Mladen Kozomara: Među profesorima vlada socijalna amnezija
U večernjim satima drugog dana blokade Filozofskog fakulteta, savatali smo profesora Mladena Kozomaru da prozbori koju sa nama...
Kozomara: Kao nastavnik godinama već nekoliko godina vidim da su studenti u teškoj situaciji. Zaoštreni su uslovi studiranja koji govore neravno i o širem društvenom kontekstu. I ova reforma, kako je ovde stilizovana, artikulisana, kako je ovde interpretirana – znači, bolonjska reforma – i zakon itd. govori da su nastavnici tu u mnogo čemu trapavi itd. Na stranu sve to. Kad gledamo glavni pravac u kome se sve to odvija, vrlo brutalno udaraju na elementarne tekovine, socijalne tekovine, kada je reč o pravima na studiranje.
Kontrapunkt: Da li to može da se stavi u kontekst neo-libralnih reformi?
Kozomara: To je više nego očito. To je više nego očito. To će čak i svaki pošteni liberal da prizna. To samo ovde možete da čujete pokušaje da se to nekako maskira, mistifikuje. To se zove liberalna politika u zakonu, u obrazovanju, uopšte socijalno. I to nije samo ovde, u celoj Evropi imate razne oblike toga. I bolonjski proces je zapravo deo toga. To je podešavanje školskog sistema s obzirom na zahteve tržišta rada ... vi o tome imate tekstove... Tu nema dilema. To je tako planirano. Iza toga uvek stoje fraze o mogućnosti da studenti putuju, da se mladi ljudi druže, da razmenjuju iskustva, a zna se da ni studenti iz Evropske Unije koji su mnogo socijalno i ekonomski jaki, da tako kažem, pa i tu je vrlo mala razmena. Zapravo, relativno mali, zanemarljivo mali procenat studenata unutar Evropske Unije i to ove uže Evropske Unije ide da studira godinu dana u Italiji pa u Nemačkoj itd. Uglavnom studiraju u svojim domaćim zemljama. A ovde se pravdaju reforme time što ćete vi, tobože s lakoćom, da posle dva semestra ovde odete dva semestra u Barselonu, tri semertra onde... To su priče za malu decu.
Kontrapunkt: Onaj koji će moći da plati visoku školarinu moći će da ode i do Barselone.
Kozomara: Tako je. Oni su i do sada... oni već uveliko studiraju vani. Već petanestak, dvadeset godina oni se školuju vani. Oni dolaze sada kao ljudi stručnjaci. Pogledajte, na ključnim mestima u društvenom životu su zapravo stručnjaci koji imaju legitimaciju da su negde vani ili osposobljeni ili kvalifikovani ili dobili mandat tamo.
Kontrapunkt: To onda znači da je osposobljavanje vani unapred plus kada se neko zapošljava u Srbiji.
Kozomara: Da. Ako se bude ovako nastavilo mene neće čuditi da će prvo na nivou socijalnog postojati neka vrsta segregacije. Vrlo brzo će se znati koji društveni slojevi uopšte mogu da računaju na tu prohodnost, kako se to kaže, na osnovu školovanja i znanja i koji uopšte ne mogu da računaju s tim. To je već sada vidljivo. Pa ja sam maločas pričao, prvi put u životu sam imao na ispitu... troje studenata je plakalo zato što je to njima bio poslednji ispit kad... ako ne polože taj ispit nemaju uslov i onda prelaze na samofinansiranje. Po prvi put se meni kao nastavniku koji je trideset godina na fakultetu dešava da studenti plaču, znate. To govori o krajnje dramatičnoj situaciji. I nije čudo onda da se ovako nešto javi. To je najmanje što može da se desi. Da vi, pogotovu što ste se obraćali ne profesiji već svim instancama na fakultetima i na nivou univerziteta a oni su gluvi za to. To je potpuno razumno. Minimalni zahtev. Znate, ra-zum-ni. I nikoga oni ne udaraju, ni u čije interese. Zapavo, oni udaraju u interese onih koji očekuju da će ovaj tip razvoja da bude njima u korist. Znate čiji interes? Interes tradicionalnih dobitnika tranzicije... Samo oni mogu da budu potpuno gluvi za vaše zahteve, da kažu: „Šta sad oni hoće? Onaj ko hoće da uči neka plati – to je roba!“ Mogli ste to čuti na veću ovde. Znate, za njih je to preganjanje, taj neki sentimentalni populizam, neke gluposti, anarhija... To je jedan maloumni, kratkovidi pogled na to kakva je funkcija školovanja u društvenom životu.
Kontrapunkt: A šta nam govori to, s jedne strane, o akademskoj instituciji čiji vrh u nekoj vrsti stalne stege u odnosu na politički vrh, da ne smeju da se pobune nego se to prelama preko leđa studenata, i s druge strane šta nam to govori o političkoj sceni Srbije gde su ovakva pitanja odbačena u nekakvo minulo istorijsko vreme ideologija itd.?
Kozomara: Pa znate kako, to pitanje zahteva širu elaboraciju. Prvo, ne mislim uopšte da na univerzitetu imate neki potencijal. Mislim na nastavnike itd. Potencijal da se suprotstavi ovakvoj politici poltičkog vrha. A zapravo univerzitet predstavlja već dugo godina bazu ovakve politike. On je bio jedan od, da tako kažem, osnovnih uporišta neoliberalnog prodora na istorijsku društvenu scenu. Jedno od osnovnih uporišta je univerzitet. Sve vreme. Jedno od najsnažnijih uporišta u celom procesu promena je bilo upravo na univerzitetu. Studenti su u to bili uključeni. Ali ne bi mogli studenti biti uključeni da ova fakultetska infrastruktura, znači nastavnici itd. nije tu odlučujuća. Prema tome, nije univerzitet ni u kakvoj opoziciji ovde prema vlasti. On je zapravo jedna od tvrđava ovog, ja bih rekao, ovog novog puta. Jedna od tvrđava. I bio i sad se pokazao. Pazite, čak i kad bih iz neke elementarne cehovske solidarnosti, to su naše kolege, deo akademske zajednice, studenti, oni se žale na neku stvar, zahtevaju da im se u najmanju ruku priznaju dosadašnje diplome kao masteri... Znači, da li su to neki veliki troškovi? Da li to znači odustajanje od nekog strateškog puta razvoja? Ništa od toga!
Kontrapunkt: Jedan od argumenata koji je navođen tokom prethodnih pregovora bio je da treba uzeti u obzir činjenicu da će se odjednom napraviti „inflacija mastera“, pa šta ćemo reći Evropi odkud toliki masteri itd.
Kozomara: Znate šta, odjednom će da se pojave srpski masteri i da preplave Evropu. Ne, to treba biti lud pa verovati da će nešto takvo da se desi. Ali čak i da se dogodi, šta će da se dogodi? Uzgred budi rečeno, taj talas sa istoka ide već godinama od kad je krenula tranzicija. Prepuni su univerziteti širom Zapada mladih ljudi, naučnika ili studenata koji dolaze sa istoka. I to su dobri studenti oduvek bili. Može svako da proveri. Nije bilo nikakvih problema. Uvek je priznavano. Ja zam tako je na filozofiji. U filozofiji svako će ko je iole pošten da vam prizna da naši studenti su svuda na Zapadu bili cenjeni. Uprkos tome što ste ovde imali katastrofalnu organizacionu i svaku drugu situaciju. To je bio nivo ... Svako od kolega kome sam ja dao preporuku i ko je otišao u Ameriku kaže: „Ma ne, mi smo tamo za njih još uvek...“ itd. Prema tome u čemu je problem? Kao da im neko uvaljuje kvarnu robu: tobožnje mastere za koje se misli u Evropi da nisu nikakvi masteri.
Kontrapunkt: Dok se, s jedne strane, priča o većem prometu na tržištu rada, da će radna snaga lakše moći da prelazi granice, s druge strane postoji bojazan šta će reći EU, tj. da ovdašnji ljudi neće moći da idu preko zbog „inflacije mastera“. Tačnije da će zbog „inflacije mastera“ biti doveden u pitanje proces našeg pridruživanja EU. [Ovaj idiotski argument je nedavno potezao rektor BU tokom razgovora koji su usledili nakon blokade rektorata, a po završetku sednice Konusa]
Kozomara: Pa da, da... Pa to su te potpuno... onako.. to je jedan ad hoc argument. Argument kao, kad je trebalo agitovati za ovu bolonjsku reformu, pogotovu kako je ona izvedena, onda je potezan taj argument, kao veća pokretljivost, lakše će da putuju, da vide sveta, dosta im je izolacije, mladi ljudi vole da putuju itd. To su priče za malu decu. Jako mali broj može sebi da priušti – nezavisno od cena studija – da ide da studira vani.... Pa jako mali broj može ovde sebi da priušti da studira. Mnogi ne mogu ovde da studiraju u Beogradu zato što im je skupo da dođu iz Paraćina, iz Ćuprije iz ne znam odakle, a sad vi treba odavde da zapalite i da idete u Bolonju ili ne znam gde u Rim, ili u Bazel ili Oslo da idete da studirate. Ma nije nego.
Kontrapunkt: A šta mislite, da li ovaj protest može da bude makar klica nečega što bi bila naznaka promene u smislu formiranja jedne nove generacije koja će doprineti stvaranju autentično levog bloka na domaćoj političkoj sceni?
Kozomara: To ja ne mogu da procenim. Ono što je meni očito to je da ovaj protest nezavisno od političkih uverenja studenata koji u njemu učestvuju, potpuno nezavisno, on ima ono što biste nazvali levi smisao. On to ima potpuno nezavisno. Svi mogu biti, recimo studenti rojalisti, mogu biti rasisti, šta god hoćete, ali ovaj protest sa ovakvih zahtevima prosto ima levi smisao. U tom smislu je to u najmanju ruku neki simptom da bi ta vrsta zahteva mogla da postane relevantna na društvenoj sceni. U tom smislu je to moguće.
A zapanjujuće je kako fakulteti, sa stanoviša onoga što biste očekivali od elementarnog zdravog razuma,... znači to su kolege studenti koji su i po zakonu i po svim običajima deo te zajednice. Pazite, sve vreme se – ja znam, ovde na ovom fakultetu – bilo to nedavno, sećam se pre godinu, dve bio je protest studenata istorije umetnosti. Sasvim loalkni je bio protest. Odmah, na svaki zahtev studenata su rekli: „Ne može!“. Odmah. „Ne može!“. Kakav god bio zahtev. Kao da su studenti neka razmažena deca, neki dripci, koji hoće samo neki popust, da se švercuju itd. i treba ih dovesti u red. Moraju nastavnici da zauzmu čvrst stav, da ih disciplinuju. Inače su to raspuštena deca koja bi odmah da im se isporuče diplome. To je već odvratno u kojoj meri nema sluha za studentske zahteve. Za mene je zapanjujuće da dobar deo nastavnika koji su se školovali i postali nastavnici zahvaljujući tome što je bio sistem u kome su mogli da se školuju, oni to sada potpuno zaboravljaju... To je dakle elementarna socijalna amnezija da većina nas uopšte ne bi mogla da bude tu gde jeste da su ovakva pravila kao što sada pokušavaju da uvedu. Uopšte ne bi bila tu. Većina.
Kontrapunkt, 23. novembar 2006.