Moć – osvajanje moći bez preuzimanja vlasti
Revolucionari prošlosti bi nam rekli da je gerila sa 200.000 pristalica u poziciji da inicira pobunu, okupira parlament i preuzme vlast. Ali Zapatisti nisu tražili ništa od toga. Nenaoružani, stojeći na trošnoj drvenoj bini, leđima okrenuti zgradi Kongresa, oni su govorili smirenim, poetskim glasovima:
''Mi nismo oni koji žude da sebe učine moćnim i onda nametnu svoj pogled na svet. Nikad nećemo biti takvi...
Mi nismo oni koji naivno čekaju da pravda dođe odozgo, zato što ona doazi samo odozdo... sloboda se jedino može postići sa svima...demokratija koja podržava sve nas i za koju se borimo sve vreme...''
"Želim revoluciju koja će promeniti sam način na koji se moć strukturiše i doživljava, koja izaziva sve sisteme dominacije i kontrole, koja hrani osnaživanje pojedinaca, a kolektivnu moć možemo održati kada zajedno delujemo u solidarnosit.''
– Starhawk, američka spisateljica i aktivistkinja
''Nalazimo se kod gigantske pesnice!'' – jedva nazirem glas svoje prijateljice kroz urlike gomile. ''Gigantska pesnica?'' – vičem u mobilni. ''Da'' – smeje se ona, ''ogromna je, roze, napravljena od gužvanog papira. Ne možeš da je promašiš.'' I naravno, iznad mora glava, vidim je: pesnica visoka osam stopa, prkosno podignuta i potpuno ružna, diže se iznad desetina hiljada ljudi koji su tu, na glavnom trgu Buenos Airesa – Plaza de Mayo. Proslavljamo prvu godišnjicu tog dana u decembru 2001. kada je ekonomski kolaps Argentine izazvao narodni ustanak, isterivanje vlade i otpočinjanje pobune u celoj zemlji, koja je predstavljala probu narodne politike.
Pesnicu je tamo postavila jedna tradicionalno levičarska partija – politički dinosaurus koji je pokušao da preuzme Plaza-u velikom binom i dugačkim programom buncajućih govornika, koji su pozivali na obrazovanje revolucionarne radničke vlade. Bio je to očajnički pokušaj da se prisvoji ovaj istinski narodni pokret koji je zasnovan na mržnji prema politici partija i političarima. Nekako, gigantska uzdignuta pesnica, tako sirova i agresivna, govorila je sve. Tako jasno, bila je to ikona politike prošlosti, nešto što se može naći među prašnjavim predmetima u antikvarnici propalih revolucija, monolitni simbol vremena kada je revolucija imala jednostavnu formulu: napraviš veliku političku partiju, sačekaš pravi trenutak, jurišaš na zgrade vlasti, zameniš vladu i preuzmeš vlast.
Podignuta, stisnuta pesnica je simbol narodne moći širom sveta, ali ipak nju pravi telo koje je napeto, besno i preteće. Ono je čvrsto, zatvoreno, sa neprijateljskim gestovima, nešto što deluje strano savremenom duhu globalnog antikapitalizma. Stisnutom pesnicom ne možeš posegnuti za nepoznatim, ne možeš davati i primati poklone, ne možeš se rukovati. Ne prihvataš ništa, ne učiš ništa, možeš samo da se boriš – a ono za šta se boriš je vlast koju osvajaš putem sile. Nasuprot tome, možda najveća prednost našeg pokreta pokreta, je borba za izbegavanje preuzimanja vlasti, traženje umesto slamanja na deliće, deljenje moći između nas samih, otvaranje prostora gde svako može razviti moć da stvara, i da uništava moć koja dominira.
''Vlast truje krv i pomućuje razum'', rekao je Subcomandante Marcos tokom zapatističkog karavana koji je putovao 950 milja, od džungle do srca meksičke političke moći, centralnog Trga Zocalo u Meksiko Sitiju, proleća 2001. Iako su sedam godina ranije objavili rat meksičkoj državi, oni nisu pokušali ni da se otcepe od nje niti da je svrgnu. Umesto toga, zahtevali su dostojanstvo i autonomiju, i razvoj novih načina shvatanja revolucije. Do momenta kad su stigli na ogromni Zocalo, koji je odjekivao glasovima 200.000 pristalica koji su uzvikivali ''No estan solos!'' (Niste sami!), Zapatisti su izrasli u ogroman pokret sa pristalicama koje su na nacionalnom i internacionalnom nivou delili zaraznu ideju: da moć leži u zahtevanju dostojanstva, preuzimanju kontrole nad sopstvenim zajednicama, a ne u sedenju u vladi.
Revolucionari prošlosti bi nam rekli da je gerila sa 200.000 pristalica u poziciji da inicira pobunu, okupira parlament i preuzme vlast. Ali Zapatisti nisu tražili ništa od toga. Nenaoružani, stojeći na trošnoj drvenoj bini, leđima okrenuti zgradi Kongresa, oni su govorili smirenim, poetskim glasovima:
''Mi nismo oni koji žude da sebe učine moćnim i onda nametnu svoj pogled na svet. Nikad nećemo biti takvi...
Mi nismo oni koji naivno čekaju da pravda dođe odozgo, zato što ona doazi samo odozdo... sloboda se jedino može postići sa svima...demokratija koja podržava sve nas i za koju se borimo sve vreme...''
Želja da se pokori država održava iluziju da država počiva na suverenitetu i autonomiji. Ali u umreženom svetu globalnog kapitala, država je samo čvorić u mreži moći, utkana između banaka, berzi, korporativnih centara i multilateralnih institucija. Bilo koja Vlada koja iskorači preko crte suočava se sa kaznama u vidu ekonomskih sankcija, izliva kapitala ili vojnih intervencija.
Ipak, svet mora da se menja. To znamo i želimo sve više i hitnije dok smo svedoci destrukcije i propadanja koje nameće kapitalizam dok guta svaki kutak naših života. U očajničkoj smo potrebi za drugačijom politikom. Ali to više nije politika stisnute pesnice i udarac moći. Naša je politika ispreplitanih prstiju, politika koja se razvija kada 'ti' i 'ja' nastupamo kao 'mi', kada ljudi tapšu, topli dlanovi se dodiruju, prsti su utkani zajedno, i grade pobunu koja nas duboko povezuje, pobunu međusobnih veza koje prihvataju razlike, pobuna koja deli moć umesto da preuzima vlast.
[pagebreak]
Fragmentacija moći
''Država nije nešto što se može uništiti revolucijom, ona je stanje, određena veza između ljudi, model ljudskog ponašanja. Uništavamo je tako što se ponašamo drugačije, tako što gradimo drugačije veze.''
– Gustav Landauer, teoretičar revolucija iz ranog dvatesetog veka
Šta je moć? Rečnici nam kažu da je moć 'mogućnost delovanja'. Na francuskom i španskom reč moć je ista kao za 'biti u stanju' – pouvoir, poder. Ima isti etimološki koren sa rečima potentan i potencijalan. Najjednostavnije rečeno, moć je mogućnost da radimo neke stvari, da ih menjamo. To je ono što nešto čini mogućim.
Lako je zamisliti moć kao nešto što je izvan nas, što bezbedno primenjuju 'moćni', alat koji koriste drugi, patrijarsi, kapitalisti, ugnjetavači. Ali moć ne prebiva samo na jednom mestu. Ne može se naći samo na poslaničkim klupama, na ekranima berze, na vrhu policijske palice. To su samo mesta i momenti gde se moć akumulirala i postala fiksna.
Svi mi koristimo moć svaki dan. Kada pričamo, kada komuniciramo sa voljenim osobama, kada se igramo sa decom, kada spremamo obrok, kada pišemo. Moć nije alatka. Nije stvar koju jedna osoba ili grupa mogu držati u izolaciji: to je proces koji je duboko ukorenjen u komplet društvenih veza.
Ne možemo koristiti moć a da ne utičemo na druge. Ona je nešto što protiče između nas i svi smo ujedinjeni u njenoj raznovrsnoj i kompleksnoj mreži. Ne možemo je izbeći, ali možemo naučiti da prepoznajemo različite vidove moći, odakle dolaze, kako se mogu transformisati, kako da dozvolimo da ona teče bez akumulacije, bez fiksiranja na jednom mestu.
Živimo u društvu gde je jedan tip moći dominantan. To je 'moć nad' – prinudna moć, koja je u suprotnosti sa 'moći da' – kreativnoj moći. 'Moć nad' je neko ko kontroliše nešto izvan sebe: moć policajca koji te sprečava da skvotiraš zgradu da bi napravio sklonište za beskućnike, moć korporativnih izvršilaca koji smanjuju radnu snagu da bi povećali profit akcionarima. To je moć muža nasilnika koji udara ženu, moć međunarodnih bankara čiji postupci destabilizuju nacionalne ekonomije, ugrožavajući živote miliona ljudi; to je moć revolucionarnog centralnog komiteta koji vodi ka revoluciji. 'Moć nad' nastoji da se održi sa daljine, fizički kao i emocionalno: oslanja se na razdvajanje, objektivizaciju, obezvređivanje, dehumanizaciju. To je moć u srži kapitala, moć koja nam oduzima mogućnost da delamo, odvaja nas od sopstvene zemlje, sopstvenog vremena i kreativnosti. To je moć koja pokušava da spreči našu mogućnost da se samoorganizujemo, da odlučujemo šta želimo da radimo; to je moć koja zahteva da smo u posedu udaljenog vlasnika, zavisni od eksperata, i bez kontrole nad sopstvenim životima.
'Moć da', je moć koja utiče na nešto u našim životima, blisko nama, u rukohvatu. To nije moć koja zahteva od drugih da rade za nas, već moć koja omogućava sopstveno delovanje. To je osnaživanje, moć koja teče bez ograničenja, gradi veze, otvara mogućnosti, dozvoljava drugima da razviju sopstvenu 'moć da'. To je moć da se stvara, koja zrači, od direktne demokratije i direktnih akcija, produktivna moć koja teče između grupa i pojedinaca koji čine mrežu pokreta pokreta.
Donesi moć bliže domu; smanji razmak između donošenja odluka i onih na koje one utiču – to je zahtev koji odjekuje od dolina Narmade do ravnica Ekvadora, od skvotiranih evropskih socijalnih centara do skupova u Sijetlu, od sastanaka građana u Durbanu do komšijskih skupština Buenos Airesa. Pokret pokreta zahteva moć koja nije na papiru, koja nije apstraktna i udaljena, već se praktikuje na našim ulicama, našoj zemlji i našim životima.
Možda najbolji način da se zamisli moć, u svim formama, je da se o njoj misli kao o vodi: kada joj je dozvoljeno da teče između nas to je 'moć da', moć koja hrani, plodni tok postaje moguć. Kada se zamrzne ili stagnira na jednom mestu – u liderima, vladama, dalekim institucijama, avangardama i komitetima – postaje 'moć nad': moć koja zaustavlja mogućnost odbijanja onoga što jeste i uništava mogućnost da stvaramo ono što može da bude.
[pagebreak]
Od vrha planine do ulica
''U krajnjoj liniji, vlast se mora poništiti na ulicama – zato što se ulice, na kojima se odvija svakodnevni život, gde se pati i erodira, i gde se suprotstavlja i bori protiv vlasti, moraju pretvoriti u mesta gde se uživa u svakodnevnom životu, gde se stvara i pothranjuje.''
– sa letka londonskog Reclaim the streets (Vratimo ulice)
Milijarder Klaus Schwab, osnivač i predsednik Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum – WEF) se ne slaže: ''Težak rad na unapređivanju države se neće dogoditi na ulicama'', izjavio je 2001. kao odgovor na antikapitalističke proteste koji su se odvijali napolju. Za Schwaba, pravo mesto za obavljanje takvog posla su luksuzna skloništa od sveta, na planinskom vrhu u Švajcarskoj, u skijalištu sa pet zvezdica Davosu, gde se svake godine oko 2.000 'globalnih lidera' okuplja na WEF-u. Jedan posmatrač opisuje: '' To je spektakl krznenih bundi koje se teturaju na visokim štiklama, dok ih štite snajperisti koji su na krovu.'' WEF-ova samoproklamovana uloga je da 'izrađuje rešenja' i 'uobličava globalnu agendu''. Označeno kao ''vodeći međusklop za globalni biznis i interakciju između vlada'', ovo neverovatno okupljanje elite teži ka stvaranju ''prilika za stvaranje globalnih partnerstava i alijansi''. Svi prisutni moraju biti lično pozvani od strane samog Schwaba, koji je prvi put počeo da okuplja ljude 1971. u ''jedinstvenoj klupskoj atmosferi'' da bi diskutovali o tome kako da obnove komercijalni svet, za koji je smatrao da klizi ka socijalističkoj kaljugi. Od tada, ovaj ekskluzivni, samopostavljeni istraživački centar, se sastaje svake godine, i prednjači u razvijanju neoliberalnih programa.
Planine su oduvek bile prebivališta bogova, mesta odakle je sišlo deset zapovesti, mesta daleke moći i nepromenljivosti. Tako je i u Davosu: gospodari sveta su svi tamo. Tapšu se po ramenima u restoranu tokom okupljanja 2003. gde su Microsoft-ov Bill Gates, generalni sekretar NATO-a, direktor Organizacije za Ekonomsku Saradnju i Razvoj (OECD), šef Interpola, američki državni sekretar Colin Powell. Vodeći ljudi Nestle-a, British Petroleum-a, Sony-ja, Novartis-a, a Goldman Sachs se veselio na skijalištu sa premijerima Malezije i Perua. Sve su ih tapšali po ledjima urednici Reuters-a, CNN-a, i Wall Street Journal-a.
Ovaj ekskluzivni klub za arhitekte globalnog kapitalizma, zaštićen je od nepozvanih protestanata bodljikavom žicom, specijalnom policijom, i vojskom u bezbednosnoj operaciji koja švajcarsku vladu košta više nego bilo koja operacija nakon drugog svetskog rata. On ujedinjuje ultimativne forme izdvojene moći – neizabranu elitu koja upravlja iz daljine, koja odgovara sama sebi. Takođe, oni predstavljaju globalizovanu formu moći kojoj je teško odupreti se – imperijalna, fleksibilna, nomadska, i raširena moć, baš kao savitljivi kapitalizam koji želi da promoviše. Većina odabranih koji dolaze na WEF nisu vezani za određena mesta ili nacionalne države, a članstvo se menja kad je to potrebno: direktori Enron-a i WorldCom-a, su na primer, upadljivo bili odsutni sa liste pozvanih 2003. Prema sopstvenim rečima WEF nije ''vezan za političke, partijske, niti nacionalne interese''. On je zdravorazumski kapitalizam koji može da mutira, kapitalizam off-shore bankarskih računa, brzih tržišta novca i stožer korporacija. To je kapitalizam bez centra. Vlast bez palate. Imperija bez Rima.
Ali, svi bogovi imaju tajnu ranjivost: prestaju da postoje kad ljudi prestanu da veruju u njih. Verovanje je gorivo moći. Dok korporativni kolapsi i finansijski skandali potresaju tržišta, a demokratski deficit se širi dok ljudi napuštaju šaradu učestvovanja putem glasanja, poverenje se smanjuje. Odbijanje verovanja u sistem se brzo širi. Zarazni šapat žamori i uzdiže se u urlik.
Na urlik je odgovoreno na WEF-u 2003. kada je za temu skupa proglašena ''Izgradnja poverenja''. Tokom priprema za skup, naručena je masovna anketa javnog mnjenja koja je obuhvatila 1.4 milijarde ljudi sa svih kontinenata. Rezultati, prema WEF-u, su otkrili '' da je poverenje u mnoge ključne institucije opalo do kritičnih proporcija''. Najmanje poverenja od 17 institucija koje su obuhvaćene anketom su osvojile nacionalne vlade i korporacije. Dve trećine anketiranih širom sveta se nije složilo sa konstatacijom da je njihova zemlja ''vođena voljom naroda'', a polovina ne veruje da Svetska Trgovinska Organizacija (STO) i MMF rade u interesu društva. Kriza legitimiteta je dobila nezadržive posledice. Prema jednom emailu koji je 'procurio' od žene koja je pozvana u Davos – te godine je u Davosu strah među učesnicima bio opipljiv. ''Ti ljudi su izbezumljeni'', zapisala je, opisujući razgovore za večerom sa elitom. Uprkos privilegijama i bogatstvu, oni znaju da im legitimitet bledi, da smo ih prokljuvili, da kad poverenje opadne – postaje sve teže održati moć.
[pagebreak]
Odbijanje saradnje
''Sam koren moći leži ispod površine. To je pokoravanje, saradnja, dosluh: društveni lepak koji osigurava da svaki dan protekne slično prethodnom. Svako od nas ima moć da da ili povuče svoju želju za učestvovanjem. Da 'reprodukuje' ili preoblikuje društvo.''
– Alex Begg, Empowering the Earth: strategies for social chang
(Osnaživanje Zemlje: strategije za društvene promene), Green Books
Navedeni smo da poverujemo da je sistem moći poput piramide, sličan lancu ishrane sa dominantnim vrstama na vrhu koje održavaju kontrolu nad onima na dnu, koristeći superiornu snagu i nasilje. Ali ako lavina sutra zbriše sve u Davosu, ništa se bitno ne bi promenilo, zato što se moć koju klasa iz Davosa nagomilava, kroz vlasništvo kapitala, prostire svuda.
Ipak, postoji tajna, koju oni na vrhu planine retko otkrivaju, a to je da njihova moć postoji zato što mi to dozvoljavamo. Oni žele da poverujemo kako drže moć nad nama sa oružjem i vojskom i policijom, i iako je nasilje efektno u ometanju naših pokreta, povređujući naša tela i plašeći nas, samo nasilje ne može garantovati nastavak njihove egzistencije. Konačno, zavisi od nas, da li verujemo u njihovu moć, u njihovu nezamenljivost, i ne uspevamo da prepoznamo sopstvenu. To je bio temelj Shelley-ijeve balade 1819. kada je pisao poznate stihove mančesterskim siromašnim radncima nakon što su trupe pucale na njih tokom masakra na Peterloou:
''Ustanite, kao lavovi posle dremeža, U nepobedivom broju, Zbacite svoje lance na zemlju kao rosu, Koji su tokom sna pali na vas! Vas je mnogo, a njih nekolicina.''
U stvarnosti, sistem je više kao svadbena torta nego piramida: višestruki slojevi dominacije koje drži mnogo stubova – stubova koji su institucije i pojedinci, vrednosti i sistemi verovanja. Uspešne strategije pokreta, stoga, su one koje identifikuju ključne stubove društva, i rade na tome da oslabe saglasnost društva, dok stubovi ne puknu. Dok uklanjamo jedan stub, drugi počinju da se klimaju i sistem podrhtava.
Kad se ljudi u južnoafričkim gradićima bore protiv privatizacije javnih službi tako što se ilegalno priključuju na vodu i struju; kada škotski kondukteri odbiju da upravljaju vozovima koji prevoze oružje; kada italijanski Disobbedienti razvale centar za pritvaranje ljudi koji traže azil; kada haktivisti upadnu na web-sajt CIA-e i napišu Centralna Agencija Glupana, oni izbijaju stubove. Svojom neposlušnošću oni oduzimaju lažnu auru legitimiteta oko moćnih, osvajaju svoje dostojanstvo, i otkrivaju svoj potencijal za 'moć da'.
''Mi se odričemo vlasti'', kaže aktivista Raul Gatica, iz Mexican Indigenous People's Council of Oxaka (Narodna skupština meksičkih urođenika iz Oxake), ''i osvajamo moć sada putem drugačijeg načina življenja.''
Održavanje balansa između otpora i rekonstrukcije, između odbijanja 'moći nad' i istovremenog građenja kolektivne 'moći da', je ključ uspeha naših pokreta. Drugim rečima, kažemo ne - tako što stvaramo naša da.
Potrebno je da stvaramo alternativne institucije, kulturne i ekonomske projekte koji su zasnovani na kooperativnim i kolektivnim modelima, dok se simultano suprotstavjamo opresiji sistema. Ova ideja, o kojoj se ponekad govori kao o dvostrukoj vlasti, je ključ našeg uspeha. Moramo se suprotstavljati i stvarati zajedno.
Kada su oni koji se opiru na ulicama takođe umešani u kreativno delovanje, u građenje novih načina življenja, smanjuje se opasnost da će se naše radikalne političke analize udaljiti od svakodnevnih potreba običnih ljudi. Kad oni koji rade na razvoju alternativa učestvuju u suprotstavljanju i konfliktima, podsećaju se na sistem opresije, reafirmišu sopstveni identitet kao drugačiji, i sećaju se onoga što ne žele da stvore.
[pagebreak]
Konfrontacija i konstrukcija – piqueteros-i iz Argentine
''Mislimo da je kontra-moć nešto što država ne može da kontroliše. To je moć koja dolazi odozdo, iz komšiluka, skupština i od svake osobe, svakog subjekta, i veoma ju je teško kontrolisati.'' – Nekka, piquetera iz Solano unemployed workers movement (Pokret nezaposlenih radnika), Argentina
Ali kako ove ideje o moći mogu da funkcionišu u 'pravom svetu' u kontekstu ozbiljnih društvenih kriza? Inspirativan primer borbe protiv moći odozgo pravljenjem alternativa kroz građenje moći odozdo, iskrsnuo je u Argentini.
Nedavna ekonomska katastrofa tamo je postala jedna od najvećih otvorenih rana u globalnoj krizi kapitalizma, dok je istovremeno postala laboratorija za nove forme narodne moći. Nekadašnja zvezda i najbolja učenica ''Vašingtonskog konsenzusa'', nakon nekoliko decenija neoliberalnog napada, ekonomski je opustošena. Strani kapital je uplivao tokom sredine devedesetih, u potrazi za brzim profitom. Sve je privatizovano, od pošte do zooloških vrtova. Kada je kriza udarila azijsko tržište 1998. strani kapital je pobegao iz Južne Amerike, šireći zarazu. Investicije su presahle, poslovi su nestajali, siromaštvo se raširilo, a rastući spoljni dug je postao neotplativ. Bogati građani Argentine su pomerili oko 140 milijardi dolara – više od Bruto Nacionalnog Proizvoda Argentine i spoljnog duga zajedno – na račune u stranim bankama, dok je MMF glasno negodovao zahtevajući naplatu duga.
Decembra 2001. u strahu od daljeg juriša na banke koji bi potopio ekonomiju, Vlada je progasila ograničenja na svote koje su Argentinci mogli podići sa sopstvenih računa. Srednja klasa je pobesnela. MMF je odbio dalje pozajmice i tokom narednih nedelja Argentina nije otplaćivala dugove, prvi put posle dugo godina. Od tog momenta, ekonomija je bila u slobodnom padu. 13.decembra generalni štrajk je doveo zemlju do ogromnog zastoja. Onda, šest dana kasnije, kada su siromašni počeli da pljačkaju supermarkete u potrazi za hranom, Vlada je nametnula vanredno stanje, ustavom zagarantovana prava su raspuštena, a okupljanje više od troje ljudi zabranjeno. Pre nego što je predsednikovo televizijsko objavljivanje vanrednog stanja završeno, ljudi su izašli na ulice i iskazivali neposlušnost. Preko milion ljudi je učestvovalo, svi zahtevajući kraj neoliberalnoj politici i korumpiranoj Vladi. 20.decembra, predsednik je dao ostavku, a Argentina je prepuštena ubrzanom putu koji vodi ka sukobima, sa željama i potrebama ljudi na jednoj strani i MMF-om, nepodesnom Vladom i globalnim kapitalizmom na drugoj.
Kolizija se manifestovala na najrazličitije načine. Paralizujuća tragedija koja je zadesila Argentinu je transformisana, od strane napaćenog naroda ka neverovatnoj laboratoriji stvaranja alternativnih ekonomskih modela i ponovnog stvaranja narodne moći odozdo. Hiljade radnika je okupiralo i radilo u svojim fabrikama, skupštine komšiluka su praktikovale direktnu demokratiju na nivou ulice, a radikalni pokreti nezaposlenih su postavljali blokade i straže (pickets) – otuda i naziv piqueteros, svi su počeli da eksperimentišu sa novim načinima praktikovanja moći.
Piqueteros-i su, na primer, živo otelotvorenje ideje stvaranja moći odozdo. Oni su bili rana manifestacija pobune, aktivni od sredine devedesetih naovamo, sa blokadama puteva tokom kojih su porodice zahtevale subvencije za nezaposlene, hranu i poslove. Slika piqueteros-a u argentinskim medijima pokazivala je maskiranu omladinu koja blokira puteve zapaljenim gumama. Ali, koncentrisani na konfrontacione taktike, mediji su ignorisali konstruktivne aspekte pokreta, kao što su pekare, komunalne kuhinje i narodne edukacije – zato što miris gas maski čini bolju naslovnu stranu od mirisa pečenog hleba.
Carlos, nezaposleni telefonski tehničar od pedesetak godina, deo je jednog od najradikalnijih krila piqueteros-a – MTD (Movement of Unemployed Workers – Pokret nezaposlenih radnika). Njegova grupa transformiše ogromnu, napuštenu fabriku elektronike u samoorganizovanu organsku farmu, kliniku i medijski centar. On kaže da je njegov najdublji politički momenat od ustanka 2001. bio gledanje tri mlada piqueteros-a kako padaju u nesvest od gladi. ''Naš glavni cilj sada je da imamo dovoljno hleba jedni za druge'' , kaže. ''Posle toga, možemo da se koncentrišemo na druge stvari.''
Dnevni rad piqueteros-a je stvaranje, kako oni nazivaju 'ekonomije solidarnosti', autonomnog, neprofitnog ekonomskog sistema baziranog na potrebama. Tokom blokada, oni zahtevaju određen broj subvencija za nezaposlene, i obično ih iscede od lokalnih vlasti, uprokos MMF-ovom pritisku da se smanji javna potrošnja. Subvencije se onda podele i koriste za različite projekte zajednice. Najveći broj grupa piqueteros-a ne šalje delegate da se sastaju sa zvaničnicima, već zahtevaju da zvaničnici dođu na blokadu tako da svi mogu kolektivno da odlučuju da li da prihvate ili odbiju ponude – prečesto su viđali 'kupljene' lidere i delegate, korupciju, ubistva, ili ljude na druge načine pokvarene vlašću.
Maxi, jedan od osnivača Almiralte Brown MTD, me poveo u šetnju po njegovom komšiluku. Nabrojao je razne aktivnosti koje su organizovali. ''Imamo zajedničke sisteme za odstranjivanje otpadaka u zgradama, i druge sisteme za pomoć ljudima koji imaju tanke krovove, da stave valjane krovove na njihove kuće. Postoji novinarska grupa koja producira naše novine i uspostavlja veze sa spoljnim medijima. Imamo Copa de Leche, koja obezbeđuje čašu mleka za decu i besplatne obroke svaki dan. Imamo radnju u kojoj se distribuira polovna odeća, dve nove pekare, sadnice povrća i biblioteku.''
Tog popodneva, posetili smo jednu od dve nedeljne skupštine koje su se paralelno održavale u Almiralte Brown. Grupa od 70-ak ljudi je stajala u krugu. Diskutovali su o planovima za demonstracije, problemima prethodne nedelje, kako nabaviti cipele za decu, i kako da reše konflikte između članova grupe. Govorile su većinom žene. Jedna od njih, Yolanda, mi je kasnije rekla da su žene najteže pogođene nezaposlenošću: kad nema hrane na stolu, odeće za decu, žene su te koje su pod oštricom siromaštva. Često se muškarci osećaju odbačeno i paralizovano gubitkom identiteta koji je usledio nakon gubitka posla, a žene su te koje prve učestvuju u blokadama puteva. ''Ženska borba je stub pokreta'', objašnjava Yolanda.
Priča o Arielu, čija se majka pridružila pokretu pre njega, delovala je tipično. Imao je posao, prodavao je zajmove za kupovinu automobila, i svaki put kada bi video majku na TV-u, maskiranu kako blokira autoput, grčio se od sramote. Ali sada niko ne kupuje kola. Njegov posao je nestao i prehranjivanje dece je postalo teško. Tako je jednog dana iz radoznalosti otišao na skupštinu piqueteros-a, i video kako su žene, mnoge starije, koje nikad nisu imale šansu da donose odluke ili ispoljavaju važne stvari koje se tiču njihovih života, bile u stanju da dignu ruke i slobodno pričaju dok su ih ljudi slušali. Predlagale su dobre ideje i onda odlazile da blokiraju puteve. Ariel je uskoro shvatio da on takođe mora da se priključi pokretu.
Kada upitah šta se u njihovim životima promenilo od kada su postali aktivni u piquetero pokretu, rekli su da su usamljenost i izolacija nezaposlenosti i siromaštva nestali. Marta, 21-ogodišnja pankerka zadužena za bezbednost piqueteros-a kaže:''Najveća promena je veza sa drugim ljudima u komšiluku, razvijanje prijateljstava, i mogućnost deljenja... Kada si na blokadi puta i nemaš šta da jedeš, ljudi pored tebe će podeliti hranu. Sada se osećam kao da živim u velikoj porodici – moje komšije su moja porodica.''
Posle skupštine, Maxi mi je pokazao Copa de Leche smeštenu u napuštenu zgradu mesne zajednice pored parčeta zemlje. Piqueteros-i su skinuli ograde i iskoristili ih da naprave bazu za ogromnu spoljnu peć na ivici fudbalskog terena okruženog novoiskopanim sadnicama povrća. Srušene ograde pretvorene u nešto korisno za mene su predstavljale prelepu metaforu za tranformaciju privatnog poseda za profit u kolektivne alatke za društvene promene – transformacija koja uključuje ljude da grade život kakav žele i da ga odbrane, radije nego da protestvuju protiv onoga što ne žele. Piqueteros-i znaju da se može dobiti malo ili ništa osvajanjem vlasti. Ne žele da preuzmu centar koji se raspada; oni žele da povrate oštrinu, da u svoje zajednice dovedu život vredan življenja. ''Mi osvajamo moć bez preuzimanja vlasti'', tako Maxi opisuje.
[pagebreak]
Moć komšiluka
''Ljudi odbijaju političke partije. Izlazak iz ove krize zahteva pravu politiku. Ovi sastanci običnih ljudi na ulicama predstavljaju fundamentalnu formu bavljenja politikom.'' – Roli, računovođa i učesnik u komšijskoj skupštini Almagro
Pablo, nezaposleni sociolog od šezdesetak godina, aktivni član lokalne skupštine, opisuje noć ustanka 19. decembra 2001, govoreći da nije bilo transparenata političkih partija, plakata ni zastava, samo mnoštvo koje lupa u šerpe i lonce – cacerolazo. ''Konačno zvuk je prerastao u reči i te reči su bile 'que se vayan todos' (svi oni moraju da odu), stotine hiljada je pevušilo u zaraznoj melodiji. Sada je to postao slogan koji ujedinjuje sve pokrete u Argentini. Za mnoge, to je bio zahtev da cela politička klasa treba da ode, svaki političar iz svake partije, Vrhovni sud, MMF, transnacionalne korporacije, banke – svi – da bi ljudi sami mogli da odlučuju o sudbini ove ekonomski obogaljene zemlje. Za druge, to je bio jednostavan zahtev da se dovedu novi političari, bez korupcije i nezavisni od uzda MMF-a. I iako to očigledno nije ponuda za novi način funkcionisanja društva, nemogućnost zahteva je rasčistila palubu od starih reči i starih načina razmišljanja o politici. Kao mnogi prazni, neiznajmljeni bilbordi u ovom gradu, nekako lepi u toj ogromnoj praznoći, oslobođeni komercijalnih slika i konzumiranja, que se vayan todos su otvorile prostor. Kao prazna stranica koja čeka da bude popunjena, delovalo je kao da je sve moguće. I u tom prostoru, ljudi su počeli da razgovaraju na ulicama, u tišini između lupanja u šerpe i lonce, pojavila se nova politička forma: lokalna skupština komšiluka.
Lokalne skupštine komšiluka se okupljaju nedeljno, i otvorene su za sve, dokle god ne predstavljaju političku partiju. Prva kojoj smo prisustvovali je uključivala 40-ak ljudi: majku koja doji dete, advokata, hipija sa dredovima, taksistu, studenta...delić argentinskog društva stajao je na uličnom ćošku, prosleđujući megafon okolo i diskutovao o načinima preuzimanja njihovih života u sopstvene ruke. Delovalo je tako normalno, ali ipak to je možda bio najradikalniji politički događaj kome sam prisustvovao: komšije diskutuju o samoorganizovanju, razumevanje za direktnu demokratiju i korišćenje u praksi.
Uprkos rastućem siromaštvu i očaju, projekti samoorganizovane skupštine komšiluka su se počeli pojavjivati u celom gradu. U jednoj od nekoliko okupiranih banaka asamblistas-i kuvaju obroke za 150 ljudi svakog vikenda, a na poslednjem spratu aktivisti nezavisnih medija update-uju svoj web-sajt. Skupštine postavjaju bašte sa organskim povrćem na praznim livadama, dok se formira samoorganizovana klinika za radnike okupiranih fabrika. Skupštine su takođe postale građanska sila koja se suprotstavja represiji policije. Svaki put kada se okupiranoj fabrici preti iseljenjem, skupštine se mobilizuju i u nekoliko slučajeva su uspele da se odupru pokušajima policije da vrate fabrike vlasnicima.
''Ja nadu ne osećam apstraktno, samo kada radim nešto osećam je'', kaže mi Pablo. U ovoj ekonomski opustošenoj zemlji, nada je postala imenica – ne apstraktna reč, već proces. Politika je oslobođena ledenog stiska neopipljivih ideologija, oslobođena od apstraktnih fantazija nerešene revolucije. Uzaludni san o preuzimanju vlasti i upravljanju vladama je napušten, i politika se vratila u domen procesa svakodnevnog života, potrebama u datom trenutku.U Argentini, politika se misli delanjem.
I bez obzira da li pričaš sa nekim članom skupštine iz srednje klase ili sa nezaposlenim piquetero-m, postoji zajedničko razumevanje da se društvo ne može promeniti preko noći. Oni razumeju da je promena proces koji mora ići korak po korak, razgovorima i slušanjem, sanjanjem i stvaranjem alternativa koje su ukorenjene u vezama i komšilucima, i da svaki komšiluk, svaki učesnik, svako mesto mora biti povezano sa ostalima i uživati međusobnu podršku.
''Ne možemo to uraditi sami, i ne bi trebalo da to radimo sami'', kaže Fabian, član autonomnog pokreta seljaka. ''Niko ne može sam da gradi novi svet.'' Kada sam upoznao Fabiana, bio je na sastanku gde se razgovaralo o razvoju nacionalne 'ekonomije solidarnosti', gde se koze iz provincije mogu trampiti za hleb u pekarama piquetero-sa, semenom se može dati nadoknada za narodnu edukaciju, i tako dalje.
''Otpor ne može da miruje'', kaže on, ''mora da se kreće kako bi ostao zdrav. Oduvek smo pravili greške. Važno je praviti ih.'' Namrgodio se. ''U početku smo bili ovakvi'', njegova ogromna braon ruka maše u krug kao ringišpil- ''ali sada shvatamo da je održiva promena spora.'' Ruka mu se zaustavlja u vazduhu i počinje nežno da talasa, postepeno se dižući sve više i više. I baš to nežno talasanje, kao jaka struja, najbolje opisuje ponovno osmišljanje narodne politike koje se odvija u Argentini.
Ako je Čijapas bio mesto odakle je seme prve runde ovog pokreta poletelo, onda je Argentina jedno od mnogih mesta na koje se to seme spustilo, počelo da klija i da pušta korenje – korenje koje se duboko urezalo u živote pojedinaca i zajednica, i osnažilo ih da radikalno promene njihov svet bez preuzimanja vlasti. I šta god da se desi na vrhu u Argentini, lekcije odozdo – lekcije o tome šta je moguće kada nemoćni shvate da su jedinstveni – su te koje će nastaviti da se šire i puštaju korenje svuda.
Notes from nowhere