Nek' gori patrijarhat!

*Feministički govor

“Koliko članaka je potrebno da se napiše da bi muškarci počeli da rade na svom sranju? Zar se nisi umorio stalno slušajući i čitajući o tome? Možda bi Smith&Wesson bolje uradili posao? Makar prestani da se nazivaš revolucionarom. TI NISI MOJ DRUG.”

• Molly Tov, Profane Existence*

I tako, razgovaram sa aktivistom o mizoginiji unutar određene grupe, a on mi govori da bi trebalo da se uključim u nju i promenim to iznutra, a ne da napadam spolja. To mi zvuči kao reformizam. Ne, kaže on, jer smo u našoj zajedničkoj borbi protiv kapitalizma na istoj strani. Ali nismo.

Patrijarhat se obično svuda pominje kao pojam kojim se objašnjavaju predrasude muškaraca i/ili ponašanje prema ženama. Ali kao što ponašanje i odnos šefa prema radniku ili radnici nije suštinski problem kapitalizma već pre njegov izraz, tako su i rodni odnosi samo neki od simptoma kulturnog, ekonomskog, društvenog i ideološkog sistema ugnjetavanja, eksploatacije i moći – Patrijarhata.

Članak o patrijarhatu (koji je zapravo bio o seksizmu) u putujućim protestnim kampovima, pojavio se u Do or Die No.7, i prikazao neke od načina na koje se patrijarhat manifestuje. O listi “jadanja” govorilo se kao o ogorčenju i tvrdilo se: ”I pored svih grešaka muškaraca, žene su ovde ipak prilično poštovane, a patrijarhat ima i neke dobre strane”. Patrijarhat zaista ima dobre strane, ali samo za one koji žele da održe ugnjetavanje. Bilo koji pokret koji se ne suprotstavlja ovom ugnjetavanju ne predstavlja borbu za slobodu. U ovom članku će biti analizirano kako je ideologija i praksa radikalnog ekološkog pokreta u Velikoj Britaniji sprečila razvoj pravog otpora.

Manifestacije patrijarhata u EF!

U razvijenom kapitalističkom društvu patrijarhat se pojavljuje i na očigledan i na suptilan način. Nejednaka i neravnopravna raspodela rada, silovanje i stalna pretnja od njega, objektifikacija naših tela, žene koje niko ne sluša, koje su nadglasane, opterećene brigom o deci i kućnim ropstvom, depolitizovane (njihove misli i akcije smatraju se ličnim/emotivnim, a ne političkim) i u drugom planu. Ali umesto da se u radikalnom pokretu kao što je Earth First! uhvati u koštac sa tim, stvari se jednostavno ponavljaju. Kao što se kaže u članku ”Patrijarhat na putujućim protestnim kampovima”, odnosi između rodova variraju od neugodnih, preko pretećih, do krajnje nemogućih. Raspodela poslova preko koje muškarci preuzimaju ”herojska” dela, a žene pranje i čišćenje, nije ništa u poređenju sa tolerisanjem incidenata silovanja i seksualnih napada koji se dešavaju tokom pijanih noći. Aktivistkinje svesne toga ogorčeno govore da seks u tom okruženju ne predstavlja utopijsku slobodu, već fantastičnu raznovrsnost seksualne prisiljenosti školarki na potpunu neodgovornost u vezi sa kontracepcijom, što rezultuje neželjenim trudnoćama. Ove zloupotrebe moći nisu ograničene samo na kampove, već se dešavaju i u urbanom okruženju. Jedna žena je komentarisala:

“Kada sam prvi put došla u naš anarhistički socijalni centar i pomislila da bi bila dobra ideja da se uključim, bio je to samo momački klub – bila je tu samo jedna žena koja je menjala veš, ali je samo došla, počistila i spremila čaj – tu su bila tri momka koji su samo sedeli zajedno, zezali se, i shvatila sam o čemu se radi... zaista mi je bilo teško da se osetim odgovornom i da učestvujem u procesu odlučivanja.”

Nepriznavanje žena kao autonomnih političkih individua (depolitizacija) izgleda da je opšte iskustvo u političkim pokretima. Kada bih govorila o borbi koju smatram inspirativnom, diskreditovali bi me smatrajući da sam zainteresovana samo zato što je moj bivši partner bio takođe zainteresovan, kao da je proces mog političkog mišljenja centriran u mojoj pički. Mnoge žene s kojima sam pričala su takođe doživele optužbe da se muvaju sa pojedinim osobama umesto da budu posvećene revoluciji.

Anegdote o svakodnevnim seksizmima toliko su brojne da bih ih sad sve pominjala, ali je potrebno da se ispita to što se dešavaju stalno i bez paradoksa u radikalnom eko-pokretu: ovo nisu slučajni, izolovani incidenti, već deo patrijarhalne prirode Earth First!-a. Bez razumevanja – i otpora prema – mnogostrukim odnosima moći u našem društvu, neće biti prave društvene promene.

[slika] Meri Vulstonkraft (Mary Wollstonecraft) (1759-1797): Poznata autorka onog što se smatra prvim velikim feminističkim delom – ”Odbrana prava žena” – strastveno je tvrdila da žene ne bi smele da budu zatvarane u ulogu kućnih robinja i domaćica, kritikovala je monarhiju, aristokratiju i stajaće vojske.

Šuplje filozofije i propali filozofi

Medijska predstava eko-ratnika nije dovoljno daleko od realnosti da bi bila ironična. Jedna od ideologija koja je centralna za eko-aktivizam je romantizam. Romantizam je patrijarhalni mit koji stvara suprotnosti kao što su dobro/zlo, muškarac/žena, aktivno/pasivno. To je način da se pojednostave i opravdaju razlike koje su zapravo konstruisane. Ukalupljivanje u ove definicije polarizuje nas u ograničeno ponašanje i ograničene sklopove ideja, ograničavajući naša bića i naš potencijal. Na primer, govor o "odbrani planete" je zgodan način da zaboravimo činjenicu da se zapravo borimo za sebe. Umesto toga, Zemlja je pasivna lepotica, kapitalizam zli zmaj, a mi dobrice smo ponosni vitezovi.

Pogledaj me, mamice, razbio sam svet

Mačo poziranje ima razne oblike. Od maskiranja u kontraproduktivnim situacijama, do bacanja predmeta bez ikakvog cilja ili potrebe, hvalisanja kriminalnim dosijeom, ili još gore – kriminalnim aktivnostima, ili time što je osoba sa samog dna dna. Ove aktivnosti se najčešće sprovode na nivou takmičenja unutar mreže, pre nego u okvirima saradnje, i navode na pomisao da je aktivizam samo radi podizanja adrenalina i zadobijanja priznanja, umesto da bude svakodnevni trud na građenju masovnog otpora. Ta želja da se bude viđen u učestvovanju u nekom herojskom ili teškom poduhvatu zasnovana je na neuspehu drugih da to urade, a umesto da inspirišu druge, ove aktivnosti ih samo otuđuju – zbog toga dolazi do problema da se neki ljudi (“aktivisti”) nagovaraju da preduzmu akciju u ime drugih, npr.: ljudi se nagovaraju da nekog gađaju pitom, ili da “spasu” zemlju od gradnje puta. (Što bi ljudi preduzimali bilo kakvu akciju, kad to za nas može da uradi Supermen?) Umesto da koriste najefikasnije postojeće taktike, mačo aktivistima su potrebne najupadljivije; razuzdanost je, u našem ‘pokretu’, popularniji pristup od masovne direktne akcije, a medijske egzibicije se smatraju ‘značajnim’ aktivnostima uprkos tako očigledno problematičnom odnosu prema medijima.

[slika] Lujza Mišel (Louise Michel) (1830-1904): Osnivačica liberterske škole, borila se na barikadama Pariske komune 1871. i nikad nije posustajala u svom ‘dela, ne reči!’ stilu agitovanja za anarhiju, feminizam i oslobođenje životinja.

Raspeće je suviše dobro za nas

Druga strana medalje je koncept aktivističke patnje – nekolicina se muči zarad dobrobiti masa. U tu kategoriju spadaju odgovorne akcije kao što su štrajkovi glađu sa neispunjivim zahtevima. Pošto većina ljudi (posebno oni sa odgovornošću, poput dece) nije voljna da izgubi slobodu zarad akcija ograničene efektivnosti, to ove akcije ostaju stvar onih koji se ’žrtvuju’ zarad cilja. Kao i malopre, ove sumanute akcije nude velikom broju ljudi izgovor za pasivnost (što bi iko išta radio kada će to Isus uraditi za nas?). Osobe koje se u društvu najviše muče ne fetišizuju i ne glamurizuju svoju patnju. Ovaj privilegovani izbor ličnog žrtvovanja privlači pažnju, ponekad zvanu ’javnom svešću’, ali kao i mačo medijske egzibicije teško da doprinose radikalnoj društvenoj promeni.

Uz ideologiju romantičnog eko-heroizma ide i otvoreno odbacivanje feminizma (i drugih politika koje skreću pažnju na razlike među ’nama’). Naravno, ovo je od suštinske važnosti za polarizovanu viziju borbe. I mi same/i smo individualno i kolektivno odgovorne/i za sranje koje se dešava, i mi smo zloće, krivci, čak i ’neprijatelj’ – npr. dok se borimo za uništenje globalnog kapitalizma mi ipak skidamo kajmak Trećem svetu. Shvatajući svoju ugnjetenost, potrebno je da shvatimo i našu poziciju kao ugnjetačica/a, naše privilegije. Za to je potrebno da razumemo specifične razlike naše ugnjetenosti: kapitalizam nas ne guši jednako, to zavisi od naše klase, naše rase, nacionalnosti, seksualnosti, i našeg roda. Radikalni eko-pokret je tek počeo da se bavi ovim pitanjima i još uvek nije uspeo da shvati koncept specifičnosti ženske ugnjetenosti ili specifičnosti ženskog otpora, odvojenog od muškog.

Neka ugnjetavanja se tretiraju s više prioriteta nego druga: silovanje žena (skoro univerzalno iskustvo) izgleda da je manje važno od silovanja Zemlje. Silovanje se pre smatra individualnim i ličnim problemom između silovatelja i žrtve, nego kao ukorenjeno u našem patrijarhalnom sistemu. Na sličan način, uništavanje planete može delom da bude delo građevinskih kompanija, ali ove kompanije nisu osnovni problem. Opet, borba za ’starosedelačko pravo na zemlju’ ne razlikuje muška i ženska prava na zemlju koja su (i opet, skoro univerzalno) različita. Mnoge ’plemenske’ zajednice imaju svoje sisteme prava koji daju različit pristup i kontrolu nad zemljom u zavisnosti od roda.

[slika] Volterin de Kler (Voltairine de Cleyre) (1866-1912): Kao anarhistkinja, verovala je da promene u društvu moraju da se dese u ekonomskoj i političkoj sferi, ali je tome dodala ličnu i psihološku dimenziju – ’moralnu revoluciju’. Obrazovala je žene da budu industrijski nezavisne, a svoju je nezavisnost održavala celog života.

Takođe, i ženski otpor se previđa, čini nevidljivim, briše se iz istorije: idi od digera do dokera direktno, zaobiđi sifražetkinje, ne pominji ih. Ili još gore – ženski otpor se shvata jedino kao deo pokreta koji je sistem već integrisao u sebe. Kao što mejnstrim društvo smatra Greenpeace radikalnom ekologijom, tako se i u sistem integrisani liberalni deo feminizma pogrešno smatra feminizmom. Jer feminizam nema veze sa tim da li bele žene srednje klase mogu da se šminkaju, već ima veze sa siromaštvom i nasiljem i moći. Pojednostavljivanja koja je činio feministički pokret, ponašajući se kao da su sve žene jednako ugnjetene i svi muškarci jednako ugnjetači, predstavljaju lekciju za radikalni eko-pokret. Feministički pokret je sam sebe izjedao nepriznavanjem razlike – da su neke žene bliže moći nego druge, zahvaljujući svojoj klasi ili rasi. To je značilo da se pokret nije bavio klasnim i rasnim sukobima, i da masovni feministički pokret nikad nije postao otpor zarad svih žena, već zarad privilegovane manjine.

Previše pojednostavljena vizija ’spašavanja’ sveta ne samo da je pogrešna, već je i opasna. Radikalni eko-pokret će doživeti da bude integrisan u sistem ako bude pod dominacijom mladih belih studenata srednje klase koji na prvo mesto stavljaju svoje težnje: da budu primećeni, da budu heroji, da određuju programe, da budu posebni. Jer bi u borbi za slobodu potrebe najdominantnije grupe u društvu trebalo da budu na poslednjem mestu. Ženski otpor patrijarhatu nije neki podnaslov kojim možemo da se bavimo ’posle revolucije’. Globalna borba protiv sakaćenja tela, nasilja u porodici, čedomorstva, seksualnih napada, silovanja, udomaćivanja, ropstva, dehumanizacije, siromaštva, nasilne sterilizacije i nasilne reprodukcije jednostavno nije cepidlačenje.

Nepoznati anarho-mizoginisti... evo plana u 12 koraka

Postoje načini na koje možemo da se uhvatimo u koštac sa društvenim uslovljavanjima pred koja nas stavlja patrijarhalna kultura. Mačo ponašanje nije ekskluzivno muško, ali je najčešće njihovo ponašanje takvo zato što se tradicionalno navode da budu stereotipni muškarci (dakle agresivni, dominantni, aktivni, individualistički, itd.), dok se žene navode na jednako ograničavajuće i represivne karikature, umesto da sve/i postignemo sopstveni puni potencijal kao ljudska bića.

Ženski prostor: Žene, provodite vreme u njemu, naročito ako vam nije jasno zašto postoji. Doživljaj ženskog prostora je drugačiji od doživljaja mešovitih prostora. I hajde da ne ’raspravljamo’ o tome u mešovitim grupama – ženski prostor nije ni zahtev ni molba – on postoji i mišljenje muškaraca je nevažno.

Razmena veština: To je najvećim delom mit. Obično se svodi na to da jedna individua podučava drugu ili mnoge, što očigledno donosi mnoge probleme hijerarhije i pokroviteljskog ponašanja. Hajde da radimo na pravoj razmeni... ti mi pokaži tvoje, a ja ću ti pokazati moje.

Nove žene kao meso za jebanje: Ovo je naročito prisutno, ili možda samo najvidljivije, u protestnim kampovima mešovitog sastava, ali je takođe problem i u ženskim kampovima kada se tretiraju kao prostor za krstarenje lifestyle-ista, kao u skvotovima, kafeima/socijalnim centrima i urbanim grupama. Ostale žene mogu da se ’udruže’ sa ženama koje su nove, i da im stave do znanja da su cenjene kao aktivistkinje. Muškarci mogu da budu druželjubivi, ali ne i nasrtljivi. Svaka i svako može da pozove prijateljice/e ili da interveniše ako se neko neprihvatljivo ponaša. Budite iskrene/i, recite novim ljudima o ovakvim problemima, tako da ne misle da ih možda one/i same/i izmišljaju, ili da je takvo ponašanje prihvatljivo.

Seksualno ugrožavanje: Iako je ovo tako uobičajena žalba obično se zataškava, jer ljudi ne žele da drmaju čamac. Kao ljudi koji prihvataju direktnu akciju, potrebno je i da je sprovodimo –gerilske grupe devojaka koje su upućivale preteća upozorenja ili preduzimale ostvetničke napade na poznatu đubrad učinile su od mešovitih prostora mesta u kojima ne bi bilo pametno kačiti se sa ženama. Akcije koje preduzimamo protiv korporativnog šljama mogu i moraju biti preduzete i protiv silovateljskog šljama.

Sve dovodi u pitanje: Zašto zaista želiš da nosiš taj transparent? Da li je to najbolji, najefikasniji napad na tu određenu metu, ili ti samo donosi najviše prestiža? Ako te ne zanima lepljenje postera ili sabotaža, ali te uhvate za nešto veće i opasnije... upitaj se zašto. Pažljivo razmisli pre svake akcije. Radi čega i radi koga to radiš?

Ućuti: Sastancima najčešće dominira nekoliko brbljivih individua, koje imaju vrlo malo konstruktivnog, krativnog ili originalnog da kažu. Shvati da je nekim ljudima lakše nego drugima da govore na sastancima. Neka svako i svaka nešto prokomentariše na početku i kraju sastanka, i negde na sredini. Ako se neka nova osoba, ili ona koja najčešće ne govori, odvaži da kaže nešto – podržite je. Dobro vođeni sastanci velika su pomoć osobama koje jednostavno ne upadaju u reč. I razgovarajte sa novim ili ćutljivim osobama posle sastanka; recite im da vam se sviđa ono što su rekle.

Perite sudove: To je takav kliše, da je skoro šala. Ali potrebno je mnogo više od sapunice da bi se sredila podela rada. Na akcijama uradi ono što obično ne radiš – ponudi se za posao podrške, ostani u prostorijama, deli letke, budi – božesačuvaj! – anonimna/an. Ako se radi o javnoj akciji, nije potrebno poverenje kakvo je unutar grupa afiniteta da bi se nešto spalilo. Udruži se sa manje iskusnim ljudima – umesto sa uobičajenom/im drugaricom/om, napiši letak sa osobom koja to nikad nije radila.

Sestrinstvo: Da pogrešno citiram jednog svog prijatelja – nema smisla zabavljati se izgovaranjem ‘womyn’ (u feminističkom žargonu), ako to i ne sprovodiš. Solidarnost u sestrinstvu može da se iskaže na stotine načina – iskaži je bar na neki.

Ne treba nam novi heroj: Postavljanjem sebe ili drugih u poziciju heroja samo idealizujemo naše aktivnosti, umesto da dopremo do drugih ljudi. Hvalisanje nije ni razmena iskustva, ni osnaživanje drugih za akciju. Budimo skromne/i, jer ništa od tog što radimo nije slavno, naročito ako je senzacionalno. Seksi faktor akcije nije poenta, a medijska pažnja je najčešće kontraproduktivna. Budimo realne/i – videti na TV-u mladog belog momka sa dredovima kako visi na tankom konopcu ne navodi gledateljku i gledaoca da pomisle da i one/i mogu da urade isto.

Uči: Informiši se o ženskom otporu, istorijski i geografski. Ako znaš sve o revoluciji u Španiji, ali ništa o pobuni žena u Kini u XII veku, proširi svoju listu knjiga za čitanje.

Odbaci svoje privilegije: To jeste teško. Prvo je potrebno da priznamo i shvatimo da kao aktivistkinje/i Prvog sveta zauzimamo globalnu poziciju privilegovanosti. Najveći broj nas ima i dodatnu moć usled svoje mladosti, boje kože, klasne pozadine naših porodica. Naši i tuđi lanci neće jednostavno nestati ako ih ignorišemo, a kada srušimo ove odnose moći najveći broj nas će zadobiti poneku modricu u tom padu. Priznajmo da naš deo posla nije najteži. Slušajmo druge, možda i ne znamo najbolji put. Budimo kritikovane/i, osećajmo se nelagodno, i prihvatimo to.

Jedinstvo protiv patrijarhata: Pored toga što je borba protiv patrijarhata ženska borba, i što je apsolutno neophodno da ’feministički’ muškarci ne preotimaju ovu borbu, svako bi trebalo da učestvuje u rušenju sistema ugnjetavanja. ”Ne samo zato što su muškarci u poziciji da ga održavaju, već i zato što možemo da budemo saučesnici, putem opasnog ismevanja ili našeg ćutanja. Ali borba za poštovanje specifičnosti roda može i nas da uključi, tako što ćemo shvatiti šta smo, šta nismo, i iznad svega – šta možemo da postanemo.” - Commandante Insurgente Marcos

=.=.=.=.=.=.=

Commandante Insurgente Marcos

PRVI USTANAK

Marta 1993. compañeros su raspravljali o onome što će kasnije biti “Revolucionarni zakoni”. Suzana (Susana) je bila zadužena da obiđe desetine zajednica gde bi razgovarala sa grupama žena, da bi iz svojih zaključaka oblikovala “Ženske zakone”. Kada se CCRI okupio radi izglasavanja zakona, pokrenuta su sva pitanja: pravda, agrarna reforma, ratni porez, prava i obaveze ljudi tokom borbe, i žensko pitanje. Suzana je morala da pročita predlog koji je sačinila od ideja hiljada starosedelačkih žena.

Počela je da čita, a kako je čitala, skupština CCRI je postajala sve nervoznija. Čulo se mrmljanje i komentarisanje – na Chol, Tzotsil, Tojolobal, Mam, Zoque i španskom. Komentari su dolazili sa raznih strana. Suzana, neometena, išla je protiv svakog i svega: ”Nećemo da budemo prisiljene na brak sa nekim s kim ne želimo. Želimo decu o kojoj želimo i možemo da se staramo. Hoćemo pravo na funkcije u zajednici. Hoćemo pravo na govor i poštovanje. Hoćemo pravo na obrazovanje, ili čak da budemo vozačice.” I tako je išlo sve dok nije završila. Po završetku, nastupila je duga tišina.

Ženski zakoni koje je Suzana upravo priočitala predstavljali su pravu revoluciju za starosedelačke zajednice. Ženama, učesnicama u skupštini, prevođeno je na njihove dijalekte ono što je Suzana upravo rekla. Muškarci su razmenjivali poglede, nervozno, nestrpljivo. Odjednom, prevođenje se završilo skoro istog trenutka. Tog trenutka, žene odgovorne za zakone, počele su da tapšu i komentarišu. Skoro da nije ni potrebno da se naglasi – ”Ženski zakoni” su usvojeni jednoglasno. Muškarac iz Tzetzal zajednice, odgovoran za zakone, prokomentarisao je: ”Dobro je da moja žena ne razume španski, jer bi inače...”. Tada je skočila žena, inače jedna od predstavnica ustanika/ca i visoka oficirka pešadije: ”Zajebao si se, jer ćemo ovo prevesti na sve dijalekte!” Compañero je samo oborio pogled. Žene su pevale, muškarci su se češali po glavama.

…Takva je istina: prvi EZLN ustanak je bio marta 1993., i vodile su ga zapatističke žene. Nije bilo žrtava, i pobedile su.

=.=.=.=.=.=.=

Za dalje čitanje

'68,'78,'88. From Womens' Liberation to Feminism, Amanda Sebestyen (ur.), Prism Press 1988, ISBN 1-85327- 022-9: Pokušaj da se dokumentuje 20 godina Pokreta za oslobođenje žena. Različite autorke pokrivaju širok spektar pitanja, iz najrazličitijih uglova, uključujući i mnoge autorke kojima je ovo prvo pojavljivanje.

The Raven, Anarchist Quarterly Number 21, Feminism, Anarchism, Women, Freedom Press 1993: Sadrži teorijske anarho-feminističke radove, plus predstavljanje raznih žena anarhistkinja kroz istoriju. Jedan esej je, međutim, ogavan: 'Men Are Human Beings, Too!' od autora Peter Geiger-a, frustriranog tipa sa čudnim nerazumevanjem feminizma. Tja.

Beyond Power. Women, Men and Morals, Marilyn French, Abacus 1985, ISBN 0-349-11335-1: Autorka je u ovoj knjizi preuzela veliki zadatak – da istraži prirodu i učinke moći kroz društvo i istoriju. Pa ipak, uspela je iznenađujuće dobro, na informativni i čitljivi način.

Untying the Knot, Jo Freeman & Cathy Levine, Dark Star and Rebel Press: Dva uticajna rada o pitanjima organizovanja u Pokretu za oslobođenje žena. Štampani ovde kao pamfleti, oba su i dalje značajna i u drugim kontekstima.

Reinventing Anarchy, Again, Howard J. Ehrlich (ed.), AK Press 199X, ISBN 1-873176-88-0: Ova se antologija bavi anarho-feminizmom u IV poglavlju, uključujući i rad Kerol Elrič (Carol Ehrlich), koji je posebno izdat od strane Spectacular Times kao jeftiniji pamflet pod naslovom Women and the Spectacle. Preporučujem svakoj/om koja/i sumnja u značaj feminizma u anarhističkoj teoriji. [Napomena: duža verzija teksta Kerol Elrič prevedena je u izdanju grupe Zluradi Paradi kao Socijalizam, anarhizam i feminizam]

The Second Sex, Simone de Beauvoir, Picador Classics 1988, ISBN 0-330-303384: Klasična analiza položaja žene u društvu. Ponekad uopštena, ali ipak korisna za razumevanje patrijarhata.

The Female Eunuch, Germaine Greer, Paladin Press 1971, ISBN 0-586-08055-4: Još jedan klasik Pokreta za oslobođenje žena, detaljan, duhovit i inspirativan. Takođe preporučujem i njenu drugu knjigu: The Whole Woman: a reassessment of the feminist movement today.

Ain't I a Woman? Black Women and Feminism, bell hooks, South End Press 1981: Ovde se istražuje življenje s dva identiteta – biti crna i biti žena, i koja je veza između feminizma i realnosti crnih žena.

Novele

Akademija je izmislila apstraktna pitanja – pre toga, politika je bila zasnovana na realnosti. A stvarnost je mnogo bolje izražena u pričama nego u dosadnim dugim rečenicama. Ne bi trebalo da potcenjujemo snagu novele. Neke od najboljih feminističkih knjiga (ali i neke od najgorih) su u formi novela, i postale su klasici Ženskog pokreta oslobođenja. Ovo su neke koje su me najviše inspirisale:

Braided Lives, Vida, i druge priče, Marge Piercy
The Women's Room, Marilyn French
The Shame is Over, Anja Meulenbelt
The Awakening, Kate Chopin
The Bean Trees, i druge priče, Barbara Kingsolver
The Colour Purple, i druge priče, by Alice Walker

* * *
“Let patriarchy burn!”
“The First Uprising”

Do or Die! časopis, br.8.