Noam Čomski: Vi postavljate pitanja

• Kako ste se osećali povodom izostanka brze intervencije UN tokom nedavne krize u Libanu?
  [Robin, Invernes]

Prvi neophodni korak bio bi hitan prekid vatre. To je blokirao Vašington, verovatno da bi dopustio maksimalno uništavanje tokom invazije - američko-izraelske invazije, sudeći po (tačnoj) percepciji 90% Libanaca. Taj poziv je trebalo da prati zahtev za povlačenjem invazione vojske i za reparacijama, što je nezamislivo s obzirom na distribuciju moći. Donešena rezolucija je prepuna mana, no to je posebno pitanje.

• Mogu li Izraelci i Palestinci ikada živeti zajedno u miru u jednoj državi?
  [Metju Piters, Filadelfija]

Možda, ali do toga bi se moralo doći u fazama. Od 1970-ih, međunarodni konsenzus je iskristalisan na prvom nivou: dogovor između dve države u pogledu međunarodno priznatih granica, sa manjim uzajamnim prilagođavanjima. To je blokirano od strane SAD i Izraela nedoslednim odsupanjima. Američko-izraelski savez sada funkcioniše na način kojem je cilj potkopavanje mogućnosti njihovih programa "konvergencije": aneksija, sakaćenje, i zatvaranje (preuzimanjem doline Jordana), koji su cinično opisani kao "hrabro povlačenje". Ako bi se ovakva politika mogla vratiti unazad, i da prva faza bude ostvarena, onda bi bili mogući budući koraci.

• Da li po vama Izrael treba da postoji, zašto i u kom obliku?
  [Nik Haris]

Kao omladinski cionistički lider 1940-ih, bio sam među onima koji su pozivali na dvonacionalnu državu u mandatornoj Palestini. Kada je proglašena jevrejska država, smatrao sam da bi trebalo da ima prava kakva imaju druge države - ni manje, ni više.

Zašto bi trebalo da postoje SAD, koje leže na polovini meksičke teritorije, uključujući Floridu, osvojenu u nasilnom rasističkom ratu kojim je prekršen Ustav?

A možemo da postavimo isto pitanje i za druge države. Formiranje države je bio brutalni projekat, sa mnogim gnusnim posledicama. Ali rezultati postoje, a njihove destruktivne aspekte bi trebalo prevazići.

• Da li biste SAD onakve kakve su danas nazvali fašističkom državom?
  [T. Samers, Kornvol]

Daleko od toga. U mnogim aspektima to je najslobodnija zemlja na svetu.

• 2002. ste rekli da anti-semitizam u SAD više ne predstavlja problem ali da je došlo do njegovog porasta zato što su "privilegovani ljudi" želeli da osiguraju posedovanje totalne kontrole, a ne samo 98% kontrole. Da li stvarno verujete da Jevreji imaju 98 posto kontrole nad Amerikom?
  [Roan Plank, London]

Pogrešno ste me razumeli. Bila je to ironična referenca na ljude koji ne bi bili zadovoljni čak i da imaju 98% kontrole. Naravno da nema ničeg ni iz daleka nalik tome.

• Šta se može učiniti da bi se osujetilo ono za šta se pretpostavlja da je Pentagonova ambicija da "ukloni" iransko rukovodstvo?
  [Majk Bloksham]

Ne baš Pentagonova. Izgleda da se vojska jako protivi napadu na Iran. Ono što de facto planiraju predsednik, Čejni, Ramsfeld i ostali to mi ne znamo. Ali znamo šta možemo da uradimo. Mi uživamo neuporedive privilegije i slobode. Shodno tome, mi možemo da delujemo na mnogo načina da bismo sprečili takve akcije. Ne postoji nedostatak sredstava; pre će biti da nema volje i posvećenosti.

• Vi ste rekli da vidite "nagoveštaj anti-semitskih implikacija" u radu Roberta Forisona (Faurisson), čuvenog francuskog poricatelja Holokausta. Da li je provociranje Jevreja samo vaš hobi, ili je to vaša vokacija?
  [Lorens Kol, Kent]

Činjenice i princip su od 1980. na desetine puta detaljno obrazloženi (tako da je malo dosadno), ali još jednom, ukratko.

Poslednji put kada sam bilo šta rekao u vezi sa ovom stvari, Forison je bio optužen zbog postavljanja pitanja u vezi sa gasnim komorama. Nekoliko godina docnije, suđeno mu je zbog "Falsifikovanja istorije", ali nije bilo optužbe za poricanje Holokausta niti za anti-semitizam (sudeći po Le Mondeu). Jedino pitanje koje se tiče moje veze sa ovom odvratnom aferom je da li treba da prihvatimo doktrinu Gebels-Ždanov da Država ima pravo da određuje istorijsku istinu i da kažnjava njeno iskrivljavanje. Kao što sam napisao tada, i rado ću to ponoviti, ogromna je uvreda za sećanje žrtava Holokausta usvojiti doktrine njihovih ubica. Primedba koju vi pogrešno interpretirate potiče iz ličnog pisma - što je interesantan izvor. U njemu se razmatraju činjenice i nastavlja sa razvijanjem teze da čak i poricanje ogromnih zločina nije samo po sebi dokaz rasizma, uz iznošenje brojnih primera. Stoga niti biste vi, niti ja, trebali da zaključujete da su Amerikanci okrutni rasisti zato što procenjuju da vijetnamske žrtve na oko 5 procenata u odnosu na zvaničnu cifru, ili zato što su vekovima čak i ogroman broj naučnika podcenjivao opseg i karakter uništavanja urođeničkog stanovništva. Poenta se generalno odnosi na Englesku i druge, naravno. Može biti mnogo razloga za poricanje groznih zločina, čak i u slučajevima koji su najozbiljinije tiču moralne osnove: naše lične. Jedan specifičan slučaj - čisto hipotetički iznet u ovoj ličnoj prepisci - se odnosio na to da poricanje Holokausta ne bi uspostavilo anti-semitizam, upravo iz istih razloga.

• Čitav život ste proveli istražujući ljudsku inteligenciju i komunikaciju, da li ste videli bilo koju naznaku da mi ljudi razvijamo mudrost na osnovu našeg iskustva? Ako jeste, koji su?
  [En Gerađti]

U bukvalnom smislu, nije bilo relevantne evolucije još od seobe iz Afrike. Ali ostvaren je značajan progres ka višem standardu prava, pravde i slobode - zajedno sa nebrojenim primerima koliko je daleko od nas ostvarenje cilja pristojnog društva.

• Kako je sadašnja administracija SAD progutana od strane neo-konzervativaca?
  [Ejra Tovi, Australija]

Neo-konzervativci konstituišu radikalno reakcionarno krilo planerskog spektra, a taj spektar je uzak. Neki od ekstremnijih - Perle, Volfovic, Fejt i drugi - su sklonjeni, uz nešto malo izmena u politici. Administracija je usvojila neo-konzervativne principe kada se saglasila sa njihovim strateškim i socijalnim/ekonomskim ciljevima, odbacujući još luđe ideje. Ozbiljno pitanje je kako je klika na vlasti koristila svoj ekstremno snažan oslonac na silu radi sprovođenja radikalne domaće i inostrane politike kojoj se protivi ogromna većina stanovništva. Pisao sam o tome, kao i drugi, iz raznih perspektiva. Jedna od vrednih studija je ona Džejkoba Hakera i Pola Pirsona, iz "Off Centra".

• Može li se uskraćivanje ličnih sloboda i povećani strah među stanovništvom mnogih zapadnih zemalja uporediti sa životom u godinama pred Drugi svetski rat i da li je preterivanje zamisliti da su sadašnji događaji prethodnica još jednog globalnog konflikta?
  [Rej Long, Dablin]

Skeptičan sa po pitanju takvih poređenja. Postoji ozbiljan rizik od globalnog konflikta, ali zbog drugih razloga. Trebalo bi uzeti za ozbiljno prosuđivanja istaknutih strateških analitičara koji kažu da tekuća politika, posebno agresivni militarizam Bušove administracije, značajno povećava pretnju "krajnjeg uništenja".

• Pošto je američka inostrana politika na Srednjem Istoku tokom istorije bila pre svega intervencionističke prirode, da li mislite da je rat u Iraku bio neizbežan, čak i da Buš nije pokrao izbore 2000?
  [Dejvid Kilegan, Monaghan, Irska]

Ni najmanje. Postojale su kritike bez presedana u pogledu ratnih planova unutar elitnih sektora, koje su primoravale Buša-Blera da pribegnu znatnom obmanjivanju da bi izmanipulisali ulazak sopstvenih zemalja u rat. Na stranu to, SAD nisu bile ništa više intervencionističke od Britanije ili Francuske, a često i manje od njih, kao 1956.

• Svakako SAD, UK i Izrael snose krivicu za ratne zločine?
  [Balal Maćbul]

U slučaju Libana, gotovo da nema sumnje. Obilje razloga su predočeni od strane "Amnesty Internatinala" i "Human Rights Watcha", no to je tek početak. Ali krivica seže daleko dublje od toga. Buš-Blerova invazija na Irak, na primer, jasan je primer onoga što je Nirmberški tribunal odredio kao "vrhovni međunarodni zločin", u koji spadaju sva zlodela koja su potom usledila. Mi bismo učinili dobro ukoliko bismo se prisetili elokventnih reči nirmberškog sudije glavnog veća Roberta Džeksona: "Mi predajemo optuženima 'otrovni pehar', i ukoliko gucnu iz njega, moraćemo da prihvatimo istu presudu." Začljučci se čine prilično jasnim.

• Da li mislite da Izrael obavlja prljav posao Zapada tako što se bori protiv Hezbolaha, npr., Irana i Sirije?
  [Robert Ianon, Pariz]

Za ljude koji nisu sa Zapada, američko-izraelska invazija na Liban je prouyrokovala velike štete, uključujući i verovatno stvaranje novih generacija džihadista. Sumnjam da su SAD i Izrael nastojale do postignu "smenu režima" u Siriji. Ma kako grozan iznutra (Što gotovo da ne zanima Zapad), Asad ne radi bilo šta u vezi sa izraelskim preuzimanjem sirijske Golanske visoravni i kršenjem naređenja Saveta bezbednosti i generalno gledano održava "stabnilnost"; a njegov naslednik bi takođe mogao biti radikalni islamista. Što se tiče Irana, SAD i Izrael vode politiku koja bi mogla da izazove veće štete po Zapad (i čitav svet). No oovde nemamo dovoljno prostora da bismo sve to razmotrili.

• Prve žrtve komunističkog ugnjetavanja u Kubi su bili anarhisti, pa kako onda možete, kao deklarisani liberterski socijalista (anarhista?) da opravdavate ideološki svoju nekritičku posetu iz oktobra 2003. diktatoru Fidelu Kastru?
  [Klod Moreira, Veling, London]

"Nekritička poseta" je fabrikacija britanskih urednika. Kao što su znali, pozvan sam da govorim (zajedno sa istaknutim britanskim i američkim naučnicima) na međunarodnu konferenciju društva latino američkih naučnika, koja je održana te godine u Havani, i iskoristio priliku da kritikujem državnu represiju prilično žestoko na kubanskoj nacionalnoj televiziji i na javnom skupu. Kastro se rutinsku sreo sa učesnicima/ama. Ja sam često imao prilike da se sretnem sa visokim zvaničnicima zemalja koje su sprovodile neuporedivo gore zločine od bilo kojih koji se pripisuju Kastru, čak sam i putovao da bi se sreo sa njima, za razliku od ovog slučaja: SAD, da se poslužim najočiglednijim primerom.

• Da li će anarhizam ikada biti shvaćen ozbiljno kao politička filozofija?
  [Ian Dant]

To je na nama.

• Da li žalite zbog viceva na račun izbeglica koje su bežale iz Pol Potove Kambodže?
  [Lijia Friman, Nnjujork]

Najbliža aproksimacija ovoj smešnoj optužbi je da smo Edvard Herman i ja citirali najbolje informisane izvore o Kambodži koji su tada bili dostupni, obaveštajnu službu Stejt departmenta i Fransoa Ponšada, koji je izneo poznatu tvrdnju da svedočenja izbeglica ne treba uzimati zdravo za gotovo. Sasvim sigurno ne žalim zbog toga. Arhiv prevara na ovu temu je ogroman. Sve su opovrgnute, tačku po tačku, mnogo puta. Ovo je jedna ilustracija interesantne crte intelektualne kulture. Periodično, dolazi do zločina za koje možemo da krivimo zvanične neprijatelje - koje Herman naziva "opaki zločini", za razliku od onih za koje i mi snosimo odgovornost i stoga ih možemo lako ublažiti ili odbaciti. Poslednja opcija se obično ne ističe ili biva zamenjena. Opaki zločini obično izmamljuju religijsku ostrašćenost, dramatična duševna stanja, neosnovane tvrdnje da bih ih onda naduvali što je moguće više - i bes ukoliko se bilo ko slepo ne priključi paradi, već nastoji da odredi istinu, citira najuvaženije autoritete, i razotkrije nebrojene fabrikacije. Uobičajena reakcija na takvu izdaju je impresivna bujica obmana. Postoji poučna prošlost, prilično dobro dokumentovana u mnogim slučajevima. Razloge nije teško objasniti. Na ovoj temi bi trebalo sistematski insistirati, ali to se verovatno neće desiti, očigledno.

• Anti-globalizacijski pokret, kome ste pružili svoju podršku, izgleda da je izgubio snagu. Da li je to izgubljena bitka?
  [Deni Kembel, Kardif]

Termin "globalizacija" se konvencionalno koristi da bi se ukazalo na specifični vid integracije prava investitora koji je uoblčen od strane bogatih i moćnih, zarad sopstvenih interesa. "Anti-globalizacijski pokret" je najznačajniji pobornik globalizacije - ali one koja se tiče interesa naroda, a ne koncentracije državno-privatne moći. Ljudi iz čitavog sveta i svih sfera života koji se godišnje sastaju u Porto Alegreu, Mumbaiu, itd, su daleko više predstavnici globalizacije od onih koji se okupljaju u isto vreme u Davosu.

Pokret za globalnu pravdu se značajno širi. Među mnogim primerima je umnožavanje regionalnih i lokalnih foruma, sa sličnim interesima ali sa fokusom na specifičnije probleme. Drugi primeri se tiču uzbudljivih kretanja u Južnoj Americi. A ima i mnogih drugih.

• Bono vas je nazvao "Elvisom akademije"? Šta zapravo mislite o njegovoj muzici (Elvisovoj, ne Bonovoj)? I kako uspevate da nađete vremena da toliko čitate?
  [Hič, Notingem]

Bojim se da je sve što znam o Elvisu ono što sam čuo od mojih unuka. A što se tiče čitanja, dirate u bolnu tačku. Bolno je biti u mogućnosti da čitam tako malo od onoga što bih trebalo da pročitam.

• Vi volite da se izrugujete "elitama". Ali sami ste važan član intelektualne elite. Nije li vaša pozicija u kontradikciji sa anti-elitizmom?
  [Spiridon Kamvisis, Iraklion, Grčka]

Ne sećam se da sam se rugao istaknutim ličnostima umetnosti i nauke, ili Martinu Luteru Kingu i mnogim drugim pojedincima/kaka među "elitama". Svakako da kritikujem "elite" i druge za koje smatram da zaslužuju da budu kritikovani, kao i hijerarhijske i autoritarne strukture koje dodeljuju moć odabranim "elitama". Nadam se da i vi radite to isto.

• Zar vam nije neverovatno da je UK još uvek monarhija? Znam da meni jeste.
  [Markus Di Stefano, London]

Pre nekoliko godina, vođena je debata u Australiji o tome da li bi trebalo da se odvoji od monarhije. Generalno, levi liberali su bili za to, ali filozof sa levice je sve iznenadio pišući u korist monarhije. Njegov argument je bio da ceremonije i (ritualno) poštovanje imaju tendenciju da potkopavaju respekt prema vlasti, što je dobra stvar, generalno. Ali ja ne mogu da komentarišem vaše pitanje. To je na ljudima iz UK-a.

• Postoji li bilo kakva konstruktivna uloga koju bi religija mogla da odigra u savremenom svetu?
  [B N Patnaik Karnataka, Indija]

Ponekad, i to na važne načine. Postoji dobar razlog, na primer, zašto se "School of the Americas", koja je obučavala mnoge latino američke ubice i mučitelje, hvališe da je vojska SAD pomogla u "poražavanju teologije oslobođenja". Oni su govorili o ratovima koje su vodile SAD u Centralnoj Americi, ostavljajući za sobom stotine hiljada leševa i četiri uništene zemlje. Ratovi su bili suštinski usmereni protiv crkve, koja je počinila smrtni greh: uzimajući jevanđelja za ozbiljno i usvajajući "preferencijalnu opciju za siromašne". Ona je stoga morala da bude kažnjena. Više je od simbolike to da je grozna decenija 1980-ih počela sa ubistvom nadbiskupa koji je bio "glas onih koji se ne mogu čuti", a na kraju je ubijeno šest vodećih intelektualaca Latinske Amerike, jezutskih sveštenika, rukama elitnog bataljona koji je već ostavio za sobom krvavi trag uobičajenih žrtava, bataljon koji je bio naoružan i obučavan od strane ljudi iz Vašingtona, ili njihovih neposrednih mentora. Mi smo takođe naučili nešto o sebi na osnovu ove jezovite prošlosti. Nekolicina ljudi sa Zapada je u stanju samo da navede imena pobijenih intelektualaca. Recimo da se to desilo u Čehoslovačkoj u isto vreme. Oni koji bi bili ubijeni bili bi poznati i poštovani. Bes se ne bi mogao obuzdati. Ova lekcija ne predstavlja usamljeni slučaj, niti je beznačajna.

• Nakon svih laži o "ratu protiv terora", zašto niko u Americi nije pokrenuo proceduru impičmenta Džordža Buša?
  [Marikarmen Sandoval De Pasmans, Sint Odilienberg, Nizozemska]

Bilo je nekoliko pokušaja, ali po svemu sudeći neće biti ikakvih rezultata u odsustvu prave opozicione partije.

• Do koje mere jezik Piraha plemena (koji nema subordinirajuće rečenice, brojeve niti deskriptivne reči) poništava vaš rad na lingvistici?
  [Kevin Rodžers]

Ti izveštaji su interesantni, ali se ne odnose na moj rad (zajedno sa mnogim drugim). Niko nije sugerisao da jezici moraju da imaju subordinirajuće rečenice, reči za brojeve, itd. Mnoge strukture našeg jezika (i verovatno jezika Piraha) se retko ili uopšte i ne koriste u običnom govoru zbog spoljašnjih ograničenja.

• Zašto se nikada ne pojavljujete na CNN-u ili Fox News-u u SAD. Čega se to plaše?
  [Kristin Nikson, Kanada]

Nisam ja u pitanju, već bilo ko ko prekoračuje doktrinarne granice. Meni je lakše (i drugima) da se pojavim na CNN-u i Fox-u nego na glavnim kanalima.

• Zašto smatrate da je tako teško nama Amerikancima da kreiramo pravi građanski pokret kao odgovarajuću protivtežu moći administracije?
  [Časna Ana Tejlor, Okružni sud SAD]

Ovo pitanje je previše važno da bih na njega dao kratak odgovor. Nivo aktivizma je visok, verovatno viši neko 1960-ih. Ali on je difuzan i nije dobro integrisan. Idealni vid socijalne kontrole predstavlja atomizovani skup pojedinaca/ki fokusiranih na sopstvene ograničene interese, bez onih vidova organizacije zahvaljujući kojima bi mogli da dobiju informacije, da se razvijaju i artikulišu sopstvene misli, i da deluju konstruktivno zarad ostvarenja zajedničkih ciljeva. Uz pomoć brojnih poznatih mehanizama, tom idealu je pristupano na opasne ali ne i ireverzibine načine.

• Da li je vreme da se odustane od liberalne demokratije?
  [Pol Rodžers, Vijetnam]

To me podseća na komentar koji je pripisan Gandiju, kada su ga pitali slično o Zapadnoj civilizaciji: "To bi mogla biti dobra ideja".

• Odakle vam hrabrost?
  [Karol Kreig, Irska]

Za ljude koji imaju sreće koliko i mi, hrabrost nije potrebna.