Nasilje u ime verske države
Istorijske činjenice nedvosmisleno ukazuju kako jedna društvena forma, jedan oblik društveno-ekonomskog sistema smenjuje drugi. Upravo u takvom sledu ogleda se normalan tok razvoja čoveka kao socijalnog bića. Svakako ova dijalektička zakonitost je zdravog karaktera samo kada biva determinisana progresom kao suštinskom odrednicom. Progres se konkretno ispoljava u smislu da zaostali - retrogradni sistem smenjuje napredniji i razvijeniji društveni i ekonomski poredak.
Srbija i srpsko društvo ovde i sada, zapravo već duže vreme pokazuju veći broj snažnih i opasnih znakova maligne bolesti koji se manifestuju kroz najretrogradnije fenomene. Dominantan fenomen takve vrste je svakako NACIONALIZAM i KLERONACIONALIZAM sa često izraženim elementima FAŠIZMA. Crkva je na javnoj društvenoj sceni. Sveštenici, od predstavnika najuže crkvene hijerarhije, pa do paroha u bilo kom selu učestvuju u svim bitnijim zbivanjima. Oni određuju kada će narod postiti, kada ne. Određuju i da li se u vreme posta sme održavati neka javna manifestacija i kakvog karaktera sme biti. Apsolutno svaka državna svečanost upriličena povodom značajnih kulturno-istorijskih događaja je mesto na kome je uvek i nezaobilazno prisutna, uz državnu i crkvena elita. Znači na delu je bez ikakve sumnje CRKVENO-DRŽAVNI SAVEZ. Srbijo, dobrodošla u 14-ti vek!! Postalo je najbitnije za čoveka da je Srbin i pravoslavac. No, ovo je samo manifestna pojava dugogodišnje teze lansirane u klerikalnim i njima bliskim laičkim krugovima. Pomenuta teza eksponira mitski stav o Srbima kao jednom od najstarijih naroda na svetu, sa metafizičkom nebeskom dimenzijom, dimenzijom neuništivosti i večnosti, za ugled svima drugima, svagda i uvek.
No gore pomenuti stav dobija kod svojih pristalica veliku specifičnu težinu, jer je izgrađen na ideji dramatičnosti trenutka opstanka Srbije i srpstva. Ova dramatičnost eksponira ideju da protiv svekolikog srpskog naciona i vere pravoslavne postoji svetska zavera. Cilj ove zavere je uništenje pomenute vere i nacije, a kao nosioci ovog poduhvata imenovani su Jevreji, tj. judeo-bankari. Ova teorija ima i svoju dogmatsko-metafizičku stranu, jer svoje ideje obavija tumačenjem apokaliptičnih hrišćansko-dogmatskih spisa u koje ne bi smeo posumnjati ni jedan vernik.
Iznesene činjenice nedvosmisleno ukazuju na pomenutu spregu između nacionalizma i kleronacionalizma koji produkuje teorije zavere i antisemitizam, tj. FAŠIZAM.
Nosioci ovih ideja su personalizovani u likovima davno poraženih retrogradnih snaga koje se sada ekspanzivno afirmišu. Najekstremnija ličnost po subjektivnoj proceni iz te plejade je izvesni Ratibor Đurđević bivši nedićevski omladinac i ideolog koji putem svoje izdavačke kuće IHTUS, zapravo literature koju plasira, opasno i snažno truje svest naročito mladih generacija na duži rok.
Pitanje svih pitanja na temelju iznesenog je:
KAKAV JE STAV DRŽAVE I NJENIH INSTITUCIJA PREMA OVAKVIM “LITERARNIM” FENOMENIMA?
Država se po ovim pitanjima uglavnom ne oglašava. Ona je “tolerantna” i “demokratska”. Izraziti i ovakve stavove, izvesno je, da je po shvatanju današnjih vlastodržaca “in”, jer se i na takav način najbolje distancira od “antisrpskog komunizma, koji je Srbiju razarao 50 godina”. No, svako ko iole može i ume elementarno logicki da razmišlja odmah će zapaziti ne samo ordinarnu laž i izmišljotinu tzv” demokrata”, već će u svemu tome prepoznati jednu zamaskiranu pozadinu, čije razotkrivanje pokazuje istinsku suštinu situacije.
Naime, država je kao u srednjevekovnoj Srbiji Nemanjića, crkvi, svom najbližem savezniku, podarila “tapijom” narod. HRISOVULJA je naziv darovne povelje kojom je vladar feudalne Srbije darivao crkvu zemljišnim posedima, sa svim selima i stanovnicima koji su u njima živeli. Ovi seljani su bili obavezni da argatuju za svog gospodara. Današnja država čini suštinski istovetan potez. 
Crkvi je “duhovnom tapijom”, na duhovnu obradu - eksloataciju - podarila narod, dok ga ona eksploatiše radno, i na veliki broj drugih, najbeskrupuloznijih načina. Većina građana živi u ekonomskom siromaštvu. Državnu,odnosno društvenu imovinu država rasprodaje za mizernu novčanu nadoknadu domaćim i svetskim kapitalistima čiji je kapital često veoma sumnjivog porekla. Potom ti kapitalisti, ili otpuštaju radnike kao radni, tj. tehnološki višak, ili ih zadržavaju na radnom mestu maksimalno eksploatišući njihovu radnu snagu i isplacuju im najčešće minimalne zarade. Kada je pak na bolovanju radniku se uglavnom zarada uopšte i ne isplaćuje. Sa druge strane da i ne govorimo o tzv. radu “na crno”, gde radnici ne ostvaruju ni elementarna prava na socijalno i zdravstveno osiguranje. Pri razmatranju ovih tema, realnog života neophodno je pomenuti i penzionere koji su odradivši pošteno svoj radni vek, većinom na rubu egzistencije, jer primaju minimalne penzije. Stvarnost života u “demokratiji” je vrlo, vrlo turobna i teška za većinu ljudi sa “perspektivom sjajne budućnosti u Evro-Atlantskim integracijama”. No do ostvarenja ovog cilja narod ima gorepomenutu nacionalnu ideologiju i mitologiju koju održava i podgreva jedna od najstarijih i najlicemernijih ustanova -srpska crkva. Tako su srpska država i crkva na istom zadatku opijanja naroda, da životna realnost ne bi delovala u svom punom sadržinskokvantitativnom smislu.
Na kraju treba postaviti pitanje koliko će trajati i kada će prestati da deluje ovaj efekat darovne povelje? Kada se svi “blagodatni” plodovi tranzicijeneokolonizacije, tj. uvođenja liberalnog kapitalizma budu manifestovali još snažnije i potpunije, neminovno većina ljudi će početi da posmatra i sagledava stvarnost otvorenih očiju. Ove okolnosti će snažno uzdrmati, i u najverovatnije eliminisati aktuelni državno-crkveni savez. Tada će se i sva nacionalna, tj. nacionalistička ideologija i mitologija pokazati u svom pravom, suštinskom smislu kao mehur od sapunice, koji je za sobom, na žalost ostavio najstrašnije posledice: mržnju, ratove, smrt - požar i pepeo. Prava realnost ekonomskih i socijalnih odnosa postaće dominantan predmet interesovanja ljudi, a crkva biti bačena na marginu društva gde joj je i mesto.
priredio Risto Radović