Nacionalni znoj

Dok se polako sleže prašina nakon antifašističkog okupljanja u Novom Sadu i "incidenta" sa neonacistima, a mišljenja javnosti ostaju segmentirana i uvrđena na istim pozicijama kao i pre 7. oktobra, nužno je pokušati da se razgrne magla "ekspertskih" ideoloških (liberalno-demokratskih i konzervativnih) fraza, kao i političkih zloupotreba i iskrivljenja ma sa koje strane političkog spektra ona dolazila. Najpre, krenimo od samog dana protesta. Iako je Nenad Čanak iz sveg glasa grmeo i pretio neonacistima fizičkim razračunavanjem (dok je internetom kolala glasina o tome kako je članstvu LSV-a upućen diktum o obaveznom pojavljivanju na protestu ili u protivnom...), 7. oktobra u Novom Sadu, na mitingu koju formalno organizovale NVO-e, ni traga ni glasa nije bilo od sličnih militanih tonova. Šta više, govornici/e su dobrano uspavali masu, a reakcije okupljenih "građana i građanki" su ostajale mlake i neubedljive čak i kada bi konferansije čitao uvredljive i šovinističke citate sa nacističkih sajtova.

Pa, ako je tako, ko se onda sukobio sa "strojevcima"? Antifašistička akcija, naravno, okupljena u zasebnom bloku.  Međutim, ko je bio unutar tog bloka? Članstvo LSV-a? Možda, ali samo delimično, jer je taj kontigent većinskim delom bio sačinjen od levih radikala (anarhista, anti-autoritaraca/ki (računajući pank i kvir ekipu), anarho-sindikalista i komunista). Najeksponiraniji novosadski antifašisti, Zeka i Čanak, o ovim činjenicama nikada ne govore javno, ponajviše zahvaljujući taktiziranju, ali i zbog neobaveštenosti šire javnosti o prirodi antifašističkog otpora, heterogenosti ugroženih grupa, te zahvaljujući potpunom odsustvu uvida u višetrukost nivoa društvene stvarnosti i manjinskih perspektiva.

Poput samozadovoljnog gusana Čanak se šepuri jer je navodno ispunio obećanje i pokazao zube fašistima. Možda, ako pri tom misli na keženje u objektiv TV kamera. No, bez obzira na to, da je kojim slučajem izostala podrška antifašista iz drugih gradova Srbije, sasvim je izvesno da bi broj učesnika/ca protesta drastično opao, a radikalizam antifaštičke akcije bio u značajnoj meri obuzdan. Cenim da Čankova potreba da trubi o dostignućima Novosađana ima zaleđe u dnevno-političkim potrebama, jer se na taj način potvrđuje mit o posebnoj novosadskoj (i vojvođanskoj) slobodoljubivoj antifašističkoj "duši", a on kao uticajan političar potvrđuje svoje veze sa građanima, narodom, sa kojim, je li, deli isti senzibilitet i (evropsku) kulturu.

Oštro i sračunato napadnuti DSS od strane Čanka za pružanje podrške i čak direktnu instrumentalizaciju NS-a naišao je na jednako oštre i preterane optužbe u suprotnom smeru. Čankovo insistiranje na navodnom Koštuničinom projektu osnivanja i podrške neonacističkih grupacija je, blago rečeno, neuverljivo, ako ne i potpuna senzacionalistička budalaština. Međutim, logika na osnovu koje Čanak povezuje DSS i NS, u širem smislu, ima svoje istorijsko utemeljenje samo u onoj meri u kojoj postoji podudarnost unutar šire matice reakcionarnih konzervativnih strujanja kojima kojima pripadaju i DSS i NS, ali i SRS, SPO, Nova Srbija i sl. Naime, kako je DSS klasična stranka konzervativne desnice ona svoju političko-filozofsku istorijsku vertikalu vuče od konzervativne reakcije na veliku francusku buržoasku revoluciju. Naravno, to nije neposredovana veza imuna na istorijske promene i adaptacije, ali u širem smislu to je struja u kojoj pliva DSS. Nasuprot te struje se nalaze socijalisti i liberali, a u vrtlozima tih dvaju matica plivaju ovdašnje inkarnacije političkih mutanata socijalističke (LSV, SDU isl. ali i anarhisti i komunisti), odnosno liberalne proviniencije (LDP i brojne NVO).

NS, sa svoje strane, levitira između željenog stremljenja ka fašističkoj ortodoksiji (u svojoj skinhed B&H varijanti) i kamuflažnog pribežišta unutar tradicije klasičnog srpskog fašizma, tj. fašiziranog konzervativnog militarističko-autoritarnog poretka sa korenima u svetosavskom pravoslavlju. Jer, Srbija zahvaljujući svom agrarnom karateru kojim se odlikovala u vreme konstituisanja ortodoksnih fašističkih režima u Italiji i Nemačkoj u prvoj polovini XX veka, nije mogla da sledi isti put. Bez industrijalizacije nije bilo ni radničke klase kao baze za masovnu političku organizaciju, koja je zajedno sa srednjom klasom bila stožer naci-fašističke partije. Utoliko se, kao i u slučaju drugih zemalja na sličnom stepenu razvoja industrije (NDH predstavlja izuzetak koji potvrđuje pravilo), u Srbiji radilo o fašiziranju XIX-vekovne konzervativne agrarno-domaćinske osnove što je za rezultat imalo autoritarni militaristički poredak blisko povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Skrivajući svoj pravi nacistički identitet (izbegavanjem javne upotrebe nacističkih simbola, parola), Nacionalni stroj se služi ovim istorijskim nasleđem fašiziranog srpskog konzervatizma kao manevarskim poljem za opstanak u fašističkoj igri, menjajući se da bi ostali isti, uz istovremeno dodvoravanje srpskoj nacionalističkoj javnosti - to jest, većini Srba i Srpkinja. Otuda upotreba tri prsta umesto "zihajliranja", srpska trobojka umesto nacističkih znamenja, priča o Kosovu i ugroženosti Srba umesto govora o rasizmu, anti-semitizmu i homofobiji, antititoizam (kao antikomunizam) umesto anti-antifašizma, itd. Na taj način se inače politički nepismena domaća javnost dodatno zbunjuje jer oni od kojih se očekuje da slave Hitlera i izgledom jasno potvrđuju svoj nacistički identitet, umesto toga izgledaju sasvim obično, kao momci iz kraja koji barataju temama sa kojima se, kako to reče jedan zbunjeni posetilac YouTubea, "slaže svaki Srbin". U zemlji u kojoj je normalizovan klero-nacionalizam, susret sa nacističkom argumentacijom pre će navesti na pomisao da "ti momci nisu toliko loši koliko se o njima priča", umesto da alarmiraju na uzbunu i budu povod za radikalno kritičko preispitivanje sopstvenih pozicija srpske političke "normalnosti".

Na taj način, ovim manevarskim izmeštanjem u sferu fašiziranog srpskog konzervatizma, Nacionalni stroj se svrstava uz bok partijama poput DSS-a, odnosno ljotićevskim tendencijama unutar njih, i to kao njihovo ekstremno krilo. Jednom kada uspeju da zađu u te vode, mogu se nadati da će ih u prelomnim istoriskim trenucima, poput npr. jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, pozvati ili makar istolerisati neka od moćnijih državnih instanci. Sa druge strane, u slučaju zaoštrenih protivrečnosti i istorijskih kriza, oni mogu poslužiti političkim i ekonomskim elitama za obavljanje prljavih poslova. Za sada NS je daleko, po svemu sudeći od takvih prilika, ali, svejedno, to neće uticati na promenu njihovog strateškog usmerenja i pratećih kamuflažnih taktika koje za cilj imaju ostvarivanje uticaja na domaću javnost.

Nema sumnje da bi se pri za njih povoljnim istorijskim okolnostima ubrzo pokazalo njihovo pravo nacističko lice, a radikalni nacionalizam bio bez zadrške upotpunjen rasizmom i projektom totalitarne policijske države. Sa druge strane, žmurenje na desno oko DSS-u omogućava da u javnom saobraćanju svoj odnos prema NS-u gradi u odnosu na jedno od njegovih lica, i to ono nacističko - koje bezrezervno osuđuje, što im pruža mogućnost da elegantno zaobiđu navedeni manevarski prostor drugog lica NS-a, tj. polje njihovog (DSS-a i NS-a) međusobnog preklapanja. Osudićemo fašizam i sliku kukastog krsta, a zaboraviti na autoritarizam kokarde i tri prsta.

Kada je SRS u pitanju, koja za razliku od DSS-a kao klasične konzervativne stranke ima daleko više sličnosti sa nacistima (posebno s obzirom na odnos prema crkvi, državi ali i kvantitet i kvalitet biračkog tela, nacional šovinizam, ekspanzionizam...), ni ne čudi što doglavnik SRS-a Nikolić zanemaruje oba lica NS-a i jednostavno odbacuje postojanje fašizma u Srbiji, a uhapšene naciste poistovećuje sa nestašnom decom. Na taj način najjednostavnije izbegava svaku polimiku o ideološkim sličnostima sa NS-om i nacistima uopšte. U protivnom bi pristao na defanzivnu ulogu i time dao legitimitet onim političkim analitičarima koji su sadašnji odnos snaga u sprskoj politici i preteću popularnost SRS uporedili sa vajmarskom Nemačkom.

Međutim, isti ti koji nas svakodnevno zasipaju svojim ekspertskim analizama, i to upravo oni koji posežu za ovakvim vajmarskim paralelama strepeći za budućnost parlamentarizma u Srbiji (Slobodan Antonić pre svih), spremni su na ovakve istorijske analogije dok god je to upotrebljivo za (sada već patološki) progon levičara, kao nosioca anti-parlamentarnog totalitarizma. Međutim, onda kada se ove nategnute analize (u kojima je npr. LDP-u dodeljena uloga boljševika, ma kako to sumanuto bilo) sudare sa životnim situacijama koje dopiru odozdo, iz sfere svakodnevnog života, koji je izgleda vidljiv samo uz pomoć mikroskopa sa visova nebeske Srbije u kojima ordinira domaća politička analitika, a možda ni tako, onda se priča izokreće i dojučerašnja vajmarska Srbija postaje sve samo ne ekstremno nacionalistička zemlja na putu klero-fašizacije; šta više, to je zemlja u kojoj fašizma nema, a onaj ko pokreće takva pitanja izjednačava se sa provokatorom, političkim profiterom i subverzivnim elementom koji remeti stabilnost i kalja Državni ugled.

Pitanja legitimnosti kapitalističkog društvenog uređenja, uzročne veze fašizma i interesa Države i Kapitala, ali i suštinske ispraznosti važećih političkih prava s obzirom na Ustavom i Zakonom potvrđene nejednakosti u ekonomskoj sferi, ta i slična pitanja ostaju zatrpana i zaboravljena pod ruševinama autoritarno-socijalističke prošlosti. Ruševinama nad kojima je uvek lako dići prašinu kad god je potrebno ekspertski zamagliti i iskriviti društvenu stvarnost i istorijske činjenice.

Zato se danas isplivavanje na javnu scenu već punih dvadeset godina bujajućeg neonacizma u Srbiji domaćim ekspertima čini kao nebitno, marginalno pitanje koje se ne da meriti sa sudbinskim problemima nacije - pre svega pitanjem statusa KiM-a, ali i opšteg imidža zemlje od kojeg zavisi priliv stranih investicija. Pa čak i sam Nenad Čanak uporno ponavlja kako fašizam treba zatući u dok je povoju, kao da su nacisti od juče u Srbiji.

Isprovocirani novosadskim dešavanjima predstavnici Unije Roma Srbije su pokrenuli inicijativu da se na mestu ubistva dečaka romske nacionalnosti, Dušana Jovanovića, kojeg je grupa nacističkih skinheda na smrt pretukla pre ravno deset godina (18. oktobra 2007.) i to u strogom centru Beograda, postavi spomen ploča. Deset godina je dovoljno dug period da se izvrši smena barem dve generacije nacista i proširi mreža njihovih međusobnih kontakata. A upravo je toliko proteklo od prvih neonacističkih signala u sferi muzičkog podzemlja SFRJ s kraja '80ih XX veka do Dušanove smrti. Smrti zbog koje niko nikada nije izašao pred lice pravde. U vremenu koje je prethodilo toj tragediji, siledžijstvo, zastrašvanje, premlaćivanja, pa čak i pogromaški upadi u kuće Roma bili su zanemareni od strane domaće javnosti, dok bi povremeno tabloidna štampa, obično posle nekog "incidenta", donosila niz senzacionalističkih natpisa stvarajući na taj način od nacista anti heroje privlačne klincima. Deset godina od tada je prošlo a nacisti, sada već daleko povezaniji zahvaljujući i obilatoj upotrebi interneta, organizuju svoje marševe cinično se smešeći u brk srpskoj javnosti.

Za eksperte zagledane u geopolitičke mape, ekonomske računice i ideološke konstruke ovi procesi ostaju slepa mrlja.

Dvadeset godina nije malo. Za neke, poput Dušana Jovanovića, to je za četvrt više od čitavog života. Za domaće eksperte i to spada u domen nebitnog. Nevidljiva brojka, 20 godina rasta i razvoja neonacizma u Srbiji, i hronična odsečenost od svakodnevnog života, pulsa ulice i sveta mladih, uz opterećenost "važnijim" i "krupnijim" pitanjima, za posledicu imaju slepilo za strah i teror koji seju ne samo neonacisti, već i znatno širi spektar raznih omladinskih subkultura (navijači pre svih) koje su prezasićene nacionalnim i mačističkim šovinizmom, militarizmom, homofobijom i neretko slepilom verske ostrašćenosti. Za eksperte tu, u Srbiji, nema ekstremnog nacionalizma (što je nedavno ustvrdila Politika pozivajući se na istraživanje izvesnog eksperta), niti makar elemenata fašizacije. Možda će zazvučati paradokaslno, ali mislim da su u pravu. Da, u pravu su u onoj meri u kojoj je fašizam i krajnji nacionalizam normalizovan u srpskom društvu, društvu u koje su eksperti uronjeni do nosa i ponosa, ma kako se trudili da nam se predstave kao neko ko levitira nad društvenom stvarnošću bezinteresno deleći dobronamerne savete. U društvu u kojem je ekspertska elita političke analitike sačinjena od, s jedne strane, nijansi nacionalističke palete, i nijansi liberalnog fetiširanja državnih institucija, drugo nije ni moguće.

Lamentiranje nad činjenicom da je u Novom Sadu direktno, silom, odgovoreno na fašističke provokacije i napade, samo je odjek tipičnog liberalnog tabuiziranja nasilja. Tako na primer jedan od eksperata, pozdravljajući postupanje žandarmerije (koja je, uzgred budi rečeno, sve vreme bila leđima okrenuta prema nacistima dopuštajući im da čitavih 10-15 minuta kamenuju mirnu protestnu povorku), kaže da je nasilje kao takvo nedopustivo i da svako ko se na njega poziva mora biti sankcionisan od strane jedinog legalnog i (navodno) legitimnog izvora nasilja - Države. Jednaka prava za sve, a državni aparat kao neutralna sila koja sprovodi zakonom propisane mere posreduje u sporovima sukobljenih strana. Da, možda je tako u liberalno-demokraskim snovima gde je država slepi ultra racionalni mehanizam neposredovan interesima, a stanovništvo pripitomljeni i izdresirano da igra unapred zadate uloge. Međutim i sama politika i život kao takav nisu samerljivi sa sličnim racionalističkim konstruktima, a nepravda klasnog sistema dubinski razdire i narušava ovakve bajkovite projekcije.

Nasilje nacista i ono koje je usledilo sa antifašističke strane nisu isto. Prvo je aktivno a drugo reaktivno, odbrambeno; nasilje koje, da je kojim slučajem izostalo, od antifašističkog skupa bi načilo glinene golubove za fašističke projektile, uz potpuni operativni promašaj (ili možda pun pogodak?) žandarmerije. Samo pojmovni formalizam može da izjednači oba vida nasilja i svede ih na zajedniči imenitelj nasilja kao takvog. Pri tom, onaj ko to radi, ko poseže za sličnim formalističkim prenemaganjima, radi to takođe iz određenih interesa i ne nalazi se na nekakvom imaginarnom bezinteresnom ekspertskom čardaku ni na nebu ni na zemlji. Stoga se pokušaj stvaranja privida interesne neutralnosti eksperata nameće kao puka smejurija koja se, s obzirom na okolnosti, graniči sa bezobrazlukom.

Međutim, sagledavanje ovog problema je nužno iz upravo suprotne perspektive. Naime, upravo odvojenost građana od sfere direktnog uticaja na politička, ekonomska, socijalna i kulturna pitanja koja se tiču njihovih života, dovodi do kratkotrajnog poverenja u institucije sistema i njihove nosioce, političare, sudije i policajce. Strukturalna pasivizacija i instrumentalizacija koje su u takvom sistemu namenjene čitavom stanovništvu izuzev šačice vladajuće elite, nužno dovode do povremenih praskanja slobodne, direktne akcije stanovništva, koje na aktuelne životne probleme odgovara jednako životno - direktno.

Umesto da u tome prepoznaju autentični impuls i želju za učestvovanjem u životu svoje zajednice, gurui liberalne ekspertize tu vide samo metež i devijantnost marginalaca. Ideološki elitizam kipti iz fotokopiranih analiza a fraze o dobrobiti nacije i države previđaju i zapostavljaju dobrobit društva i ljudi koji ga čine, onih koji su njegova većina, a ako ćemo pravo, i njegova "suština". Većina kojoj eksperti, zaneseni sopstvenim vlažnim nacionalističkim  i institucionalističkim snovima, sole pamet propovedajući liberalno-demokratsku, nacionalističku političku religiju.

Onda ni ne čudi što se upotrebom takvih jednačina antifašistički blok svodi na nasilničko ponašanje i političku irelevantnost, i na taj način trpa u isti koš sa fašistima. Levičarski antifašizam biva zamenjen liberalnim antifašizmom koji dilemu svodi na pitanje demokratija ili fašizam, tj. na klizanje između polova jednog istog društveno-ekonomskog sistema koji se nipošto ne dovodi u pitanje.

Međutim, analiza i kritika fašizma ostaje nepotpuna ako ne seže dalje i dublje od mena liberalnog kapitalizma. Kad domaćim političarima, NVO-ama i zainteresovanim javnim ličnostima to postane jasno, valjda će razumeti značenje one poznate Horkhajmerove izreke, čija je parafraza osvanula na jednom od transparenata u Novom Sadu ("Ko neće da se bori protiv kapitalizma, neka ćuti o fašizmu"). Do tada opasnost vajmarske dileme ostaće preteći da visi nad glavama svih nas, podgrevajući nade za punu afirmaciju pokretima i organizacijama poput Nacionalnog stroja. Eventualno zaoštravanje situacije na Kosovu bi moglo da bude okidač za još jedan kobni istorijski izbor.

Sabo Tabi