NATO i mi?
Ukoliko Srbija (ne znam da li je j oš uvek primereno koristiti naziv Državna zajednica Srbije i Crne Gore jer sve je osim zajednice) ne isporuči optuženike Tribunalu u Den Haagu, biće stopirane, dovedene u pitanje, preispitane, dešansirane njene mogućnosti ulaska u Evro-atlantske integracije.
Najmanje nekoliko puta dnevno čujemo i pročitamo različite formulacije gornje rečenice. Nekako je već svima jasno šta su uslovi za početak pregovora za ove integracije i nekako se već i od onih «desnije» orjentisanih može čuti da je to nešto što će Srbija morati da uradi ako želi u «bolje sutra».
Ono što se nikako ne dovodi u pitanje je značenje termina «Evro-atlantske integracije». Pod tim se podrazumeva nešto dobro, evropsko, kulturno, bogato, zaposleno, bezbedno. A da li je to stvarno simbol blagodeti koja čeka na nas? Pojam Evro-atlantskih integracija nastao je spajanjem reči evropske (što se odnosi na stvaranje EU kao jedinstvene regije) i atlantske (što se odnosi na atlantski pakt tj. NATO).
Za početak treba znati da ulazak tj. pripajanje NATO paktu NIJE postavljeno kao uslov za članstvo u Evropskoj Uniji. I unutar EU postoje zemlje koje nisu članice NATO kao što su Austrija, Švedska, Finska i Irska. Ni novi ustav EU koji je u fazi nastajanja ne povezuje ovo članstvo i EU. Bez obzira na to svakodnevno čujemo taj pojam kao celinu koja se ne može raskinuti. Srbija (a i ostale zemlje regiona) jesu aspiranti na članstvo u EU. Iako se o samoj postavci ulaska siromašnih zemalja kakve su naše u Evropsku Uniju može itekako razgovarati, posebno u kontekstu ekonomske globalizacije, tržišne konkurencije koju manji i slabiji ne mogu izdržati, jeftine radne snage i eksploatacije resursa, prioritet ovog teksta su neistine i poluistine koje se plasiraju kao obrazloženja za ulazak Srbije u NATO pakt.
Šta je NATO i koji su razlozi njegovog postojanja?
NATO je vojna alijansa SAD, Kanade i 24 Evropske zemlje. Osnovana je 1949. godine sa ciljem zaštite kapitalističkog Zapada od Sovjetskog Saveza i njegovog socijalističkog modela. Istočni blok se raspao 1989. godine i NATO gubi svrhu svoje dalje egzistencije. Međutim, umesto prestanka postojanja, ta alijansa zadaje sebi nove ciljeve i zadatke.
U objektivnom nedostatku »neprijatelja« s kojim će se ravnoteža postizati proizvodnjom savremenijeg naoružanja NATO se, da bi opravdao razloge svog postojanja (kao i ogromnog budzeta kojim raspolaže) okreće priči o terorizmu. Jedan od glavnih argumenata postaje »odbrana tekovina razvijenog zapada od rastućeg terorizma«. Zanimljivo je kako se paralelno s tom novom doktrinom razvija i pretnja od terorističkih napada i povećava broj terorističkih akcija u zemljama članicama NATO. Teško je ne primetiti da se broj takvih akcija umnogostručio poslednjih godina tj. od početka NATO-vog opredeljenja da nas od istih brani. Neko bi mogao da pomisli da su NATO-u potrebni teroristički napadi?
Kad malo bolje promislimo, kakve bezbednosne garancije mogu dati stotine aviona lovaca, hiljade tenkova, vojnih brodova i nuklearnih glava ako se opasnost krije u organizovanoj skupini ljudi (njih desetak na primer), spremnih da žrtvuju svoje živote ulazeći u metro ili na zelezničku stanicu s torbama punim eksploziva? Izgleda da nema puno opcija da avion F117A smanji tu opasnost.
U novoj strateškoj koncepciji, donetoj 1999. i 2000. godine, NATO dodeljuje sebi pravo da vojno interveniše u sukobima van teritorije zemalja članica, po svom nahođenju, u krizama koje bi mogle da »ugroze sigurnost« članica alijanse i to bez mandata UN. Pritom, daje sebi pravo da koristi i nuklearno oružje. To podrazumeva vojnu intervenciju svuda u svetu gde članice NATO, a posebno SAD žele da zaštite ili ojačaju svoje interese. Ugroženi američki interesi (najčešće ekonomski) predstavljaju se kao globalna pretnja. Ni vlade ostalih moćnih NATO zemalja se ne gnušaju ovakvog koncepta već ga sa zadovoljstvom prihvataju i u njemu učestvuju. Same “opasnosti po demokratiju” protiv kojih je NATO počeo da ratuje su, gle čuda, proizašle iz onih režima koje je sama Amerika stvorila i održavala kako bi na tim prostorima osigurala svoju dominaciju. Valjda nije previše ako pomislimo da se neki planovi vrlo dugo i postepeno realizuju?
Razlog ekspanzije NATO-a i priključivanja zemalja u tranziciji nije osiguravanje vrednosti kao što su demokratija i poštovanje ljudskih prava, kako se to često može čuti već proširenje političkog i ekonomskog uticaja SAD nad ovim zemljama. Uz pomoć NATO, američke korporacije i multinacionalne kompanije vrše ekspanziju i ostvaruju veliki ekonomski uticaj na manje razvijene zemlje.
NATO proširenje je veoma profitabilan biznis za njegove članice - 80% svetske proizvodnje oružja drže najbogatije članice NATO-a. Zahtevi da se ispune »NATO standardi« vezani za oružje i vojnu opremu ne znače ništa drugo nego obezbeđivanje prodaje oružja novim članicama.
Šta još građani i građanke ne znaju?
U javnosti se skoro pa ne može čuti bilo kakva priča koja govori o tome šta bi za Srbiju značilo da postane članica tog pakta. Ceo javni i medijski prostor koji se iole bavi pitanjem vojske, bezbednosti, sigurnosti pa i izgradnje mira čini se da ili nema stav ili podržava to pripajanje. Nekako izgleda da je termin Evro-atlatskih integracija prihvaćen i u tim krugovima kao jedinstven i pravosmeran. Zato građani i građanke Srbije nemaju gde i od koga da čuju šta za Srbiju i njih same tj. poreske obveznike/ce znači pristupanje tom paktu. Pa tako ne znaju da se:
• Ulaganjem u vojsku direktno oduzima od socijalne sigurnosti, zdravstva, obrazovanja, kulture, zaštite životne sredine... Članarina u NATO je veoma visoka, ali to nije jedina stavka koju jedna zemlja mora da plati. Tu su i troškovi reorganizacije vojske, kupovina oružja i vojne opreme da bi se dostigli »NATO standardi«, troškovi oko učešća vojnika u intervencijama van države, troškovi adaptacije komunikacionih sistema, puteva, pruga, aerodroma i luka, po nalogu NATO-a. Primera radi, Slovenija je upravo dobila nalog od NATO da se »reši tenkova proizvedenih po ruskoj licenci« i da kupi oklopne transportere (265 miliona EUR koje će finansirati građani) dok je Bugarskoj naloženo da umesto ruskih vojnih transportnih aviona koje poseduje kupi nove italijanske (91 milion EUR).
• U vojnim bazama skladišti opasno oružje i razni otrovi, uključujući i nuklearno oružje, tako da su vojne baze stalna pretnja po životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Postoji zabluda o tome da će dolaskom NATO na ša industrija početi s proizvodnjom različite tehničke i vojne opreme po najvišim svestkim standardima kvaliteta te da će to povećati izvoz i broj radnih mesta. To je potpuna neistina jer samo SAD i nekolicina drugih velikih i bogatih država diktiraju prodaju svoje vojne i tehničke opreme koja je obavezna za sve članice NATO. Uostalom, zar bi povećanje broja radnih mesta moglo biti razlog koji opravdava to da vam izvozni proizvod bude oružje čija namena ne otvara mnogo dilema? Logika liberalnog kapitalizma da «cilj opravdava sredstvo» po kojoj je zarada suština koja kao takva nije podložna etičkoj analizi i u kojoj poreklo novca skoro da nema nikakav uticaj veoma se dobro uklapa s militarističkom logikom koju NATO promoviše, pa tako proizvodnja oružja kojim će se ubijati «neki tamo u Africi ili na Bliskom Istoku» postaje poželjna grana koja će «našem društvu doneti boljitak». Odsustvo svesti da je i «ono tamo» jako vezano za «ovo ovde» i da utiče i na naše živote veoma koristi NATO-u u dehumanizaciji onih s kojima planira da se obračuna ili to već uveliko čini.
Iako oko 75% stanovništva ima negativan stav o NATO (na šta prevashodno utiče bombardovanje SCG od strane tog saveza koje je bilo ilegalno i po dotadašnjim pravilima NATO i po mnogobrojnim internacionalnim zakonima) većina ne poznaje alternativu ulasku u NATO pakt. U Srbiji nisu napravljena istraživanja koja bi mogla da ponude bilo kakva rešenja fokusirana na alternativu za nju samu i/ili region.
Pojmovi bezbednosti i sigurnosti se analiziraju isključivo kroz vojnu doktrinu u kojoj su usko povezani s terminom »odbrane od neprijatelja«. Tako vojska ima ekskluzivitet da o tome govori. Iako jedan deo vojnih struktura nije oduševljen ulaskom u NATO (iz razloga koji nisu ni blizu gore navedenih), ipak u toj integraciji vidi mogućnosti dalje opravdanosti svog postojanja uz povećanje budžeta i bolju opremljenost. Iako čak i njihove vojnobezbednosne analize ukazuju na to da do novih ratova na ovim prostorima više skoro pa sigurno neće doći, ne dovodi se u pitanje bezbednost koju ta struktura nudi kao ni povećanje budžeta koje bi trebalo da osigura transformaciju te vojske ka NATO standardima. Jedino mesto gde će ti kapaciteti i naoružanje biti angažovani u budućnosti su očigledno američke vojne intervencije prepoznatljive kroz ulogu »svetskog policajca«, a iza koje se skoro nevešto kriju interesi povezani s ekonomskom i političkom dominacijom. Šta onda donosi transformacija vojske osim činjenice da će se povećati količina novca koji će poreski obveznici morati da izdvoje da bi podržavali američke »intervencije« i »kampanje« koje jako liče na onu »kampanju« koja je u Srbiji sprovedena 1999.god?
Osećaj mira, sigurnosti i bezbednosti kod građana/ki ne može se postići kupovinom i skladištenjem novog i modernog oružja. Kupovina boljih vojnih aviona na primer ne stvara osećaj sigurnosti već proizvodi istu potrebu i kod ostalih zemalja, posebno zemalja u okruženju. Osećaj sigurnosti se ne stvara kada imate bolje i jače oružje od komšijinog već kada znate da komšija ne želi da vas napadne ili ubije.
Kako se to može postići tj. koje su alternative?
Sopstvena državna politika u najvećoj meri određuje stepen bezbednosti građana i celokupne zajednice. Politika koja se oslanja na dijalog, kulturu mira, komunikaciju i saradnju, pre svega sa prvim susedima, čini najbolji mogući i jedini realan način stvaranja mira i osećaja sigurnosti. Pitanja izgradnje trajnog mira, demilitarizacije i bezbednosti, ne mogu se posmatrati niti tretirati lokalno. To je proces koji se mora kontinuirano odvijati u celom regionu, i šire, u internacionalnim okvirima. Činjenica da zemlje u našem okruženju idu putem koji im je ponuđen, čak i nametnut, ne znači da alternative ne postoje.
Srbija bi mogla dati neprocenjiv doprinos miru u regionu postavljanjem sopstvenog primera odabirom puta demilitarizacije i izgradnje komunikacije i poverenja sa susednim zemljama. Sasvim je sigurno da se EU ne bi usprotivila takvoj politici, niti da bi u svojoj javnosti mogli da odbrane protivljenje takvoj politici Srbije.
Graditi poverenje s komšijom traži mnogo vremena hrabrosti i strpljenja. Potrebno je dobro upoznati komšiju, uvideti šta mu je važno, čega se plaši, šta ga čini sigurnim. Potrebno je i reći mu sve to o sebi. Da bi se taj proces odvijao i u našem okruženju trebaće mnogo rada, priče o bolnim pitanjima, suočavanja s prošlošću, priče o budućnosti ali i mnogo vremena i novca. Jeste težak put ali je pitanje da li imamo izbora ako želimo da se u budućnosti osećamo dobro i sigurno tu gde živimo?
Demilitarizacija kao put je ono o čemu se u današnjoj Srbiji (i regionu) ne govori. Taj bi proces trebalo da se odvija postepeno, kroz period od nekoliko godina. On nikako ne treba da podrazmeva ostavljanje ogromnog broja ljudi koji rade u vojnim strukturama na cedilu već naprotiv, sredstva ušteđena postepenim ukidanjem vojske bi valjalo uložiti u prekvalifikovanje ljudi koji su sada u aktivnoj vojnoj službi, a dugoročno u programe obrazovanja i revitalizacije privrede. Mnogi vojni kapaciteti se mogu transformisati u civilne ili privatizovati. Veliki deo vojne imovine se može koristiti za druge, profitabilne namene.
Demilitarizacija je pravac u kome se deo zemalja već kreće, mnoga istraživanja su već napravljena u Evropi koja analiziraju najbolje i najbezbolnije puteve kojim se taj proces može kretati. Uz malo spremnosti, novca i ideja takve bi se studije mogle napraviti i za region u kojem živimo.
Referendum?
Ono što se prećutkuje u poslednje vreme je referendum o tome da li građani/nke Srbije žele u NATO. Nije isključeno ni to da se referendum planira ali pod kakvim uslovima? Da li su fer uslovi za takvo referendumsko pitanje ako javna rasprava nije otvorena, ako informacije o tome šta ulazak u NATO znači nisu dostupne ili su polovično i jednostrano predstavljene kao što je slučaj danas. Kampanja ZA NATO će biti jako dobro finasirana i isplanirana (u stvari već uveliko traje). Čiji je zadatak da pokaže drugu stranu priče? Pošteno bi bilo da bar pokušaju da to urade oni kojima su građani na izborima dali poverenje da državu vode i o njoj brinu u njihovo ime. A stanje je takvo da su ti isti u stvari glavni promoteri ulaska u NATO.
U promotere ulaska u NATO bez mnogo promišljanja možemo uvrstiti i većinu nevladinih organizacija koje u tom koraku prepoznaju put ka »jačanju demokratije i poštovanju ljudskih prava«. Bezmalo se takav odnos prema sutrašnjici Srbije i regiona naziva naprednim, evropskim, demokratskim a neretko se može videti i kao suprotstavljena strana onom »nazadnom, nacionalno orijentisanom« delu naše stvarnosti. Činjenica da je većina nacional-šovinističkih grupacija, uključujući tu i stranke Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja jasno opredeljena kao anti-NATO opcija sigurno utiče na to. Međutim često se previdi i to da se razlozi protivljenju ulaska u ovakav militaristički savez, osim vrlo militatnih (jaka srpska vojska, pravljenje vojnog saveza s Rusijom, dominacija u Regionu) koje zastupaju ove desno orjientisane opcije, mogu biti zasnovani i na sasvim drugačijim vrednostima, kao što su antimilitarizam, izgradnja trajnog mira, solidarnost i politika nenasilja. Na žalost nedostaje mnogo suštinskog promišljanja, učenja i istraživanja među onima koji su predstavljeni i prepoznati kao »progresivna misao«, a čini se da nedostaje i hrabrosti u vremenu kada je većina tih »projekata za izgradnju demokratije« finansijski podržana od vlada koje jesu članice NATO.
Milan Colić Humljan
Centar za nenasilnu akciju