Nasilna smrt socijalne (Welfare) drzave (2)

Welfare drzava je, dakle, ubijena.

Uzrok ovog kriminalnog cina lezi u prirodi neoliberalizma, tog veselog i odlucnog naslednika industijalizma. On ne tezi ka daljoj industrijalizaciji, ili mu ona nije prvenstveni cilj. On hoce da poseduje, vise i jasnije, sve sto ga okruzuje. Njegovi nosioci nisu sefovi drzava; koji su samo pioni u rukama velikih korporacija. On zeli da ima kontrolu nad svim segmentima proizvodnje i ne samo proizvodnje. On zeli kontrolu zivljenja, gde nista ne moze da se koristi (cak ni ono cega on nije vlasnik) a da se ne plati.

(Primer jednog grada u Juznoj Americi, gde je vodovod bio star i gotovo neupotrebljiv, dovoljno govori: Vlast je sklopila ugovor sa nekom americkom korporacijom o rekonstrukciji vodovoda. Potpis je pao i kada su radovi bili gotovi, narod je poceo da placa. Oni koji su mogli da plate. Oni koji nisu; pokusali su da skupljaju kisnicu, ali su bivali uhapseni, jer u potpisanom ugovoru stoji da je i to zabranjeno. Tada je ljudma dozlogrdilo i korporacija je isterana iz zemlje.)

Dakle, to je buducnost: potpuna kontrola nad svim sto se trosi. Sledeci je vazduh, sto ce usloviti ogranicenje kretanja i obavezu kupovine kiseonika u zagadjenim gradovima! Placace se takse za izlazak iz grada, gde ce jos biti cistog vazduha. Pa ti disi.

(To ce biti zamaskirano nekakvim boravisnim taksama, putarinama i sl. Poznato je da vas posedovanje zemljista ili nekog izvora vode zauvek cini bogatim, zasto to onda ne bi bio slucaj i sa vazduhom. Man-made baste i novoposadjene sume ce biti turisticki hit buducnosti.)

U tom i takvom svetu besplatna zdravstvena zastita i socijalno osiguranje nisu moguci.

U Sjedinjenim Drzavama je velfer (socijalna pomoc) vec vremenski ogranicen, a birokratija (red tape) da se dodje do ceka je neverovatna. Medicinska zastita za velferase je minimalna, a o zubarima niko vise i ne razmislja.

U Britaniji se ide ka ukidanju velfera jer drzava jednostavno nema snage da to podrzi.

Nordijske drzave (Svedska pre svega) polako kresu davanja i traze najbolje resenje za prebacivanje tereta sa drzave na privatni sektor.

U Kanadi su zdravstvenu zastitu proglasili mrtvom posle dugih godina zlopacenja izazvanog losim i nedovoljnim investicijama. Velfer polako postaje nedostizan, kao i osiguranje za nezaposlene. Privatni sektor je odavno spreman da sve to, zajedno sa penzionim fondom, uzme pod svoje.

Obicno se misli da je jacanje konzervativnih snaga u mnogim zemljama koje su imale "odlicne" socijalne programe tek jedna faza, nesto sto ce proci i biti zamenjeno nekim novim, socijalno orjentisanim vladama. Ja mogu da tvrdim da to nije "faza" vec zavrsnica uspostavljanja novog poretka gde "socijale" nece biti. Najbolji pokazatelj da nema nazad su zemlje u kojima jos uvek vladaju nekakvi "socijalisti" ali pomoc siromasnima i nezaposlenima isto tako polako nestaje.

Uglavnom, pred najezdom novog kapitala, drzava se povlaci i ustupa mesto korporacijama gde god je to moguce. Drzavna zdravstvena zastita je proslost. Novac koji je spreman da udje u taj sektor je ogroman, ali to znaci i da je sirotinja osudjena na ono sto ostane u drzavnim rukama, sto ce biti mizerno. Slicne stvari se dogadjaju i sa vodom, prevozom, skolstvom i svim ostalim "socijalnim" davanjima.

Krunjenje "srednje" klase, one koja ima najvise para (u totalu) i na koju je usmerena gotovo citava proizvodnja, dovodi do poskupljenja "zivota" u neoliberalnom kapitalizmu. Manje potrosaca znaci vecu cenu po jedinici proizvoda. Profit mora da ostane isti ili da bude veci. Svako smanjenje profita dovodi do gubitaka radnih mesta i do daljeg suzavanja "srednje" klase. U buducnosti ce samo taj sloj drustva (pored bogatasa) imati zdravstvenu zastitu. Ostali ce morati da se nadaju da se nece razboleti.

U cilju da se uspostavi puna kontrola potrosnje, ulazu se velike pare i napori da se sagleda i predvidi smer kretanja drustva, kapitala i razvoja. Kapital zna da "globalizacija" moze da radi za njega samo dok moze iskljucivo da uzima. Cim nove teritorije (stanovnistvo istih) pocnu da traze nesto za uzvrat, globalizacija ce biti zaustavljena i kapitalizam ce se ucauriti u svoje neprobojne kupole sa samo jednim vratima na kojima ce pisati "ULAZ".Zacetke toga vidimo i danas. Amerika se zatvara, Evropa se ogradjuje ("siri" se dokle god postoji interes). Kina nikada nije ni izasla iz svoje caure, Indija ne zna kako, a i kada bude ukapirala, nece imati koristi od "otvaranja".

Ali ne radi se samo o teritorijalnim zatvorima. Unutar njih raste podela na one koji su "u" i one koji su "van" sistema. Da bi bio "u" moras da igras igru, moras da postujes pravila, moras da prihvatis ceo paket. Ako si "van" ti ces biti ostavljen bez icega, pri cemu se ne radi samo o tehnologiji i zdravstvenoj zastiti. Pre nego sto ti dopuste da postanes Odbegli, sistem koji te je odbacio (ili koji si odbacio) ce uciniti sve da ti onemoguci pristup svim onim potrepstinama koji su ti neophodne za zivot. Tvoje je da se snadjes i da ponesto ukrades. Nece tek tako da ti omoguce normalan zivot "van" sistema. Onda niko ne bi ostao u gradovima, ne bi imao ko da proizvodi i trosi. Mi danas vidimo kako se sistem upire da nam docara svu strahotu zivota "van". Oni koji iskoce iz tog suludog voza, a odluce da ostanu u gradu, postaju "bamovi", beskucnici, propalice, klosari. Njihov strasni izgled plasi sve one koji pomisljaju da izadju "van". Veoma mali broj se odluci da iskoraci van kruga potrosnje, van grada. Dalje, svi izvori informacija predstavljaju sistem kao jedini moguci nacin zivota. Sve sto je ranije postojalo kao alternativa je unisteno i ismejano. Postavljeni su mitovi o "lenjim" i "pijanim" Indijancima i Crncima, koji postoje da bi se pokazalo do cega dovodi ne prihvatanje "civilizacije".Oni nam daju do znanja da ziveti izvan sistema znaci patnju. Ujedno se upiru da onemoguce bilo koga bilo gde da nomalno zivi "van". Znaci, cak i oni koji ce ostati van sistema, morace da traze od sistema da ih ponovo prihvati. Kisnica ce biti vlasnistvo neke korporacije, isto kao i kamen, zemlja, reka i vazduh. Ko onda moze uopste da sanja o velferu, zdavstvenoj zastiti i slicnim pogodnostima na koje su ljudi u gradu navikli? Najvise sto moze da sanja je [i]prezivljavanje[/i]. Mnogi nece ni to dobiti.

Neko ce reci da sistem nije tako nemilosrdan. Taj verovatno gleda previse TV emisija o lagodnom gradskom zivotu mladih Amerikanaca. Reality shows su sve samo ne reality. U stvarnosti, zene cesto radjaju decu samo da bi dobile novcanu pomoc od drzave, da bi prezivele. U stvarnosti, ljudi rade svasta, legalno ili ilegalno, da bi dosli do kore hleba. Kore koju je sistem proizveo, jer druga ne postoji. Pitanje koje se ovde postavlja je: Da li cemo cekati da zaista, po svojim zakonima, neko preuzme kontrolu nad kisnicom i ugasi svaku nadu za zivot "van" sistema, ili cemo iskoraciti dok je jos uvek nesto slobodno, tamo izvan koncetracionih logora? Cega se plasimo kada razmisljamo o mogucnostima zivota "van" sistema? Gladi? Bolesti? Smrti? Pa to nas sve (ili ogromnu vecinu nas) vec ceka "u" sistemu. Da li je sve to lakse podneti "u" sistemu? I ako, kojim slucajem, sada jeste, koliko dugo ce ostati tako? Odnosno, koliko ce trajati samrtni ropac socijalne drzave?