Niko ne mora da bude zao
Slavoj Žižek
Od 2001. Davos i Porto Alegre su gradovi blizanci globalizma: Davos, ekskluzivno švajcarsko odmaralište gde se sastaje globalna elita menadžera, državnika i medijskih ličnosti povodom Svetskog ekonomskog foruma pod ogromnom policijskom zaštitiom, pokušavajući da nas ubede (i same sebe) da je globalizacija svoj najbolji lek; Porto Alegre, suptropski brazilski grad u kome se sastaje kontra-elita anti-globalističkog pokreta, pokušavajući da nas ubede (i same sebe) da kapitalistička globalizacija nije naša neizbežna sudbina - da je, kako to kaže zvanični slogan, "drugačiji svet moguć". Čini se, ipak, da su okupljanja u Porto Alegreu na neki način izgubila svoj impuls - sve manje smo slušali o njima tokom proteklih par godina. Gde su otišle svetle zvezde Porto Alegrea? Neki od njih su se, u najmanju ruku, preselile u Davos. Ton sastanaka u Davosu sada predominantno određuje grupa preduzetnika koji ironično o sebi govori kao o "liberalnim komunistima" i koji više ne prihvataju opoziciju između Davosa i Porto Alegrea: oni tvrde da možemo imati i globalno kapitalističko jare (da prosperiramo kao preduzetnici) i pare (da zagovaramo anti-kapitalističke ciljeve društvene odgovornosti, ekološke brige itd.). Nema potrebe za Porto Alegreom: umesto toga, Davos može postati Porto Davos.
Pa ko su ti liberalni komunisti? Dežurni krivci: Bill Gates i George Soros, rukovodstvo Google-a, IBM-a, Intel-a, eBay-a, kao i udvorički-filozofi poput Thomasa Friedmana. Pravi konzervativci današnjice, kažu oni, nisu samo oni sa stare desnice, sa svojom smešnom verom u autoritet, red i parohijalni patriotizam, već takođe i stara levica, sa svojim ratom protiv kapitalizma: oboje biju svoje bitke iz pozorišta senki uprkos novim realnostima. Označitelj te nove realnosti u liberalno komunističkom novogovoru je "pametan". Biti pametan znači biti dinamičan i nomadičan, i protiv centralizovane birokratije; verovati u dijalog i saradnju nasuprot centralnom autoritetu; u fleksibilnost nasuprot rutini; kulturu i znanje nasuprot industrijskoj proizvodnji; u spontanu interakciju i samo-stvaranje nasuprot fiksiranoj hijerarhiji.
Bill Gates je ikona onoga što je sam nazvao "kapitalizmom bez frikcija", post-industrijskog društva i "kraja rada". Softver pobeđuje nad hardverom i mladi zaluđenik nad starim menadžerom u njegovom crnom odelu. U novim sedištima kompanija, malo je eksterne discipline; bivši hakeri dominiraju scenom, rade dugo radno vreme, uživaju u besplatnim pićima u zelenom okruženju. Implicitna ideja ovde je da je Gates subverzivni marginalni huligan, biši haker, koji je preuzeo kontrolu i obukao se kao poštovani predsednik [kompanije].
Liberalni komunisti su vrh egzekutive koji vraća u život takmičarski duh ili, drugim rečima, kontrakulturni štreberi koji su preuzeli velike korporacije. Njihova dogma je nova, postmodernizovana verzija nevidljive ruke Adama Smitha: tržište i socijalna odgovornost nisu suprotnosti, već mogu biti ponovo ujedinjene na zajedničku korist. Kao što Friedman kaže, niko ne mora da bude zao da bi se danas bavio biznisom; saradnja sa zaposlenima, dijalog sa mušterijama, poštovanje životne sredine, transparentnost poslovnih dogovora - to su ključevi uspeha. Olivier Malnuit je nedavno u francuskom magazinu Technikart skicirao deset zapovesti liberalnog komuniste:
1. Davaćeš sve besplatno (besplatan pristup, bez kopirajta); naplaćuj samo dodatne usluge - to će te učiniti bogatim čovekom.
2. Promenićeš svet, nećeš samo prodavati stvari.
3. Delićeš sa drugima, bićeš svestan socijalne odgovornosti.
4. Bićeš kreativan: usredsredi se na dizajn, nove tehnologije i nauku.
5. Reći ćeš svima: tajni nemajte, zagovarajte i praktikujte kult transparentnosti i slobodnog protoka informacija; čitavo čovečanstvo bi trebalo da sarađuje i bude u interakciji.
6. Nećeš raditi: nemoj imati fiksan posao od 9 do 5, već se angažuj u pametnoj, dinamičnoj, fleksibilnoj komunikaciji.
7. Vratićeš se u školu: angažuj se u permanentnom obrazovanju.
8. Delovaćeš kao enzim: ne radi samo za tržište, već pokreni nove vidove društvene saradnje.
9. Umrećeš siromašan: vrati svoje bogatstvo onima kojima je potrebno, pošto imaš više nego što možeš ikada da potrošiš.
10. Bićeš država: kompanije treba da budu u partnerskom odnosu sa državom.
Liberalni komunisti su pragmatični; oni mrze doktrinarni pristup. Danas nema eksploatisane radničke klase, postoje samo konkretni problemi koje treba rešiti: glad u Africi, nevolje muslimanki, nasilje religijskih fundamentalista. Kada dođe do humanitarne krize u Africi (liberalni komunisti vole humanitarne krize; to izvlači najbolje iz njih), umesto upuštanja u anti-imperijalističku retoriku, mi ćemo se okupiti i pronaći najbolji način za rešavanje problema, angažovati ljude, vlade i preduzeća u zajedničku inicijativu, započećemo pokretanje stvari umesto da se oslanjamo na centralizovanu pomoć države, pristupitćemo krizi na kreativan i nekonvencionalan način.
Liberalni komunisti vole da istaknu da odluke nekih međunarodnih korporacija da ignorišu aparthejdske propise u okviru njihovih kompanija je bilo jednako važno kao i direktna politička borba protiv aparthejda u Južnoj Africi. Ukidanje segregacije unutar kompanije, plaćanje istih plata crncima i belcima za isti posao itd: to je bio perfektan primer preklapanja između borbe za političku slobodu i poslovnih interesa, pošto iste kompanije sada prosperiraju u post-aparthejdskoj Južnoj Africi.
Liberalni komunisti vole maj 1968. Kakva eksplozija mladalačke energije i kreativnosti! Kako je samo razbio birokratski poredak! Kakav podstrek je dao ekonomskom i socijalnom životu nakon što su odbačene političke iluzije! Oni koji su bili dovoljno stari [u to vreme] su i sami su protestovali i borili se na ulicama: kako su se promenili da bi promenli svet, da stvarno revolucionišu naše živote. Zar nije Marks rekao da svi politički ustanci nisu važni u poređenju sa pronalaskom parne mašine? I zar Marks ne bi danas rekao: šta su svi protesti protiv globalnog kapitalizma u poređenju sa internetom?
Iznad svega, liberalni komuisti su pravi građani sveta - dobri ljudi koji brinu. Oni brinu zbog populističkog fundamentalizma i neodgovornih pohlepnih kapitalističkih korporacija. Oni vide "dublje uzroke" današnjih problema: masovno siromaštvo i beznađe koji stvaraju fundamentalistički teror. Njihov cilj nije da zarade novac, već da promene svet (i, kao sporedni efekat, da zarade još više novca). Bill Gates je već jedan jedini najveći dobrotvor u istoriji čovečanstva, koji pokazuje svoju ljubav za susedstva tako što daje stotine miliona dolara za obrazovanje, borbu protiv gladi i malarije itd. Caka je u tome da pre nego što možeš da daš ovoliki novac moraš prvo da ga uzmeš (ili, kao što liberalni komunisti kažu, da ga napraviš). Da bi pomogli ljudima, nastavlja se sa opravdanjem, moraš da imaš sredstva za to, i iskustvo - to jest, priznanje sumornog neuspeha svih centralističkih etatističkih i kolektivističkih pristupa - podučavajući nas da je privatno preduzetništvo daleko najefikasniji način. Regulisanjem njihovih biznisa, prekomerno ih oporezujući, država potkopava zvanični cilj sopstvene aktivnosti (učiniti život boljim za većinu, pomoći onima kojima je pomoć potrebna).
Liberalni komunisti ne žele da budu obične mašine za stvaranje profita: oni žele da njihovi životi imaju dublje značenje. Oni su protiv staromodne religije i zastupaju spiritualnost, oni su za ne-konfesionalnu meditaciju (svako zna da Budizam anticipira nauku koja se bavi proučavanjem mozga, da moć meditacije može biti naučno izmerena). Njihov moto je socijalna odgovornost i zahvalnost: oni su prvi koji priznaju da je društvo bilo neverovatno dobro prema njima, dopuštajući im da razviju svoje talente i nagomilaju bogatstvo, tako da osećaju da je njihova dužnost da nešto vrate društvu i pomognu ljudima. Ovo milosrđe je ono što poslovni biznis čini vrednim uloženog truda.
Ovo nije sasvim novi fenomen. Setite se Andrewa Carnegiea, koji je zaposlio privatnu vojsku da bi ugušio organizovano radništvo u njegovoj čeličani i onda razdelio velike delove svog bogatstva za obrazovnje, kulturne i humanitarne ciljeve, dokazujući da, mada je čovek od čelika, ima scre od zlata? Na isti način, današnji liberalni komunisti daju jednom rukom ono što su zgrabili sa drugom.
Na policama prodavnica u SAD može se naći laksativ sa čokoladnom aromom koji se reklamira sa paradoksalnim uputstvom: Da li imate konstipaciju? Jedite više ove čokolade! - npr. jedite više nečega što samo izaziva konstipaciju. Struktura čokoladnog laksativa može se raspoznati širom današnjeg ideološkog pejzaža; zbog toga su likovi poput Sorosa za osudu. On predstavlja bezobzirnu finansijsku eksploataciju kombinovanu sa njenim kontra-činiocem, humanitarnom brigom za katastrofalne socijalne posledice nesputane tržišne ekonomije. Soroseva svakodnevna rutina je oličenje laži: pola njegovog radnog vremena je posvećeno finansijskoj spekulaciji, druga polovina "humanitarnim" aktivnostima (finansiranju kulturnih i demokratskih aktivnosti u post-Komunističkim zemljama, pisanju eseja i knjiga) koje rade protiv efekata njegovih ličnih spekulacija. Dva lica Billa Gatesa su potpuno ista kao dva lica Sorosa: sa jedne strane, okrutni biznismen, koji uništava ili otkupljuje kompetitore, sa ciljem dostizanja virtuelnog monopola; sa druge strane, veliki filantrop koji ističe izreku: "Čemu služi imati kompjutere ako ljudi nemaju dovoljno za jelo?"
Sudeći po etici liberalnih komunista, bezobzirnoj trci za profitom suprotstavljeno je milosrđe: milostinja je deo igre, humanitarna maska koja prikriva implicitnu ekonomsku eksploataciju. Razvijene zemlje konstantno "pomažu" nerazvijenim zemljama (humanitarnom pomoći, kreditima, itd.), i na taj način izbegavaju ključno pitanje: njihovo saučesništvo i odgovornost za bednu situaciju Trećeg sveta. Što se tiče opozicije između "pametnog" i "ne-pametnog", podugovaranje je ključni pojam. Izvozite (neophodnu) tamnu stranu proizvodnje - disciplinovani, hijerarhizovani rad, ekološko zagađenje - "ne-pametnim" lokacijama Trećeg sveta (ili nevidljivim u Prvom svetu). Krajnji san liberalnog komuniste je da izveze čitavu radničku klasu u nevidljive svet šopove Trećeg sveta.
Ne bi trebalo da dajimo iluzije: liberalni komunisti su neprijatelji svake prave progresivne borbe današnjice. Svi drugi neprijatelji - religijski fundamentalisti, teroristi, korumpirane i neefikasne državne birokratije - zavise od kontigentnih lokalnih okolnosti. Baš zato što žele da razreše sve ove sekundarne neispravnosti globalnog sistema, liberalni komunisti su direktno otelotvorenje onoga što ne valja u sistemu. Možda će biti potrebno da se uđe u taktičke saveze sa liberalnim komunistima da bi se borilo protiv rasizma, seksizma i religijskog opskurantizma, ali važno je zapamtiti tačno ono šta su naumili.
Etienne Balibar, u "La Crainte des masses" (1997), razlikuje dva suprotna ali komplementarna režima prekomerne upotrebe nasilja u današnjem kapitalizmu: objektivno (strukturalno) nasilje koje je inherentno i socijalnim uslovima globalnog kapitalizma (automatsko kreiranje isključenih i pojedinaca/ki bez kojih se može, od beskućnika do nezaposlenih), i subjektivno nasilje novonastalih etničkih i/ili religijskih (ukratko: rasističkih) fundamentalizama. Oni se mogu boriti protiv subjektivnog nasilja, ali liberalni komunisti su činioci strukturalnog nasilja koje kreira uslove za eksplozije subjektivnog nasilja. Isti Soros koji daje milione za finansirajne obrazovanja uništio je živote hiljada ljudi zahvaljujući njegovim finansijskim spekulacijama i na taj način je kreirao uslove za porast netolerancije koju osuđuje.