Nova vidljivost i krize legitimiteta
Antinomije globalizacije - Prosvećeno društvo 2000.
Jirgen Habermas je 1973. godine, u svojoj i danas veoma uticajnoj knjizi Problem legitimnosti u poznom kapitalizmu, razmatra suprotnost koja vodi permanentnoj "krizi legitimiteta" u razvijenom kapitalizmu. Legitimni su oni naši interesi koje smo bili kadri da "univerzalizujemo" ili da ih u slobodnom, javnom dijalogu odbranimo kao opšte, potencijalno sveljudske. Samo dezinformacije, utaje, ucene, manipulacije i prikriveno ili otvoreno nasilje omogućavaju da se "univerzalizuje" isključivo privatni interes. Država u sve većoj meri interveniše u procesu proizvodnje i distribucije resursa, kompezuje masivne disfunkcije tržišta, skrivene i beskrajno rasute eksternalije i zato joj je sve više potreban "legitimitet" masovne lojalnosti. Nju generiše samo "otvoreno društvo" u kome se politička volja građana formira učešćem u neograničenom dijalogu u "slobodnoj javnoj sferi". Prema Hebermasu, osnovnu protivrečnost kapitalizma i dalje predstavlja ono što je bila Marksova glavna tema: ideološko kamufliranje podređivanja opštih interesa privatnim interesima. Kapital, privilegovana tehnostruktura, administrativno-vojno-finansijska oligarhija prisvajaju ljudske izvore, kolonizuju naš životni svet i proizvode planetarnu "lažnu svest". Kriza legitimiteta u poznom kapitalističkom društvu proizlazi otuda što se političko odlučivanje "u opštem interesu" ne bi moglo odbraniti u "opštoj raspravi građana" o tome šta je u njihovom interesu, ukoliko bi se ta rasprava vodila bez psihološke manipulacije, zastrašivanja, zakona o prikrivanju činjenica, kao i strateškog dezinformisanja. Kada bi znali sve skrivene činjenice, kada ne bi bili izloženi strateškoj manipulaciji, kada ne bi bili dezinformisani o svojim realnim mogućnostima, dakle kada snažni partikularni interes ne bi sistematski kolonizovali javnu sveru, građani bi u javnoj raspravi drugačije odlučivali o tome šta je univerzalno, relevantno i u "opštem interesu" nego što su odlučivali njihovi politički predstavnici. Po Habermasovom viđenju, osnovu demokratije čini "društvo argumentovanih rasprava" koje je izvor praktične etike. Ko ozbiljno učestvuje u raspravi mora priznati da je deo društva čije norme mora respektovati da bi argumenta-cija imala smisla. Argumentacija može biti produktivna samo pod uslovom da učesnici u dijalogu prihvate određene etičke norme komunikacije koje moraju važiti u svakom društvu u kome se vodi rasprava na primer, jednakost, odsustvo straha, otvorenost i uvažavanje iskustva drugih, iskrenost. Sa stanovišta ove komunikacijske etike koja je osnovna norma demokratije i izvor demokratskog odlučivanja na svim nivoima, savremeni kapitalizam je nemoralan i nelegitiman. Njegovo funkcionisanje ne bi bilo moguće bez sistematskog slabljenja kompetencije birača pomoću strateškog skrivanja informacija, bez apologetske štampe i strateške kontrole "zaposlenih" posredstvom obilnih kadrovskih upitnika, bez zaglupljivanja svih pomoću masovne proizvodnje ideoloških mistifikacija. U Habermasovoj koncepciji istoriskog jezgra buržoaskog društva i liberalizma čini odnos između "javnog oglašavanja" i "razuma": razumni smo ne zato što smo opremljeni "razumom" nego zato što smo deo "slobodnog društva argumentovanih rasprava" u kome možemo bez straha da "javno iznesemo" naše predstave o tome šta je u "opštem interesu", te da ih tako racionalizujemo. Kapitalističko društvo je u svom sadašnjem obliku zasnovano na maskiranom poistovećivanju strateških interesa administrativno-vojno-finansijsko-industriske oligarhije sa opštim interesima. Da se ne bi otkrilo poistovećivanje partikularnih interesa sa univerzalnim interesima, javni prostor se sistematski ograničava u svom etičkom i racionalizirajućem potencijalu, a odlučujuće "činjenice" se prikrivaju. Ideja o opštem zakonu izvedenom iz opšte razumljivih moralnih normi koje mogu da se odbrane u javnoj diskusiji, a iz kojih sistem liberalno-demokratskih država crpi svoj legitimitet, arhaična je: zakon deluje kao regulator konflikata između oligarhijskih interesa i to je sve. Otud permanentna kriza legitimiteta "poznog kapitalizma". (....)
Predlažem da se problem krize legitimiteta poznog kapitalizma preformuliše. Postindustrijsko društvo proizvodi "komunikacisko obilje", novu globalnu vidljivost, na čijem temelju ne može da počiva legitimitet institucija postindustrijskog društva, samim tim što se u javnim diskusijama ne može odbraniti njihova univerzalnost i racionalnost. Imam na umu to što među reklamama za dijetu vidim kako naši bližnji iz trećeg sveta umiru od gladi, vidim da svuda oko nas raste planetarno đubrište na čijim marginama životare čitavi narodi, vidim kako napreduje "likvidacija biodiverziteta", podrobno sam obavešten o predstojećim klimatskim promenama i o ozonskoj rupi, čitam o uticaju određenih proizvodnih postupaka na naše zdravlje, vidim kako automobili uništavaju naše gradove i kako oligarhije automobilske industrije "vladaju nad vladama", vidim kako stranka Zelenih u Nemačkoj odstupa od programske borbe protiv nuklearnih elektrana i ćuti o bombama sa osiromašenim uranom koje je NATO koristio u Srbiji. Komunikacijsko obilje unosi u javni prostor industijskih društava nesigurnost i nemir: kako ostati ravnodušan prema suprotnostima koje obilje komunikacija otkriva? Vidimo da posledice naših aktivnosti (privatnih i javnih) pogađaju sve ljude na planeti i da je ekonomski rast, koji donosi korist samo neznatnoj manjini sve više privilegovanih stanovnika planete, moralno neprihvatljiv i politički nelegitiman. Globalni kapitalizam nije ništa drugo nego planetarna diktatura neprozirnih koalicija finasijske oligarhije koja parališe bilo kakvo etičko vrednovanje globalnih posledica ekonomskog rasta. Prema ideji koju je Ronald Inglehart razradio u knjizi Modernizam i postmodernizam, modernizacija proizvodi ekonomiju dovoljnosti u kojoj marginalna korist daljeg ekonomskog rasta opada, pa se ljudi okreću postmaterijalnim vrednostima. "Kada društo prekorači određeni nivo svog razvoja, svaki dalji ekonomski rast donosi samo minimalnu dobit, kako sa gledišta produženja života, tako i s gledišta zadovoljstva. Na dužinu i kvalitet života počinju odlučujuće da utiču drugi, a ne ekonomski činioci. Na tom nivou razvoja racionalno je pridavati veći značaj zadovoljstvu, kolektivnom i individualnom osećanju sreće, a ne slepo težiti daljem rastu, kao da je rast sam po sebi vrednost." No dalji rast ostaje zajednički "politički" cilj posindustrijskih demokratija, tako da postmodernizacija uvlači globalno građansko društvo u sve veći spor sa logikom političkih aparata koji programiraju sve besmisleniji ekonomski rast. Nasuprot tome, svet u razvoju, pre svega Kina i Latinska Amerika, karakteriše visoka marginalna korist od rasta, tako da je sporazum o globalnom ograničenju rasta u savremenim okolnostima nedostižan, osim silom.
Nova vidljivost koja proizlazi iz komunikaciskog obilja razotkriva osnovne suprotnosti našeg političkog i ekonomskog sistema i tako ga lišava političkog i moralnog legitimiteta. Pet suprotnosti sve očiglednije delegitimišu politički i ekonomski sistem postindustrijskih demokratskih društava. Kao prvo, u pitanju je sve izrazitiji nesklad između "tržišne" cene proizvoda i društvenih troškova za njihovu proizvodnju i korišćenje. Država pruža skrivene dotacije vladajućim industrijskim oligarhijama na taj način što pokriva troškove ogromnog podcenjivanja prirodnih izvora u procesu "tržišnog formiranja cena". Ako "tržišnoj" ceni automobila dodamo društvene i ekološke štete nastale njihovim masovnim korišćenjem, tržišna cena ovog proizvoda postaje potpuno politička: država je sve očigledniji instrument za socijalizaciju troškova i privatizaciju dobiti velikih automobilskih koncerna. Drugo, Sve snažniji tok ubedljivih informacija i dokumenata primorava nas kao racionalne aktere da "brzo i efikasno" ograničimo industrijski rast, ali ključne vrednosti demokratije (demokratska "predinterpretacija sveta"), kao, na primer, "blagostanje, jednakost, neograničena mobilnost, socijalna emancipacija, rad, šansa za samoostvarenje svima", na kojima počiva politički konsenzus u svim industrijskim sistemima, iziskuje sve veći i dalji rast. Treća suprotnost proističe iz toga što u prenaseljenom postindustijskom sistemu korisnost predmeta kupljenih na tržištu u sve većoj meri zavisi od naše sposobnosti da kordiniramo njihovo korišćenje sa drugim ljudima, no tržište nije efikasna institucija za obezbeđivanje takve kordinacije; primeri za ovo neka budu redovi automobila u gradovima, koji automobile čine veoma nekorisnim dobrom. Četvrta suprotnost je brzo obezvređivanje ljudskog rada i ljudskog kapitala, čemu vodi globalna tehnologija, a što je u oštrom kontrastu sa kulturnom i političkom definicijom rada kao "uslova integracije pojedinca u društvo jednakih, slobodnih građana". Peta suprotnost potiče otuda što je u uslovima nove vidljivosti pogled iz satelita na planetu Zemlju postao deo masovnog iskustva. Vidimo "očigledno" da živimo na maloj planeti, ugroženoj bilo čijim delanjem, tako da pravna definicija privatnog dobra, privatnoj delatnosti na kojoj je utemeljen naš sistem, gubi u javnom prostoru posindustrijskih demokratija svoju racionalnu legitimnost, demokratija je sve očitije nasilje industrijskih oligarhija nad čovečanstvom kao celinom.
Protivrečnosti postindustrijskih demokratskog društva obelodanjene obiljem komunikacija bude u nama nemir. Nemir je izražen, između ostalog, i u naivnom zahtevu za etikom u preduzetništvu, recimo u etičkom bankarstvu ili u uspehu raznih sekti koje obećavaju "epohalni preokret". Zahtev za etikom u poslovanju, nuklearnom naoružanju, bankarstvu ili masovnim komunikacijama u uslovima globalnog kapitalizma neizbežno se pretvara u planetarni kič i masovno licemerje. Postindustrijska demokratija nije kadra da da "ljudski" smisao tendenciji koja je najizrazitije karakteriše upravo kao "postindustrijsku" tendenciju opadanja potrebe za radom što je najdublji razlog za nespokojstvo. Potencijalno je u pitanju oslobađajuća tendencija koja je prirodan cilj tehnološkog razvoja, uslov "humanijeg" društva u kome rad neće biti nužnost. Zašto se onda ta tendencija doživljava kao katastrofa koju vlade EU nastoje da suzbiju zajedničkom politikom obezbeđivanja daljeg rasta?
“Razlog intelektualnog nemira, koji većina liberalnih mislilaca danas oseća kao skandal, nije nedostatak potrebe za radom, već pre činjenica da moralni autoriteti odbijaju da priznaju taj nedostatak, da tom procesu daju smisao, da ponude izvore (npr. odvajanjem kupovne snage od radnog učinka) koji bi omogućili da se vreme koje kapitalizam oslobađa iskoristi humano i kreativno. Građanin Zapadne Evrope rođen sredinom dvadesetog veka provodi na plaćenom radu otprilike upola manje vremena od lica rođenog u prošlom veku. Čovek rođen u ovom veku provešće na plaćenom radu približno deseti deo svog života. Društvo, pak, troši znatan deo svojih sredstva da bi nas pripremilo za doživotan rad. Ne treba se čuditi što su mladi ljudi razočarani, što ne poštuju svoje vaspitače i beže iz škole: ".... u njihovom vaspitnom iskustvu preovlađuje ideologija rada, obećanje da se naporan rad isplati i da dobar uspeh podrazumeva dobar rad, što ne odgovara svetu koji vidi oko sebe." (Fin Buring, 1999.) Politika EU na osnovu formulacije levičarskih vlada krajem devedesetih godina bez izuzetka polazi od strategije koja obećava novo "obilje rada", naravno uz predpostavku da će uslovi globalizacije "tražnja za radom" i sam pojam rada biti fleksibilniji. Ova strategija je iracionalna i u suprotnosti je sa nezadrživom tendencijom našeg ekonomskog sistema s porastom produktivnosti rada. Nesposobnost da se "smanjivanju potrebe za radom" u postindustrijskom društvu da ljudski smisao pokazuje da je demokratsko društvo kao celina nesposobno da redefiniše svoju istoriju u smislu koji je toj reči dao Alen Turen: "...sistem ideja, simbola i institucija koji omogućavaju određenom društvu da radi na samom sebi , da menja način na koji se reprodukuje kao celina". Nespremnost da se pristupi vlastitom redefinisanju istorijskog puta, nesposobnost da se stvari razumeju u istorijskom kontekstu glavni je razlog sve veće rigidnosti postindustrijskih potrošačkih društava, njihove nesposobnosti da se emancipuju od religije ekonomskog rasta.
Vaclav Bjelohradski (1944). filozof, od 1970. godine živi u italijanskom egzilu. Danas je profesor političke socijologije na Univerzitetu u Trstu. Objavio knjige Prirodni svet kao politički problem, 1991, Kapitalizam i građanske vrline, 1992, Među svetovima i međusvetovi.
Preuzeto iz: Vaclav Belohradski, "Antinomie globalizace vzdelanostni společnost 2000", iz: Eseje o nedavne minulosti a blizke budoucnosti, G plus G, Praha 1999. Sa češkog prevela Ana Adamović. Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja REČ, br. 58/4: JUN 2000.