Noam Čomski o anarhizmu
Iako je Čomski u protekle tri decenije dosta pisao o anarhizmu, ljudi često traže od njega opipljiviju, određeniju viziju društvene promene. Njegova politička analiza uvek uspeva da ljude ispuni osećajem stida i besa zbog načina na koji svet funkcioniše, ali mnogi njegovi čitaoci ostaju u nedoumici kada je u pitanju ono što bi Čomski uradio da to i promeni. Možda zato što toliko poštuju njegov analitički rad, oni očekuju da će on definisati svoje ciljeve i strategiju sa sličnom preciznošću i jasnoćom, da bi se potom razočarali njegovim uopštenim iskazima o slobodarskim društvenim vrednostima. Ili se možda mnogi uzdaju u velikog intelektualca koji će im obezbedi 'izvanredan plan' koji će potom slediti korak po korak do svetle budućnosti.
A ipak Čomski zazire od takvih izjava. On upozorava da je teško predvideti koje će specifične oblike poprimiti pravednija društvena organizacija, ili čak znati zasigurno koje su idealne alternative sadašnjem sistemu. Jedino nam iskustvo može dati najbolje odgovore na ova pitanja, kaže on. Ono što bi trebalo da nam bude vodilja je opšti skup principa koji će obrazovati osnovu naše budućnosti, kakve god specifične oblike ona bude poprimila. Za Čomskog, ti principi nastaju iz istorijskog kretanja misli i dela poznatog kao anarhizam.
Čomski upozorava da se malo može reći o anarhizmu na veoma opštem nivou. "Nisam pokušao da napišem išta sistematično o ovim temama, niti znam nešto od ostalih što bih mogao da preporučim", napisao mi je u odgovoru na skup postavljenih pitanja na tu temu. Pisao je tu i tamo o tome, značajnije u skorašnjoj "Powers and Prospects", ali jednostavno opštim pojmovima se nema šta puno reći. "Najviše koristi imamo od prakse", misli on, "ali ona je specifična za svako vreme i mesto".
"U Južnoj Americi", kaže Čomski, "govorio sam o mnogim od ovih tema, i što je još još značajnije, učio o njima od ljudi koji su stvarno aktivni, radeći stvari od kojih su mnoge imale anarhističku aromu. Takođe, imao sam priliku da se upoznam sa živim i interesantnim grupama anarhista, od Buenos Airesa do Belema na ušću Amazona (za poslednje uopšte nisam znao - neverovatno je gde se sve naši prijatelji pojavljuju). A diskusije su bile više fokusirane i specifične od onih koje obično imam priliku da vidim ovde; i, čini mi se, s pravom."
Kao takvi, odgovori Čomskog na ova pitanja su opšti i jezgroviti. U svakom slučaju, kao kratki uvod u neke od njegovih misli o anarhizmu, možda mogu da inspirišu čitaoca da posegne za drugim delima na tu temu, i što je još bitnije, da razvije pojam anarhizma kroz proces rada na slobodnijem i demokratskijem društvu.
Tom Lane
Opšti komentar o svim pitanjima:
Niko ne poseduje termin 'anarhizam'. On se koristi za mnogobrojne i različite struje na poljima misli i dela, pri tom široko varirajući. Postoji puno samozvanih anarhista koji insistiraju, često veoma strasno, na tome da je njihov način jedini pravi, a da ostali ne zaslužuju da sebe zovu anarhistima (a možda su pri tom i zločinci jedne ili druge vrste). Pogled na savremenu anarhističku literaturu, naročito na Zapadu i u intelektualnim krugovima (kojima se možda neće svideti ovaj termin), će brzo pokazati da se njen ogroman deo svodi na osude drugih zbog njihovih odstupanja, više nalik marksističko-lenjinističkoj sektaškoj literaturi. Odnos takvih naspram konstruktivnog rada je obeshrabrujuće visok.
Lično, nemam poverenja u sopstveno mišljenje o 'pravom načinu', i nisam impresioniran samopouzdanim izjavama drugih, uključujući tu i dobre prijatelje. Osećam da je izuzetno malo toga shvaćeno, da bismo bili u stanju da nešto više kažemo s bilo kakvim samopouzdanjem. Možemo pokušati da formulišemo svoje dugoročne vizije, svoje ciljeve, svoje ideale; i možemo (i trebalo bi) posvetiti sebe radu na pitanjima ljudskog značaja. Ali raskorak između dvoje je često znatan, i retko uspevam da vidim neki način da to premostim, osim na veoma neodređenom i opštem nivou. Ove moje osobine (možda nedostaci, možda ne) će se pokazti u (veoma kratkim) odgovorima koje sam dao na tvoja pitanja.
1. Koji su intelektualni koreni anarhističke misli, i, koji pokreti su je razvili i nadahnjivali je tokom istorije?
Kretanja anarhističke misli koja me zanimaju (a postoji ih puno) imaju svoje korene, mislim, u prosvećenosti i klasičnom liberalizmu, i čak se nalaze u zanimljivim metodima naučne revolucije XVII veka, uključujući aspekte koji se često smatraju reakcionarnim, kao što je kartezijanski racionalizam. Postoji literatura na tu temu (istoričar ideja Heri Breken (Harry Bracken), na primer; o tome sam takođe pisao). Neću pokušati da to sažeto ponovim ovde, no rećiću da se gotovo potpuno slažem sa važnim anarho-sindikalističkim piscem i aktivistom Rudolfom Rokerom (Rudolf Rocker), da su se klasične liberalne ideje razbile u plićacima industrijskog kapitalizma, ne oporavivši se više nikada (ovo se odnosi na Rokera iz 1930.; decenijama kasnije, on je mislo drugačije). Ideje se neprekidno ponovo izmišljaju; po mom mišljenju, zato što odražavaju stvarne ljudske potrebe i opažanja. Španski građanski rat je možda najvažnija stvar, iako bi trebalo da se setimo da anarhistička revolucija koja se 1936. brzo proširila na dobar deo Španije, uzimajući različite oblike, nije bila spontani ustanak, već je bila pripremana decenijama edukacije, organizacije, borbe, poraza i ponekad pobeda. Bila je veoma značajna. Toliko značajna da izazove gnev svih najvećih sistema vlasti: staljinizma, fašizma, zapadnjačkog liberalizma, najintelektualnijih struja i njihovih doktrinarnih institucija - svi ujedinjeni u osudama i uništavanju anarhističke revolucije, što su i učinili; to je znak njenog značaja, po mom mišljenju.
2. Kritičari se žale da je anarhizam "bezobličan, utopistički". Vi odgovarate da svaka etapa istorije ima svoje oblike autoriteta i ugnjetavanja kojima se mora suprotstaviti, dakle nijedna fiksna doktrina ne može da važi. Po Vašem mišljenju, koje specifično ostvarenje anarhizma je pogodno u ovoj epohi?
Blizak sam ideji da je anarhizam bezobličan i utopistički, mada teško da je takav više od ništavnih doktrina neoliberalizma, marksizma-lenjinizma, i ostalih ideologija koje su godinama privlačile moćnike i njihove intelektualne sluge, iz razloga koje je suviše lako objasniti. Razlog za opštu bezobličnost i intelektualnu prazninu duha (često prerušenu velikim rečima, ali to je opet u ličnom interesu intelektualaca) je da se mi ne razumemo baš mnogo u kompleksne sisteme, kao što su ljudska društva; i imamo samo slutnje ograničene razložnosti prema načinima na kojima bi ih trebalo ponovo uobličiti i konstruisati.
Anarhizam, po mom viđenju, je izražavanje ideje da je teret dokazivanja uvek na onima koji dokazuju da su autoritet i dominacija potrebni. Oni moraju da pokažu, snažnim argumentom, da je taj zaključak ispravan. Ako ne mogu, onda institucije koje oni brane treba smatrati nelegitimnim. Kako neko treba da reaguje na nelegitiman autoritet zavisi od okolnosti i prilika: ne postoje formule.
U sadašnje doba, sporna pitanja nastaju na opštem nivou, kao što to obično i biva: od ličnih odnosa u porodici i bilo gde drugo, pa do međunarodnog političko/ekonomskog poretka. A anarhističke ideje - izazivajući autoritet i insistirajući da on opravdava sebe - su podesne na svim nivoima.
3. Na kojoj vrsti koncepcije ljudske prirode je anarhizam zasnovan? Hoće li ljudi biti manje podsticani na rad u egalitarnom društvu? Hoće li odsutnost vlade omogućiti jakima da dominiraju nad slabima? Hoće li demokratsko donošenje odluka rezultirati ogromnim sukoboma, neodlučnošću i 'zakonom rulje'?
Kako ja shvatam pojam 'anarhizam', on je zasnovan na nadi (u našem stanju neznanja, ne možemo ići dalje od toga) da elementi srži ljudske prirode uključuju osećanja solidarnosti, međusobne podrške, simpatije, brige za druge, itd.
Hoće li raditi manje u egalitarskom društvu? Da, toliko da na posao idu zbog potrebe za preživljavanjem; ili materijalne nagrade, što je, verujem, vrsta patologije, poput vrste patologije koja neke vodi ka tome da se zadovoljavaju mučenjem drugih. Oni koji nalaze razumnom klasičnu liberalnu doktrinu da je nagon za angažovanjem u stvaralačkom radu u srži ljudske prirode - nešto s čim se stalno susrećemo, mislim, od dece do starijih, kad god to okolnosti dozvoljavaju - biće veoma sumnjičavi prema ovim doktirnama, koje su visoko upotrebljive za vlast i autoritet, ali izgleda da nemaju nijednu drugu dobru osobinu.
Hoće li odsutnost vlade dozvoliti jakima da dominiraju slabima? Ne znamo. Ako je tako, onda bi oblici društvene organizacije trebalo da budu izgrađeni - postoji puno mogućnosti - da bi savladali ovaj zločin.
Kakve će biti posledice demokratskog donošenja odluka? Odgovori su nepoznati. Trebalo bi da naučimo probajući. Hajde da pokušamo i saznamo.
4. Anarhizam ponekad nazivaju slobodarskim socijalizmom. Kako se on razlikuje od drugih ideologija koje se često vezuju za socijalizam, kao što je lenjinizam.
Lenjinistička doktrina drži da bi avangardna patija trebalo da preuzme državnu vlast i povede stanovništvo u ekonomski razvitak, i, nekim neobjašnjivim čudom, u slobodu i pravdu. To je ideologija koja se prirodno obraća većinom radikalnoj inteligenciji, kojima pruža opravdanje za njihovu ulogu šefova države. Ne vidim nijedan razlog - bilo u logici ili istoriji - da bih je shvatio ozbiljno. Slobodarski socijalizam (uključujući bitnu maticu marksizma) je odbacio sve ovo sa prezirom, sasvim opravdano.
5. Puno 'anarho-kapitalista' tvrdi da anarhizam znači slobodu da radiš šta hoćeš sa svojom imovinom i da učestvuješ u slobodnom ugovoranju sa drugima. Da li je kapitalizam na bilo koji način kompatibilan sa anarhizmom po Vašem viđenju?
Anarho-kapitalizam, po mom mišljenju, je doktrinarni sistem koji bi, ako se ikad sprovede, vodio oblicima tiranije i ugnjetavanja koji imaju nekoliko duplikata u ljudskoj istoriji. Ne postoji ni najmanja mogućnost da te (po mom gledištu, grozne) ideje budu sprovedene, zato što bi brzo uništile bilo koje društvo koje napravi ovu kolosalnu grešku. Ideja 'slobodnog ugovora' između potentata (lat. potentatus - onaj u čijim je rukama sila i vlast, samodržac, apsolutni vladar, car, kralj, knez - M. Vujaklija) i njegovog izgladnelog podanika je bolesna šala, možda vredna nekih momenata u akademskim seminarima kojima je cilj da istražuju posledice (po mom gledištu, apsurdnih) ideja, ali nigde drugde.
Trebao bih da dodam, međutim, da se suštinski slažem sa ljudima koji smatraju sebe anarho-kapitalistima po mnogim pitanjima; i nekoliko godina sam, mogao da pišem u njihovim časopisima. I takođe cenim njihovu predanost racionalnosti - koja je retka - iako ne mislim da vide posledice doktrina za koje se zalažu, ili njihove duboke moralne nedostatke.
6. Kako se anarhistički principi primenjuju na obrazovanje? Da li su ocene, uslovi i ispiti dobre stvari? Koja je vrsta okoline najpogodnija za slobodnu misao i intelektualni razvoj?
Moje osećanje, u ovom slučaju bazirano delom i na ličnom iskustvu, je da pristojno obrazovanje treba da nastoji da obezbedi nit duž koje će osoba putovati na njegov ili njen način; dobra nastava je više stvar obezbeđivanja vode za biljku, da bi je osposobili da raste zahvaljujći sopstvenim snagama, a potom i ispunjavanja suda vodom (veoma neoriginalne misli dodao bih, parafrazirane iz dela prosvećenosti i klasičnog liberalizma). Ovo su opšti principi za koje mislim da su opštevažeći. Kako se oni primenjuju u specifičnim okolnostima treba da se proceni od slučaja do slučaja, uz dužnu poniznost, i priznavanje kako malo toga u stvari stvarno razumemo.
7. Opišite, ako možete, kako bi idealno društvo funkcionisalo u svakodnevnom životu. Koje bi vrste ekonomskih i političkih institucija postojale, i kako bi one funkcionisale? Da li bismo imali novac? Da li bismo kupovali u prodavnicamaa? Da li bismo posedovali sopstvene domove? Da li bismo imali zakone? Kako bismo sprečili zločin?
Ne bih ni u snovima pokušao da uradim ovo. Ovo su stvari o kojima treba da učimo, kroz borbu i eksperiment.
8. Koji su izgledi za ostvarivanje anarhizma u našem društvu? Koje korake treba da preduzmemo?
Izgledi za slobodu i pravdu su bezgranični. Koraci koje treba da preduzmemo zavise od toga šta pokušavamo da postignemo. Ne postoje i ne može biti opštih odgovora. Pitanja su pogrešno stavljena. To me podseća na fini slogan zemljoradničkog pokreta u Brazilu (odakle sam se upravo vratio): kažu da moraju proširiti pod kaveza, do tačke kad mogu slomiti šipke. Katkad, to čak zahteva odbranu kaveza od još gorih grabljivaca izvana: odbrana nelegitimne državne moći od grabljive privatne tiranije u Sjedinjenim Državama danas, na primer, stvar koja bi trebalo da bude očigledna bilo kome predanom pravdi i slobodi - bilo ko, na primer, ko misli da deca treba da imaju šta da jedu - no, to je izgleda teško većini ljudi koji smatraju sebe slobodnjacima i anarhistima da shvate. To je jedna od samouništavajućih i iracionalnih pobuda pristojnih ljudi koji smatraju sebe levičarima, po mom mišljenju koja ih odvaja u praksi od života i legitimnih težnji ljudi koji stradaju.
Tako to izgleda meni. Srećan bih bio da raspravljam o ovoj temi, i da čujem protivargumente, ali samo u kontekstu koji nam dozvoljava da idemo dalje od uzvikivanja slogana - koji, bojim se, isključuje dobar deo onoga o čemu sediskutuje na levici, da žalost bude veća.
Noam
U svom drugom pismu, Čomski je ponudio ovo proširenje svojih misli u pogledu budućeg društva:
O budućem društvu,... možda se ponavljam, ali to je nešto zbog čega sam bio zabrinut još kao dete. Sećam se, oko 1940., čitao sam Diego Abad de Santiljanovu interesantnu knjigu “Posle revolucije”, u kojoj kritikuje svoje anarhističke drugove i daje nacrt nekih detalja o tome kako bi anarhosindikalistička Španija trebalo da funkcioniše (ovo su uspomene stare više od 50 godina, pa ih ne shvatajte previše doslovno). Moj tadašnji osećaj je bio da sve to izgleda dobro, ali da li razumemo dovoljno da bismo odgovorili na pitanja o društvu tako detaljno? Tokom godina, naravno, naučio sam više, ali to je samo produbilo moj skepticizam o tome da li razumemo dovoljno. Poslednjih godina, raspravljao sam o ovome dobrim delom sa Majkom Albertom, koji me je podsticao da detaljno objasnim kako mislim da bi društvo trebalo da funkcioniše, ili u najmanju ruku da reagujem na njegov pojam 'participacione demokratije'. Odstupio sam, u oba slučaja, iz istih razloga. Meni izgleda da odgovori na većinu pitanja treba da budu naučeni eksperimentom. Uzmite tržišta (do mere do koje mogu da funkcionišu u bilo kom društvu sposobnom za život - ograničenom, ako su istorijski spisi nekakav vodič, da ne govorim o logici). Veoma dobro shvatam šta nije u redu s njima, ali to nije dovoljno da pokažem da je sistem koji uklanja tržišne manipulacije bolji; to je jednostavno pitanje logike, a ja ne mislim da znamo odgovor. Isto važi i za sve ostalo.