Noam Čomski: Podrivanje Gaze

16. januar 2009.
Foreign Policy In Focus

Noam Čomski je poznati lingvista, pisac, i ekspert za spoljnu politiku. Samir Dosani je sa njim razgovarao o sukobu između Izraela i Gaze.

DOSANI: Izraelska vlada i mnogi zvaničnici/e Izraela i SAD tvrde da je cilj tekućeg napada na Gazu da se okonča lansiranje raketa tipa Kasam iz Gaze u Izrael. Ali mnogi/e posmatrači/ce tvrde da ako je to zaista tako, Izrael bi onda učinio daleko više od nastojanja da se obnovi sporazum o prekidu vatre čije važenje je isteklo u decembru, koji ionako nije doveo do prekida raketiranja. Po vašem mišljenju, koji su pravi motivi sadašnje akcije Izraela?

ČOMSKI: Postoji jedan motiv koji se proteže sve do nastanka cionizma. I to vrlo racionalan motiv: „Hajde da odložimo pregovore i dipolomatiju što je duže moguće, a u međuvremenu ćemo 'graditi činjenice na terenu'". Tako da će Izrael stvoriti osnovu za ono što bi eventualni sporazum mogao da ratifikuje, a što više stvaraju, što više konstruišu, to će sporazum biti bolji za njihove ciljeve. Ti ciljevi su suštinski preuzimanje svega što je vredno u bivšoj Palestini i podrivanje svega što je ostalo od autohtonog stanovništva.

Mislim da je jedan od razloga zbog kojih to ima opštu podršku u Sjedinjenim Državama taj što se to dobro uklapa sa američkom istorijom. Kako su osnovane Sjedinjene Države? Ti motivi su slični.

Puno je primera u kojima je taj motiv iskorišćen tokom istorije Izraela, a trenutna situacija je još jedan takav primer. Oni imaju veoma jasan program. Racionalni jastrebovi poput Ariela Šarona su shvatili da je suludo zadržati 8.000 kolonista koristeći jednu trećinu zemlje i veći deo oskudnih resursa u Gazi, uz zaštitu velikog dela izraelske armije dok ostatak društva oko njih jednostavno trune. Tako da je najbolje izvući ih i poslati ih na Zapadnu obalu. To je mesto do kog im je stvarno stalo i koje žele.

Ono što je u septembru 2005. nazvano „dezangažmanom" ustvari je bio transfer. Oni su po tom pitanju bili savršeno iskreni i otvoreni. Ustvari, oni su proširili programe izgradnje naselja na Zapadnoj obali u istom onom trenutku u kome su povlačili nekoliko hiljada ljudi iz Gaze. Tako da bi Gazu trebalo pretvoriti u kavez, zatvor u suštini, sa Izraelom koji napada kada god to poželi, i u međuvremenu ćemo imati na Zapadnoj obali ono što želimo. Ničeg tajnog nema u vezi s tim.

 

Ehud Olmert je bio u Sjedinjenim Državama u maju 2006. par meseci nakon povlačenja. On je to jednostavno objavio na javnom zasedanju Kongresa, a što je pozdravljeno ustajanjem i burnim aplauzom, da je istorijsko pravo Jevreja na čitavu zemlju Izraela neupitna činjenica. On je objavio ono što je nazvao svojim programom konvergencije, koji je samo verzija tradicionalnog programa; koji vuče korene od Alonovog plana iz 1967. Izrel bi suštinski anektirao vrednu zemlju i resurse pored zelene linije (granice iz 1967.). Ta zemlja se sada nalazi iza zida koji je Izrael podigao na Zapadnoj obali, koji je aneksioni zid. Znači to je obradiva zemlja, glavni vodni resursi, lepa predgrađa oko Jerusalima i Tel Aviva, kao i brda itd. Oni će preuzeti dolinu Jordan, koja zauzima oko trećine Zapadne obale, na kojoj su se naseljavali još od kraja 60-ih. Onda će napraviti nekoliko super autoputeva kroz čitavu teritoriju - jedan takav se proteže od istočne strane Jerusalima do grada Maleh Adumima koji je izgrađen uglavnom tokom 1990-ih, za vreme Oslo godina. Izgrađen je suštinski da bi podelio Zapadnu obalu i još dva [autoputa] postoje na severu što uključuje gradove Ariel i Kedumim i druge gradove što poprilično razdvaja sve što je preostalo. Oni će podići kontrolne punktove i upotrebiti sve moguće načine maltretiranja u drugim područjima i preostalo će stanovništvo suštinski biti kantonizovano i onemogućeno da živi pristojnim životom pa ako budu poželeli da odu, odlično. Ili će u protivnom biti pitoreskni dekor za turiste - znate, neko ko u daljini vodi kozu uzbrdo - a umeđuvremenu će se Izraelci, uključujući i koloniste/kinje, vozikati unaokolo po super autoputevima namenjenim „Samo za Izraelce". Palestinci mogu da se snađu sa nekim malim putem na kom upadnete u jarugu čim padne kiša. To je cilj. I sasvim je eksplicitan. Ne možete ih optužiti za prevaru zato što su otvoreni. I to se ovde pozdravlja.

 

DOSANI: Po pitanju podrške SAD, Savet bezbednosti UN je prošle nedelje usvojio rezoluciju kojom se poziva na prekid vatre. Da li je to promena, posebno u svetlu činjenice da SAD nisu uložile veto na rezoluciju, već su ostale uzdržane, dopuštajući da bude usvojena?

ČOMSKI: Odmah nakon rata iz 1967, Savet bezbednosti je imao snažnu rezoluciju kojom je osuđeno širenje Izraela i zauzimanje Jerusalima. Izrael ih je jednostavno ignorisao. Zato što ih SAD tapše po ramenu i kaže: „Samo napred i kršite ih" [rezolucije - prim. prev.]. Postoji čitav niz rezolucija od tada pa do danas, koje osuđuju izgradnju naselja, koja su, kao što je Izrael znao i sa čim su se svi složili, bila protivna Ženevskim konvencijama. Sjedinjene Države su ili ulagale veto na rezolucije ili su ponekad glasale za njih, ali namigujući Izraelcima: „Samo napred bez obzira na sve, a mi ćemo to platiti i pružiti vam vojnu podršku". To je konzistentan model. Tokom Oslo godina, na primer, izgradnja naselja je kontinuirano rasla, kršeći ono čemu je sporazum iz Osla teorijski trebalo da vodi. U stvari godina vrhunca kolonizacije bila je poslednja godina Klintonovog mandata, 2000. I ponovo je nastavljeno nakon toga. To je otvoreno i eksplicitno.

 

Da se vratim na pitanje motivacije, oni imaju dovoljnu vojnu kontrolu nad Zapadnom obalom da bi terorom stanovništvo doveli do pasivnosti. Sada je ta kontrola pojačana kolaboracionističkim snagama koje su obučili SAD, Jordan i Egipat da bi kontrolisali stanovništvo. Ustvari, ako pogledate štampu od poslednjih nekoliko godina, ako je i bilo demonstracija na Zapadnoj obali u korist Gaze, Fatahove snage bezbednosti su ih razbile. To je ono zbog čega su one tamo. Fatah danas služi manje ili više kao izraelska policijska snaga na Zapadnoj obali. Ali Zapadna obala je samo deo okupiranih palestinskih teritorija. Drugi deo je Gaza, i niko ne dovodi u pitanje da one čine jednu celinu. I još uvek ima otpora u Gazi, te rakete. Tako da, da, oni žele da suzbiju i to takođe, i onda više uopšte neće biti otpora i oni će nastaviti da rade ono što žele bez ikakvog mešanja, u međuvremenu odlažući diplomatiju što je moguće više i „gradeći činjenice" na način koji im odgovara. Još jednom, sve ovo datira iz vremena nastanka cionizma. Naravno, to varira zavisno od okolnosti, ali osnovna politika je ista i savršeno razumljiva. Ako želite da preuzmete zemlju u kojoj vas stanovništvo ne želi, mislim, kako ćete to drugačije učiniti? Kako je ova zemlja osvojena?

DOSANI: Ono što opisujete je tragedija.

ČOMSKI: To je tragedija koje je kreirana upravo ovde. Štampa neće da priča o tome pa čak ni profesori, većim delom, neće da pričaju o tome ali značajna je činjenica to što je politički dogovor bio na stolu, na dnevom je redu već 30 godina. To jest sporazum od dve države na međunarodno priznatim granicama sa možda nešto uzajamnih modifikacija granica. To je zvanično još od 1976. kada je bila aktuelna rezolucija Saveta bezbednosti koju su predložile ključne arapske zemlje i koju je podržala PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija), manje više u tim okvirima. Sjedinjene Države su uložile veto tako da je time izbačena iz istorije i od tada je nastavljeno gotovo bez promene.

Ustvari došlo je do jedne značajne modifikacije. Tokom poslednjeg meseca Klintonovog mandata, u januaru 2001. vođeni su pregovori, koje su autorizovale SAD, ali nisu učestvovale u njima, između Izraela i Palestinaca i oni su došli nadomak sporazuma.

DOSANI: Pregovori iz Tabe?

ČOMSKI: Da, pregovori iz Tabe. Dve strane su došle vrlo blizu sklapanju sporazuma. Pregovori su obustavljeni od strane Izraela. Ali to je bila jedna nedelja za više od 30 godina tokom koje su Sjedinjene Države i Izrael napustile svoje odbacivačke pozicije. Realan je doprinos medija i drugih komentatora u tome što to mogu da drže u tišini. SAD i Izrael su same u tome. Međunarodni konsenzus uključuje bukvalno sve. On uključuje Arapsku ligu koja je otišla dalje od te pozicije i pozvala na normalizaciju odnosa, to uključuje Hamas. Svaki put kada vidite Hamas u novinama, kaže se: „Hamas koji podržava Iran želi da uništi Izrael". Pokušajte da pronađete frazu koja kaže „demokratski izabrani Hamas koji poziva na postizanje dvodržavnog sporazuma", i to se tako radi godinama. Pa, da, to je dobar propagandni sistem. Čak su i u američkoj štampi povremeno dopuštali da se objave komentari Hamasovih lidera, Ismaila Hanije i drugih koji kažu, da mi želimo dvodržavni sporazum na međunarodno priznatoj granici kao i svi drugi.

DOSANI: Kada je Hamas prihvatio tu poziciju?

ČOMSKI: To je njihova zvanična pozicija koju je preuzeo Hanija, izabrani lider, i Halid Meshal, njihov politički lider koji je u egzilu u Siriji, on je napisao istu stvar. I to u više navrata. Nema sumnje u vezi s tim ali Zapad ne želi to da čuje. Tako da je Hamas taj koji je osuđen za uništavanje Izraela.

U izvesnom smislu oni to i žele, ali ako biste otišli do rezervata sa američkim urođenicima u Sjedinjenim Državama, siguran sam da bi mnogi od njih voleli da vide uništenje Sjedinjenih Država. Ako biste otišli u Meksiko i napravili anketu, siguran sam da ne priznaju pravo Sjedinjenih Država da zaposedne pola Meksika, zemlju osvojenu u ratu. I to je tako širom sveta. Ali oni su spremni da prihvate politički sporazum. Izrael nije voljan da ga prihvati i Sjedinjene Države nisu voljne da ga prihvate. I oni su usamljeni u svom odbijanju. Pošto su Sjedinjene Države te koje uglavnom upravljaju svetom, to je blokirano.

Ovde je to uvek predstavljeno kao Sjedinjene Države moraju više da se angažuju; to je neutralni posrednik; Bušov problem je bio to što je zanemario to pitanje. To nije problem. Problem je što su Sjedinjene Države bile veoma mnogo angažovane, i to angažovane u blokiranju političkog sporazuma i pružanju materijala i ideološke i diplomatske podrške za programe ekspanzije, koji su jednostavno kriminalni programi. Svetski sud se jednoglasno, uključujući i američkog sudiju, složio da je bilo koji transfer stanovništva na okupiranim teritorijama kršenje temeljnog međunarodnog prava, Ženevskih konvencija. I Izrael se slaže. U stvari čak se i njihovi sudovi slažu, samo što oni na razne načine izvrdavaju tom sporaumu. Tako da je tu stvar jasna. Na izvestan način je prihvaćeno u Sjedinjenim Državama da smo zemlja van zakona. Zakon ne važi za nas. Eto zato se o tome nikad ne raspravlja.

Samir Dosani, saradnik Foreign Policy in Focus, direktor je organizacije 50 Years is Enough i bloguje na http://shirinandsameer.blogspot.com