No border kamp, Ukrajina 2007.

Sredinom jula dobio sam primamljivu ponudu da se pridružim i učestvujem u NoBorder kampu u Ukrajini, prvom kampu te vrste u bivšem Sovjetskom Savezu. Radi se o manifestaciji koja se svake godine zbiva na drugoj lokaciji, u problematičnim pograničnim zonama različitih zemalja. Poenta ovih događaja je umrežavanje aktivista i organizatora koji se, izmađu ostalog, bave i problematikom (i)migracija ljudi. Ovogodišnji istočnoevropski kamp je realizovan u Transkarpatskoj zoni Ukrajine, na četvoromeđi između Ukrajine, Slovačke, Mađarske i Rumunije, u blizini grada Užgoroda, koji je, tačnije, najbliži Slovačkoj.     S obzirom da su se uslovi uklopili, pristao sam otići tamo, i sa partnerkom Ejmi Miler, snimiti dokumentarni film o problemima (i)migracija ljudi, promotreno kroz prizmu tamošnjeg kampa i te problematike u tom regionu. Kao osoba koja je i sama suočena s tim problemom (zbog naravno mog srpskog državljanstva), uz niz peripetija oko dobijanja ukrajinske i  mađarske tranzitne vize, uspeo sam premostiti niski budžetni status, i konačno dospeti do kampa.  Bio sam svestan da ću najverovatnije biti jedina osoba iz Srbije tamo, što se ispostavilo kao istina, nažalost. No, put je bio brz i lagodan, i čim smo ušli u Ukrajinu upoznali smo vrlo čudnog omladinca po imenu Ilija, koji nam je pomogao oko kontaktiranja organizatora i snalaženja u nalaženju kampa. Poslednjeg dana kampa se ispostavilo da je taj šašavi omladinac, koji se tokom kampa motao naokolo, ustvari jedan od lokalnih policijskih doušnika, kome je tih dana bio zadatak praćenje kampa (!!). Čak se i pojavio u kampu, pjan pravio razna uzgredna sranja, pozivajući se na naša imena, kao mi ga zvali i s nama je. Ja sam ga jedva i video u kampu, i vrlo lako i uspešno izbegao. Čuo sam da su ga brutalno najurili nedugo potom. Elem...

    Kamp je bio smešten pokraj reke, 13ak kilometara od Užgoroda, blizu glavnog puta. Velika poljana koja je služila kao glavno kamp mesto, napušteni hangar kao infošop i mesto za radionice i delom za smeštaj, okolna šuma kao deo kamp prostora, za ljude koji su hteli malo hlada, među njima bismo i mi. Bila je uspostavljena FoodNotBombs kuhinja, koja je, moram reći, vrlo neodgovorno radila, jer ponekad večera ne bi bila servirana čak do ponoći (!), iako nije bilo doručka, a i ručak je bio poprilično kasno, 2,3, pa i do 4 popodne. Mada, najveća zamerka svih ljudi na kuhinju je bila ta što je hrana, iako veganska, bila izuzetno neukusna. So, iz nekog nikom objašnjenog razloga, nije bila uopšte korišćena, tako da je hrana bila krajnje bljutava. Takođe, i uz izobilje povrća i potpuno odsustvo voća, nije bilo apsolutno nikakve salate. Mnogi ljudi, između ostalog i mi, smo se stoga uglavnom hranili u užgorodskim vrlo finim i izuzetno jeftinim restoranima, koji moram priznati služe poprilično kvalitetnu i ukusnu hranu, uz šaren izbor vegeterijanske kuhinje.

    S obzirom da smo došli na pripremni, tj. dan uoči zvanično dolaznog dana u kamp, nismo zatekli velik broj ljudi, što se ubrzo promenilo, te je tokom trajanja kampa bio prisutno oko 300 ljudi, najviše anarhista, uglavnom iz Istočne i Zapadne Evrope, mada i iz ostalih delova sveta (nekoliko severoamerikanaca, izraelaca, palestinaca, iračana...). Uglavnom vesela i šarenolika, pretežno pankeraška družba. Mada, iako smo bili nadomak Mađarske, začudo, nijedna jedina osoba odatle nije došla na kamp. Hm...

    Program kampa se uglavnom zasnivao na radionicama različitih tematika, uglavnom o problemima migracija, ali i o  svemu ostalom o čemu se diskutuje u anarhističkom pokretu sada, dakle, o seksizmu, pravima životinja, (anti)fašizmu, direktim akcijama... Velika većina ljudi je imala vrlo malo ili ne uopšte iskustva u organizovanju radionica i akcija, te je proces dostizanja konsenzusa i rešenja oko različitih tematika bio vrlo naporan i dug. S obzirom na neproporcionalan odnos generacijski i aktivistički iskusnije manjine & neiskusne i umnogome nadobudne mladje većine, proces donošenja (vitalnih) odluka se uglavnom bazirao na principu pobede najupornijih i najžilavijih , što baš i nije stvaralo zdravu radnu atmosferu. Ipak, mimo radionica, ljudi su se poprilično pozitivno združivali i uz nezaobilazne večernje pijanke oko (uvek nekoliko) vatri, vrlo kvalitetno razmenjivali mišljenja i ideje. Većini istočnoevropskih aktivista, čiji raspon godina je retko prelazio 24, ovaj kamp je bio jedno od prvih iskustava te vrste, tako da me ovakav razvoj događaja i nije preterano (za)čudio.

    S obzirom de je kamp organizovalo nekoliko nevladinih organizacija i kolektiva, jedna od tih grupa je organizovala koncertno-filmski festival 'Bez granica' u centru Užgoroda, za vreme prva tri dana trajanja kampa. Pored nekoliko ukrajinskih (ne samo) lokalnih bendova, organizovana je i projekcija aktivističkih filmova i  foto slajd projekcija, na cctv-u na glavnom trgu, koji inače služi kao reklamni video pano. Vrlo pozitivan odziv, reakcija i interakcija lokalnog stanovništva su nas dodatno motivisali da što uspešnije realizujemo kamp. Dva unapred organizovana autobusa su nas prevozila od i do kampa, što je rezultovalo uspostavljanjem vrlo bliske atmosfere među ljudima, koji su već tokom i nakon puta naširoko uživali u opojnim pićima. No...

    Očekivajući (us)postavljen IndyMedia centar, mnogi ljudi su poneli laptopove i kamere, ali dočekalo ih je razočarenje, jer prvih 5 dana kampa, zbog fizičke nemogućnosti dobavke, nije bilo nikakve električne energije, te samim tim ni očekivanog medija centra. Petog dana je stigao snažan generator, tako da su u velikim šatorima uspostavljene radionice vezane za medije (film, radio, novine,...), kao i projekcije uglavnom politički i kritički orijentisanih filmova, a u hangaru je čak bio organizovan i hardkorpank koncert. Indymedia centar ipak nije mogao biti organizovan, zbog nemogućnosti uspostavljanja veze s internetom, tako da su ljudi slali reportaže iz užgorodskih internet kafea. Bilo je bar desetak ljudi sa laptopovima, i oko 6 kamera i bar 20ak fotoaparata. Mada, iskreno, svega nas nekoliko je aktivno koristila svoju opremu.

    U potrazi za pričama za dokumentarac, pridružio sam se dvema ekspedicijama koje se posetile nekoliko sela uz samu granicu, ozloglašena po navodnom krijumčarenju svega, pa i ljudi, nadajući se nekakvom, barem audio, skrivenom intervjuu. Kraj sela Guta, uz samu slovačku granicu, bili smo presretnuti i oko 30ak minuta zadržani od strane pogranične službe. S obzirom da smo po zemlji pasoša bili vrlo šarenoliki, a i imali smo raznu snimateljsku opremu, pokušali su da nas zaplaše hapšenjem zbog narušavanja pograničnog režima, ustvari očekujući mito. Videvši da nismo naseli, i da smo svesni da nismo učinili nikakav prekršaj, nisu nas više mogli zadržati. Nakon što su nas pustili, u selu, ispred lokalne birtije, uspeli smo od lokalnih ispičutura dobiti blagi spoljni uvid u situaciju, ali ništa što bi ukazivalo na ikakvo kriujmčarenje. Narednog dana otidosmo do mesta zvanog Mali Selmenci, sela podeljenog državnom granicom. Jedna polovima sela je u Slovačkoj, a druga u Ukrajini! Granični prelaz je pešački, gde daleko više ljudi čeka prelaz na slovačkoj strani. S obzirom da je Slovačka u EU, njenim građanima ne treba viza za prelazak, dok obratno nije tako. Ukrajinci, ako žele prelazak granice, ka susednim EU zemljama, moraju platiti 100 $, što je za njihove standarde poprilično skupo. S obzirom na bliske porodične veze, naročito u pograničnoj zoni, trenutno, ali veoma dugo i sporo, se radi na uspostavljanu dogovora o nekakvim jeftinim i dugoročnim vizama za ljude u pograničnoj zoni. Dosta ljudi iz Slovačke baš tu prelazi u Ukrajinu, zbog mnogo povoljnijeg šopinga, poprilično razvijenog upravo tu i zbog toga. Dvojica lokalnih slovačkih ispičutura kokje smo intervjuisali, redovno prelazi na ukrajinsku stranu skoro isključivo radi jeftinijeg alkohola, a dosta Slovaka tu kupuje radi preprodaje, što dođe kao neka legalna vrsta krijumčarenja.

     Ejmi je sa nekoliko ljudi otišla u  ženski deportacioni centar u Mukačevu i zabeležila nekoliko potresnih ispovesti izbeglica koje su bile ili još uvek jesu zadržane tamo. Takođe smo usnimili i desetak intervjua sa učesnicima kampa, radi segmentnog radijskog priloga za mrežu radija širom Kanade, kao podrška demonstrantima protiv sastanka poglavara zemalja Severne Amerike, 21.avgusta u Montebelu u Kanadi. Čitav proces, iako naizgled ne previše težak, se potpuno iskomplikovao, uglavnom oko A/D i AV prebacivanja, a ponajviše oko aploudovanja, jer izgleda da je najverovatnije neki od servera nezavisnih medija (opet) bio (namerno) blokiran, tako da nam je trebalo nebrojeno pokušaja i oko 7 sati nerviranja dok konačni nismo uspeli poslati fajlove. Nezavisno od toga...

    Jedna od najčešćih zamerki većine učesnika kampa je usmerena na činjenicu da je kamp celodnevno bio nedgledan od strane lokalne i specijalne policije, koja je bila postavljena na mostu, jedinom prilazu kampu s glavnog puta, na zahtev Amnesty International-a, zbog nedavnog brutalnog incidenta na AntiNuklearnom Kampu u Sibiru, gde su neonacisti ubili jednu i teško ranili nekoliko osoba (!). Bojazan od napada nije bila neopravdana, i retko ko je zamerao na njihovoj zaštitničkoj ulozi, već na njihovom voajerstvu nad gologuzim kupačima u obližnjoj reci, koju je većina učesnika kampa koristila za rashlađivanje, kupanje i plivanje. Trećeg ili četvrtog dana kampa, povela se obimna, intenzivna, strastvena i poooduga rasprava o tome da li i njih treba hraniti, pošto su to zatražili, ali s obzirom na vrlo suprostavljena mišljenja, ta napeta debata se poprilično otegla. Većina ruskih @narhopunxa  ima  A.C.A.B. (all cops are bastards) tetovaže, te možete misliti koliko su zastupali svoje stanovište. Mada, ni ljudi 'liberalnijih' shvatanja nisu bili manje žučni u odbrani svojih 'humanih' stanovišta. Na kraju se ipak odlučilo, da pošto policija nije tu na zahtev kampa, i da baš i nije najdobrodošlije prihvaćena, ipak ne bude uključena u 'distribuciju hrane kampa'.

    Na ulasku u šatorski deo kampa, jedna od najuočljivijih stvari je bila velika crveno-crna zastava. S obzirom da te boje jasno ukazuju na anarhizam, niko nije obratio puno pažnje na činjenicu da boje nisu raspoređene dijagonalno, već horizontalno. U nekom trenutku, već pri kraju kampa, neko od ukrajinaca je primetio da je to u stvari zastava jedne od ukrajinskih nacioalističkih političkih patija, što je rezultovalo verbalnim i umalo i fizičkim napadom nad vlasnicima te zastave. Ispostavilo se da su ti ljudi sami napravili zastavu, ali zbog nemogućnosti da materijal koji su imali ušiju dijagonalno već samo horizontalno, to su i učinili. S obzirom da nisu iz Ukrajine, već Belorusije (mislim), nisu bili svesni mogućih konotacija, što je rezultovalo tim konfliktom.

     S obzirom da bar jedna trećina učesnika kampa su osobe sa snažnim afinitetom ka alkoholu i incidentima uzrokovanih istim, njihova učestalost je ipak bila manja nego što sam očekivao. Jedina ozbiljna stvar unutar kampa koja je mogla rezultovati ozbiljnim posledicama je bio napad nožem nad jednih beloruskim strejterom, od strane jednog od dobrano pjanih moskovljanskih punxa. Srećom, trezveni ljudi su uspeli sprečiti nesreću. Narednog dana lik se izvinio i izgledalo je kao da mu je stvarno žao, ali ipak velik broj ljudi je izglasao da njega i njegovog sadrugara treba izbaciti iz kampa, što su, po mom mišljenju nepotrebno surovo i vrlo predrasudno, i uradili.

     Većina ljudi je dobavljala alkohol u gradu, i neretko se i već tamo opijala, te i zbog svoje bahate pankeraške prirode i izgleda često upadala u konflikte sa lokalnim ljudima, što je vrlo kaljalo ugled i delimično efikasnost kampa. Zbog tih, kao i incidenata na demonstracijama, predstavnici nacionalističke partije 'Naša Ukrajina' su pretposlednjeg dana kampa došli s namerom da organizatorima kampa skrenu pažnju na negativna ponašanja nekih od učesnika, ali s obzirom na vrlo skinhedoidan izgled, (nepolicijsko) obezbeđenje kampa je diglo uzbunu za slučaj napada, te, umesto da budu presretnuti navodno dobronamernim kamperima, umalo nisu bili isprebijani (!), iako su, kako tvrde, došli sa namerom o konstruktivnom i nenasilnom razgovoru. Tog istog dana dobili smo pouzdanu informaciju da neonacističke paravojne grupacije imaju trening kamp nedaleko od nas, i da postoje realni izgledi za iznendan napad, s obzirom na javne provokacije tih dana, kao i održavanje fudbalske utakmice između dva regionalna fudbalska kluba koji imaju dosta naci pristalica. Srećom, nikakav napad se nije desio.

    Ejmi i ja (više ja) nismo bili toliko fokusirani na program i radionice kampa, već smo fokus stavili na primarni cilj našeg dolaska, a to je usnimavanje što kvalitetnijeg materijala za dokumatarac o (i)migracijama, te se stoga nismo previše vremena provodili pri dnevnim aktivnostima kampa, već smo jurcali naokolo u potrazi za što kvalitetnijim snimcima, uglavnom radi intervjua jureći zvaničnike pograničnih službi. Uspeli smo stupiti u kontakt i dobiti nekoliko zvaničnih i poluzvaničnih (n.v.o.) priča, ali zbog neodgovarajuće press akreditacije nikako nismo uspeli dobiti ijednog zvaničnika Imigracione Službe Ukrajine (ISU). Uz pomoć prijatelja i saradnika Ervea iz Belgije, nekako smo uspeli stići i do načelnika te službe, zaduženog za TransKarpantsku oblast. Ispostavilo se da se termin koji smo dobili za intervju s njim poklopio sa vremenom zbivanja demonstracija koje su bile organizovane od strane kampa, tako da, zbog davanja intervjua nama, nije otišao da se sastane sa demonstrantima (!), zbog čega je bio javno prozivan od strane istih.

    Demonstracije su bile realizovane jednog od zadnjih dana kampa i uključivale su dve simultane akcije. Akcija ispred Imigracione Službe i marš kroz grad sa stajkom u centru, gde su se čekali ljudi sa druge akcije. S obzirom da u toj oblasti postoje dva deportaciona centra, jedan (u sred šume) kraj mesta Pavšino, pretrpanom i notorno brutalnom i teško dostupnom centru za muškarce, i drugom za žene, u mestu Mukačevo, organizovana je delgacija od 30ak ljudi koji su otišli tamo i mini demonstracijama pokazali solidarnost s ljudima zadržanim unutra. S obzirom na interesantnost druge akcije, odlučio sam učestvovati u tome, tako da sam bio uključen u akciju kao jedan od kamermana, dok je Ejmi uzimala gorepomenuti intervju sa načelnikom ISU. Nije mi se svidela činjenica da je drugu akciju organizovala skoro isključivo grupa nemačkih aktivista, s namerom da u njoj učestvuje svega 15ak ljudi, uglavnom zapadnoevropljana. Odlučili smo razbiti taj ekskluzivitet, te se nas još 15ak samoorganizovalo i drugim vozilom priključilo akciji. Još jedna stvar koja me je užasno iznervirala je to da je devojka koja je bila u grupi zaduženoj za kontakt s policijom (i vojskom) tek nakon akcije eksplicitno rekla svima da ne koriste materijal ako je ona na snimcima, što je bilo nemoguće, jer je ona definitivno najekspoziranija osoba akcije, samim tim i dovoljno snimljena. Hoće da se gura u prve redove, ali ne i da snosi posledice (da se j#b#, a da joj ne uđe - pr.aut.). No...

    U prvoj akciji neko od demonstranata je skinuo i zapalio EU zastavu, i napisao grafit meni neznane sadržine na šator jedne od ukrajinskih nacionalističkih partija postavljenih radi propagande u sam centar Užgoroda. Policija je odmah reagovala i pod pretnjom hapšenja organizatora kampa i 'izgrednika',  ne tako brzo rasterala glasne demonstrante. Najčešća parola je bila: ''No borders, no nations, stop deportations !!!'' što je vrlo iritiralo najverovatnije nacionalistički orijentisane policajce. Srećom, nije bilo nikakvih hapšenja, te smo se organizovanim prevozom lagano vratili kampu.
 
    Moj zaključak je da je kamp delimično promašio, tj. pogodio svrhu, jer umesto da prvi deo kampa bude  više informativne prirode, a u drugom da se radi na stvaranju mreže (aktivista i organizatora) koja bi dugoročnije trebalo da radi na problemu zbog koga su ,ako ne svi, barem većina došli. Nikakav napor se nije uložio u tom smeru, jer mislim da je većina ljudi shvatila da usled međusobnih (ličnih) razlika i nesuglasica mogućnost takvog projekta minimalna ili nikakva, što je rezultvovalo odsustvom takvog napora. Razlika u iskustvima i ličnim i kolektivnim afinitetima takođe nije rezultovala kretanjem u tom smeru. Ipak smatram da su takvi kampovi  neophodni, kako zbog same problematike (kretanja ljudi), tako i osnaživanja i razvijanja iskustava ljudi zainteresovanih za tu tematiku, i eventualno nekakvom umrežavanju. Ovaj kamp je bio idealna prilika da se razmene iskustva istoka i zapada (Evrope), i pomere barijere koje nas razdvajaju, što je delimično i učinjeno. Tako da...

    Za slobodu kretanja za svakog, protiv svih vrsta granica, za solidarnost u  životu i borbi... !!!

         Pozdrav od

    BOBANa