilnog društva i da omogući različitije pozicije u pripremi i razvoju samita.

Druga mogućnost je da razne kontinentalne mreže koje se bave klimatskim promenama elaboriraju dokumente sa jasnim indikacijama koje vrste obećanja bi trebalo da daju latinoameričke vlade da bi unutar sopstvenih granica napale klimatske promene, i da povrate koherenciju između svojih nacionalnih strategija i međunarodnih govora. Sem toga, vrlo precizne preporuke o jačanju ekoloških politika u Boliviji, uključujući moratorijume na naftu i gas u zaštićenim oblastima Amazona, kao i radikalne promene u šumarstvu i politici biodiverziteta.

Jednom kada ovi i drugi aspekti budu ustanovljeni, nema sumnje da će poziv na ovu međunorodnu konferenciju naići na dobrodišlicu. On će služiti jačanju mnogih odnosa i predloga u vezi sa klimatskim promenama, ali će takođe stvoriti potencijal za promociju internih refleksija građanskih organizacija o političkim putevima za borbu protiv ekoloških problema.