Ničiji čovek

Ničiji čovek

Razapet na stubu grehova tuđih
potkovan sam, majko, njihovim zlodelima.
Na raskrsnici između pakla i raja,
za ništa nisam kriv a sude mi oče.

Krv se sliva iz rana mojih dubokih,
svetlo Sunca prži nago moje telo,
iz oka potekla suza prva bolna,
niz telo se sliva, na prašinu pašće.

Deca zlobe skaču oko mene mučenika,
u očima njihovim vatromet je pakosti.
U očima mojim i dalje suze pravim
teku, reku prave...jezera...okeane.

Ničiji čovek, to sam hteo biti,
to sam hteo biti, to ću i ostati.
Neka krv lipti, neka suza kaplje,
neka smrt me goni, nek dušmani sude.

Za dobrobit sveta svoj život sam dao,
za kratkovide mučenike, slepog puta careve.
Za majušnu pobedu svojega morala,
moje truplo nepomično leži na raskrsnici pakla i raja.

Ne se. Da se.

Ne sekiram se
Sekirom se, prekrstim se.

Ne nerviram se.
Nervima se, poklonim se.

Ne raznežim se.
Raznima se, divim im se.

Ne podnosim je,
ne podnosim ga. Volimo se.

Ne ratujem se.
Ratujem ih, zamislim se.

Ne bolujem.
Bolovima razoružam se.

Da, družimo se.
Drugarstvo mi najmilije!