Nasilje, Slavoj Žižek

San o božanskom nasilju

Filozof Slavoj Žižek uživa u dobrom vicu. Evo jednog od mojih favorita: dva čoveka, nakon što su popili piće ili dva, odu u pozorište, gde ih predstava totalno smori. Jedan oseti snažnu potrebu da urinira, pa kaže svom drugu da mu pričuva mesto dok on ode da nađe toalet. „Mislim da sam video jedan niz hodnik, ispred", kaže mu drug. Čovek odtumara niz hodnik, ali ne nađe WC. Tumarajući dalje, on prođe kroz vrata i vidi saksiju sa cvećem. Nakon što se obilno olakša u istu, vrati se na svoje mesto. Prijatelj mu kaže: „Baš šteta! Propustio si najbolji deo. Neki tip je jednostavno izašao na binu i ispišao se u onu saksiju."

Ovaj štos precizno opisuje argument Žižekove nove knjige o nasilju. Pijano posmatrajući dosadni spektakl svetske scene, mogli bismo da osetimo nesavladivu želju da se odazovemo zovu prirode na nekom diskretnom mestu. Ipak, u interesu naše nabrekle bešike, mi gubimo iz vida objektivnu realnost predstave i naše implikacije u njenom delanju. Mi smo nesvesni činjenice da pišamo na bini, a čitav svet gleda.

Tako je i sa nasiljem. Naša subjektivna ogorčenost pred činjenicama nasilja - bombaškog samoubistva, terorističkog napada, ubistva političke ličnosti - zaslepljuje nas za objektivno nasilje sveta, nasilje u kome smo svi učesnici i ne samo nevini posmatrači. Sve što vidimo su naizgled neobjašnjivi postupci koji narušavaju navodni mir svakodnevnog života. Mi konzistentno previđamo objektivno ili ono što Žižek naziva „sistematskim" nasiljem, endemskim našem socio-ekonomskom poretku.

Ključna ambicija ove knjige je da spoji subjektivno nasilje sa objektivnim nasiljem, koje se nalazi ispod njegove površine i njegov je preduslov. „Sistemsko nasilje je stoga nešto poput čuvene 'tamne materije' iz fizike", piše Žižek: nevidljivo je golom oku. Žižek nudi prilično hladnu i povremeno surovu analizu varijeteta objektivnog nasilja. On traži od tolerantnih Zapadnih liberala da suspenduju naše gnevne odgovore na akte nasilja i da se okrenu pravoj supstanci globalne situacije. Da bi razumeli nasilje, potrebna nam je neka dobra staromodna materijalistička kritika lišena strasti.

U srcu Žižekove knjige je arugment u vezi sa ideologijom koja je bila moćna, konstantna karateristika njegovog rada još od kad se pojavio na intelektualnoj sceni krajem 1980-ih. Daleko od toga da egzistira u nekom postideološkom svetu na kraju istorije gde svi problemi mogu biti dijagnostikovani sa neoliberalnom ekonomijom i deklaracijama o ljudskim pravima koje su same sebi svrha, ideologija u potpunosti strukturira našu življenu realnost. Ta ideologija možda može biti subjektivno nevidljiva, ali je objektivno realna. Svako od nas je na bini, piša u tu saksiju. Velika ideološka iluzija sadašnjice je da nemamo vremena da razmislimo o tome i da moramo da delamo odmah. Žižek traži od nas da se vratimo korak unatrag iz lažne urgentnosti sadašnjice sa svojim višestrukim zahtevima da intervenišemo kao dobri humanitarci.

Žižek: sedi i čeka

Njegova dijagnoza te ideologije je prilično zanimljiva, proizvodeći dalje kontraintuitivne analize koje potiru ono što prolazi kao zdrav razum. Žižek je gnevan na svođenje ljubavi na masturbatorni lični interes, višestruke hipokrizije sukoba između Izraela i Palestine i navodnu liberalnu filantropiju Bila Gejtsa i Džordža Soroša. Fascinantna je analiza scena toruture zatvorenika u Abu Graibu, koja prikazuje, Žižek s pravom naglašava, ništa više od opscene skrivene strane američke kulture.

Ali kuda vodi sav ovaj dijalektički žar? Avaj, postoji prepreka. Žižek zaključuje sa apologijom za ono što naziva, sledeći Voltera Benjamina, „božanskim nasiljem". Potonje je shvaćeno kao „herojska pretpostavka usamljenosti suverene odluke." Praktično, Žižek ilustruje ovo sa jakobinskim nasiljem Robespjera u Francuskoj 1970-ih i invazijom bezemljaša od pre desetak godina koji su dolazili iz slam favela Rio de Žaneira kako bi narušili mir buržoaskih susedstava. Ali, u završnom obrtu, Žižek nas savetuje da ne činimo ništa suočeni sa objektivnim, sistemskim nasiljem sveta. Mi treba „samo da sedimo i čekamo" i da imamo hrabrosti da ne radimo ništa: „Ponekad, ne činiti ništa je najnasilnija stvar koju je moguće učiniti."

Tačno tako, ali što bi to moglo da znači? U srži Žižekove neumoljive, svakako manične, produkcije knjiga, članaka i predavanja je čini mi se fantazija: ono što bi psihoanalitičari nazvali opsesivnom fantazijom. S jedne strane, jedini autentični stav koji se može zauzeti u mračna vremena je ne raditi ništa, odbiti svu posvećenost, da budemo paralisani poput Melvilovog Bartlbija, pravog heroja ove knjige i drugih po Žižeku. Sa druge strane, Žižek sanja o božanskom nasilju, kataklizmičkom, pročišćujućem nasilju suverenog etičkog dela, nešto poput onog iz Sofoklove Antigone.

Ali ovde je šekspirovska tragedija veći prosvetljujući vodič od svog antičkog grčkog prethodnika. Jer Žižek je slovenački Hamlet, potpuno paralisan ali sanja osvetnički nasilni akt za koji, na kraju, nema hrabrosti. Ukratko, iza svojih sjajnih inverzija, Žižekov rad nas ostavlja u stanju punog straha i nade: jedina stvar koju treba da uradimo jeste da ne radimo ništa. Mi samo treba da sedimo i čekamo. Kao što veliki Danac kaže, „Spremnost je sve". Ali istina je da Žižek nikada nije spreman. Njegov rad lebdi negde izmedju beskrajnog odlaganja i prekomerne produkcije. On ismeva tuđe pokušaje da razmišljaju o posvećenosti, otporu i akciji (nedavno smo ukrstili mačeve) dok istovremeno sam ne radi ništa. Ono što drži njegov rad je san o božanskom nasilju, surovosti i sili. Nadam se da će mu se jednog dana san ispuniti.

Sajmon Kričli je profesor filozofije na New School for Social Research u Njujorku.