Meksiko: bure baruta

Iz sela La Realidad i Oaksake:

Na zidovima La Realidada, glavnog sela pokreta Zapatista koje se nalazi duboko u džungli Lakandona, izbledele su slike Emilija Zapate, Če Gevare i podkomandanta Markosa tokom poslednje tri godine. Čak su i meksički vojnici, koji su prolazili dvaput dnevno obližnjom stazom da bi zastrašivali ovih 600 seljaka odustali. La Realidad se vratio svojoj učmaloj ruralnoj egzistenciji od pre 1. januara 1994. kada su njegovi stanovnici predvodili zapatističko preuzimanje San Kristobal de las Kasasa i još dva grada u Čjapasu. Izveštaj Ulija Šmecera
www.uli-schmetzer.com

Ali oni koji izveštavaju o iscrpljenosti seljačke pobune su se zapetljali u mreži sopstvenih manipulacija. Čijapas se čini mirnim jer se fokus medijske pomame pomerio sa anahroničnog i kolonijalnog meksičkog političkog i pravnog sistema na drugo mesto. Danas je zapatistički frontmen, podkomandant Markos, pobunu poveo na put. On posećuje urođeničko stanovništvo od jednog kraja Meksika do drugog, šireći ideje, slušajući jadikovke o zlostavljanjima, korupciji i bedi, lelek koji se vekovima ne menja u ovoj zemlji. Markos tiho stvara nove urođeničke baze podrške za pokret koji traži autonomiju, urođenička prava i kraj egzistencije nalik kmetskoj za milione meksičkih urođenika i seljaka.

Do juče je u to bio uključena država Čijapas. Danas je ceo Meksiko.

Maskirani podkomandant putuje zemljom koja ključa od pobune. Duh revolta izvire iz Meksiko Sitija gde zbog nameštenih predsedničkih izbora preti izbijanje građanskog rata. U centralnoj Oaksaki je šestomesečni krvavi štrajk učitelja prerastao u narodni ustanak protiv guvernera optuženog za korupciju i brutalnost. Nasilje nad demonstrantima u Oaksaki je raspirilo talas nacionalne i međunarodne solidarnosti sa njima. U međuvremenu Zapatisti u Čijapasu su i dalje u stanju pripravnosti, svesni su da će u slučaju pooštravanja mera od strane establišmenta koji želi da očuva svoje privilegije oni biti jedna od njegovih prvih meta.

Atmosfera revolta je zarazna: u Kolonija Valeu i Meksiko Sitiju prošlog meseca sam video šestogodišnje učenike kako su šest sati blokirali glavnu saobraćajnu arteriju u znak protesta protiv “korumpirane upravnice” dok su dva bloka dalje akademci u Autonomnom univerzitetu Meksiko Sitija raspravljali o argumentima za i protiv prava na autonomiju i antiglobalizaciji o kojoj, kao što je uzviknuo  jedan aktivista u sali: „Nećete naučiti na fakultetu ili u knjigama već na ulicama Sijetla i Đenove“ (i u skorije vreme Melburna).

Posle tri godine prave inercije Zapatisti su izglasali (svi preko 12 godina starosti imaju pravo glasa) da Markos dobije punomoćje za prenošenje “drugačije kampanje” na ostatak zemlje. Još jednom je našim salonskim levičarima pala na pamet suluda ideja: Markos (koji sada putuje pod imenom ‘Delegat Nula’) više nije bio dobrodošao u selu La Realidad pa je morao da pođe na put. Još gore (kako se moglo čuti u brojnim glasinama) - neće mu biti dozvoljeno da se vrati.

Opet pogrešno. Dovoljno je da se ode do La Realidada i baci pogled na Zapatiste koji su svakodnevno prilepljeni uz Radio Insurgentes i kako kao hipnotisani jure da slušaju kad god se Markos odnekud javlja tokom putovanja „drugačije kampanje“ po Meksiku. Dovoljno je da se vide njihova ozarena lica, koncentracija na njihovim čelima, da bi se shvatilo da je njihova maskirana ikona koja puši lulu i dalje s divljenjem nazvana Broj 1 – tako je barem kod kuće.

Istina je da je van Čijapasa Markos izgubio podršku socijalista i socijal-demokrata, istorijskih kompromisera moderne politike, večito voljnih da prave tajne paktove i prave saveze da bi dobilii parče moći za koju onda tvrde da je koriste za dobrobit većinskog dela populacije, većine koju neizostavno izdaju da bi napunili svoje džepove.

Podkomandant (The Sub) je jako iznervirao takve oportuniste kada je odbio da podrži Andresa Manuel Lopez Obradora (AMLO), populistu sa populističkim sloganima i prijateljima milijarderima, na njegovom pohodu na mesto meksičkog predsednika. Bio je u pravu: gde je bio AMLO kada je specijalna policija ubijala, prebijala i silovala ljude u San Salvador de Atenku u maju ove godine, kada je došlo do jednog od najtežih kršenja ljudskih prava godinama unazad u Latinskoj Americi? Da li je zatražio istragu o silovanjima uhapšenih žena koje su bile među 2000 uhapšenih ljudi? (četiri strankinje, 2 Španjolke, Čileanka i Nemica su jednostavno deportovane kao nepoželjni stranci pre nego što su mogle da podnesu tužbu zbog silovanja). Markos i Zapatisti su bili ti koji su došli da spašavaju Atenko sa maršom od 5000 sledbenika.

I gde je bio AMLO, veliki pseudo-šampion siromašnih, kada su vladini batinaši sa platnog spiska omrznutog guvernera oaksake Ulisesa Ruiza, ubili 17 ljudi uključujuči američkog kamermana tokom petomesečnog klinča u kome su se nalazili pobunjeni nastavnici kojima su se potom pridružili studenti i radnici? (vlada je priznala da je ubijeno samo šestoro ljudi tokom nemira, dok su drugi umrli iz „nepoznatih razloga“ među kojima su i „misteriozne“ rane od metaka). Poraženi predsednički kandidat je više bio zainteresovan da nastavi sa ostvarivanjem svojih ličnih ambicija kao alternativnog predsednika nego da podrži narodni pokret koji se bori da meksičku provinciju oslobodi okrutnog, prevarantskog i arogantnog tiranina, anahroničnog dinosaurusa koji je - iako možda nije gori od svojih prethodnika - tokom petomesečnih protesta postao simbol svega lošeg i zlog u Meksiku.

Oaksaki - država u kojoj su i najmanji i najudaljeniji gradovi protiv guvernera – još jednom je pokazala kako informacija lako može biti pervertirana od strane korporativnih mas medija. Svetu je iz meseca u mesec serviran domaći koktel vesti smućkan od strane američke novinske agencije čiji se dopisnik ponašao kao ratoborni guvernerov propagandista. U reportažama je toliko često pominjan hotel sa pet zvazdica da bi čovek mogao da posumnja da se dopisnik smestio u apartmanu - besplatno. Na internetu je postavljeno pitanje da li je taj dopisnik uopšte u Oaksaki ili izveštava iz Londona ili Njujorka.

Pre nego što je otišao na svoj fatalni zadatak na kom je i ubijen, američki kamerman Bredli Vil, star 36 godina, rekao je svojim prijateljima da je morao da ode u Oaksaku da bi dokumentovao priču koju “komercijalni medijski simulator izvrće umesto da o njoj izveštava…“

U jednom izveštaju iz Oaksaka Sitija iz novembra ova američka novinska agencija je sumirala broj smrti ovom frustrirajućom rečenicom: “Ubijeno je šestoro ljudi, svi su bili levičari.” Zvučalo je kao da je u Oaksaki otvorena sezona lova na “levičare”. U svim izveštajima dopisnik - slepi poslušnik agencije - je u svakom izveštaju svaljivao krivicu na demonstrante (koji prema svim novinskim izveštajima nezavisnih medija nisu bili naoružani) jer su prvi otvarali vatru što bi onda dovelo do žrtava. Agencija je takođe prihvatila zvaničnu presudu guvernerovih poverenika, po kojoj su pripadnici bezbednosnih snaga bili nevini iako su neki od njih viđeni na fotografijama koje su objavljene u meksičkim masmedijima kako pucaju na demonstrante. Umesto toga, zaključak istrage povodom Vilovog ubistva bio je da su „nepoznati levičari“ pucali izbliza i ubili američkog kamermana (još jednog levičara?).

Kad bi se ovi izveštaji smatrali tačnim, to skoro da bi opravdalo odluku na osnovu koje je u Okasaku poslato na hiljade policajaca obučenih za razbijanje demonstracija, od kojih 5000 samo u Oaksaka Siti gde su opkolili Zokalo (centralni gradski trg – prim. prev.) i guvernerovo sedište, i bezuspešno pokušali da oteraju 500 studenata zabarikadiranih na univerzitetu. Dok su specijalci – poređani kao roboti i uz podršku vodenih topova, suzavca i „mustard“ sprejevima – preplavljivali centar grada, guverner je objavio da je u Oaksaki sada mirno i da se turisti mogu vratiti. Naravno, realnost je bila drugačija.

U ovom pretvornom svetu zvaničnih laži ko je stvarno mogao da osudi Zapatiste zato što odbili da podrže još jednog kandidata sistema koji je toliko truo da su njegovi sledbenici tokom poslednjih nekoliko godina formirali odecpljene političke partije da bi pobegli od smrada.

U julu je AMLO (prethodeći još jednom formiranju odcepljene partije) izgubio sa najmanjom razlikom od neoliberala  Felipea Kalderona Inohosoa, posvećenog naslednika odlazećeg predsednika Visentea Foksa i miljenika Vašingtona. Kao što je već decenijama običaj u Meksiku, izbori su namešteni, najverovatnije na obe strane. Ali socijalisti i salonski akademci su za AMLO-ov poraz okrivili Zapatiste čija je podrška mogla da preokrene rezultate izbora. (AMLO je 21. novembra položio zakletvu kao predsednik „Alternativne meksičke vlade“).

Odjednom se Markos, nekada miljenik socijalista i akademske levice, preobrazio u krivca za izbornu dramu. Odjednom su svi olako zaboravili da su Zapatisti u više navrata izneveravani od strane vlada koje su se smenjivale i političkih partija koje su davale javna obećanja (poput Svetoandejskog sporazuma o pravima urođenika), ali koje su u zakonodavnim telima maksimalno obesmislile te sporazume. Pobunjenici, čiji se broj procenjuje na 300,000, su odlučili da se više ne može verovati bilo kojem političaru ili bilo kojoj vladi. I sam Markos je to obrazložio: „Ukoliko želimo da napredujemo ka našem cilju, čitav politički sistem mora da se promeni.“

Njihov „cilj“, otelotvoren u sloganu „Za zemlju i slobodu“ je isti danas kao što je bio pre nepunih sto godina za seljačkog vođu Emilija Zapatu. Nažalost uzroci takvog današnjeg “cilja” su maltene isti kao i ondašnji.

Zaista, nije se mnogo promenilo od Zapatinih dana u Meksiku. Provincijski zatvori su i dalje prepuni urodjenika koju su uhapšeni bez jakog osnova, često na osnovu izmišljenih optužbi, podignutih od strane korumpiranih zvaničnika sa ciljem oduzimanja para ili zemlje. Moćni finansijski i korporacijski interesi potiskuju urodjenike dublje u neplodne predele gde bukvalno umiru od gladi. Jedna plemenska grupacija u severnoj Baha Kaliforniji, narod Kiliva, je odlučila da pusti da im pleme „odumre“ osiguravši se da više ni jedno dete ne bude rođeno „zato što se previše stidimo da ih donosimo na svet u kome nemaju hrane, nemaju školovanja i nema poštovanja za njihovu kulturu.“ Najmlađi Kiliva danas ima 30 godina i zove se Elias Espinosa.

Meksički dnevni list La Jornada pisao je u novembru: „Bogata država Sonora živi na grbači indioske populacije; naročito one na visoravnima i planinama Primeria Alta gde je beli čovek preuzeo većinu plodnog zemljišta isteravši, progonivši, mučeći i zatvarajući sinove tih plemena... Sudska policija ih bije i muči, farmeri iz Mestiza zauzimaju njihovu zemlju, trgovci drogom sa uperenim puškama primoravaju mlade da rade na plantažama marihuane i koriste zemlju u istu svrhu. Deca i odrasli imaju plikove po stopalima, deci stalno curi iz nosa jer nikada ne leče oboljenja svojih respiratornih organa i pothranjenost.“

U Teotitlan del Camino, država Oaksaka, zatvor, stari šanski garnizon, nije se promenio tokom 37 godina od vremena kada sam ja tamo pritvoren pod sumnjom da sam tragao za magičnom gljivom u obliženjoj Siera Macoteki. (U stvari sudski zvaničnici su jednostavno hteli da mi izvuku pare). Današnji zatvorenici su i dalje urođenici koji su pritvoreni bez optužbe ili na osnovu nategnutih izgovora sve dok ne plate “kaznu” vlastima. Dok su zatvoreni, njihove porodice i dalje moraju da ih prehranjuju baš kao i pre 38 godina. Zatvorenici tokom dana i dalje sede u dvorištu, vrše nuždu u rupu na otvorenom i spavaju u malim ćelijama sa još četiri do šest zatvorenika sa zabravljenim metalnim šipkama kao vratima. Još uvek postoji odsek “Damas” gde su zatvorene urođenice, uglavnom mlade. Sloboda se dobija na osnovu arbitrarno određenih globa.

Pošto sam se po prvi put od 1968. vratio u Meskiko od kako sam radio tamo kao novinar zatekao sam meksički pravni i politički sistem jednako lošim i okrutnim kakvim ga se sećam.

Pa ko onda može kriviti Zapatiste zbog nepoverenja ili Markosa zbog toga što je u novembru na Radiju Insurgentes izjavio da se nijednoj partiji, bez obzira na njene inicijale, ne može verovati: „PRI ili PAN“, rekao je, „Sve te partije su iste. Njih predvode političari koje mi ne zanimamo. Ne verujte im kada kažu da će vam dati ovo ili ono i više od neke druge partije. Na kraju će vas zajebati. Ništa vam neće dati. Ne verujte im.“

Njegov argument ima smisla. Takođe i odluka da se ne podrži bilo koji predsednički kandidat nakon 12-godišnje pobune koja je za sobom ostavila trag prekršenih obećanja od strane političke elita sačinjene uglavnom od zemljoposednika i industrijalaca, ljudi koji smatraju da je predavanje zemlje ili odricanje od nezauzete zemlje anatema. Interesi ovih zemljoposednika i korporacija su bukvalno vezani za oružje (njihove paravojne jedinice često napadaju zapatistička sela) zahvaljujući neprijatnoj činjenici da Zapatisti danas drže pod okupacijom oko trećine provincije Čjapas, područja prekrivenog gustim tropskim šumama, bogatog mineralima i bio-diverzitetom. Zapatisti su proglasili svoje „karakolese“ (okupirane zone) za autonomne regione. Njima se sada samoupravlja sistemom rotirajućih hunti poznatih kao “Hunte dobre vlade”.

Do 2003. godine na hiljade međunarodnih simpatizera se naselilo u tropskoj šumi da bi pomogli odbranu zapatističkih sela od meksičke vojske i paravojnih siledžija. Ali kada je vojska u jednom trenutku proredila svoje patrole ova velika ekspedicija stranaca (koja se raspršila po šumskim stazama formirajući ljudski lanac ispred sela) je presahla.

Međunarodni pokret podrške Zapatistima danas poprima različite oblike. Italijanske pokrajine su pre pet godina finansirale izgradnju turbine koja proizvodi struju za 600 seljanina u La Realidadu. Omladina iz socijalnih foruma poput Ya Baste, autonomni i pokreti protiv globalizacije, izgradili su vodene kanale, postavili bandere i provodnike uz pomoć kojih se strujom snabdevaju zapatistička sela. Posetioci se toliko razlikuju da je među njima bio čak i kontigent Ultrasa, fudbalskih navijača sa levičarskom ideologijom.

U novembru su italijanske opštine platile tehničaru, Pjer-Luiđiju, da popravi turbine i održi predavanje o njihovom održavanju. Turbina nije jedno vreme radila zbog nagomilanog šljunka i peska zbog čega ne neophodno periodično čišćenje. Sada turbina ponovo radi.

Nova inicijativa Zapatista poznata poznata kao “Drugačija kampanja” je opsežno dokumentovana na internet sajtovima koji su i ranije služili Zapatistima kao moćno oružje. U stvari, sada je opšte prihvaćena činjenica se Zapatisti održavali svoje autonomne zone ne uz upotrebu sile svog oružja već uz pomoć međunarodnih solidarnih pokreta koje su putem interneta uspeli da podstaknu da rade u njihovu korist. Ovo je prva uspešna revolucija koja počiva na internetu.

Iako je meksička vlada, barem trenutno, odložila vojnu opciju protiv Zapatista, oni ne sede skrštenih ruku.

Najgori autoput u Meksiku vodi do Čjapasa, autoput koji je godinama toliko propadao da je pun rupa i kratera da bi svako dvaput razmislio pre nego što bi podvrgnuo svoje vozilo toj torturi. Još gore, autoput sa dve trake i preprekama je put na kojem se naplaćuje putarina i vozači moraju da plate dve takse od po 5 dolara i to svaku zbog privilegije da vide kako im se amortizeri raspadaju tokom puta u i izvan najsiromašnije meksičke države, uprkos njenom bogatstvu u nafti, gasu i mineralima.

Istovremeno meksička vlada je zauzeta namamljuvanjem Zapatista u vladin kamp nudeći im sisteme za solarnu energiju, ali i dotacije u iznosu od po 300 pezosa (30 dolara) mesečno, kao i pirinač, krekere i nastavnike za njihovu decu.

Kampanja da se omogući materijalizmu da ostvari ono što oružje nije moglo da postigne, pronašla je svoje slabe tačke.

Čak i u La Realidadu, kao i u mnogim drugim zapatističkim selima, „PRI-istas“ (prevrtljivci koji su uzeli dotacije od vladajuće vladajuće Partido Revolucionario Institucional [Partije institucionalne revolucije – prim. prev.] ), žive na periferijama, izbegavani od strane Zapatista iako im je dopušteno da tu borave uz pravo da obrađuju svoju zemlju.

Za razliku od visoko moralnih Zapatista koji zabranjuju alkohol, droge i ženama da se gole kupaju u reci, PRI-ovci krše ove tabue. Ove dve strane, iako žive jedna do druge, se ne zbližuju. Oni koji su prihvatili dotacije nemaju pravo učešća na skupštinama Zapatista na kojima se svaka odluka donosi uz učešće svih, više ne mogu da koriste zapatistički prevoz ili struju, a ako njihovo pijanstvo postane javni spektakl mogu biti zatvoreni u zapatističkim zatvorima.

S druge strane zapatističkoj deci nije dopušteno da pohađaju nastavu koju drži vladin nastavnik u zoni PRI-ista. Kada se pokvarila turbina zapatistički deo La Realidada je sedam meseci bio u mraku dok je svetlo sijalo na strani PRI-istasa zahvaljujući generatoru i solarnim panelima koje je obezbedila vlada.

Ipak, mnogi prevrtljivci se danas kaju: „Kajem se što sam uzeo vladine dotacije. Samo jednom su dolazili, a zatim su prestali. Ali zabili su klin između nas i kompasa (drugova). Zbog toga mi je stvarno žao”, rekao je Emilio koji je uzeo vladine dotacije ali nastavlja da živi praktično zid do zida sa najbližom zapatističkom kućom.

Ramirez, menadžer zapatističkog magacina dodaje: „Prevareni su. Samo su njihovi lideri dobili prave dotacije i mesečni ček na 300 pezosa, ostali su dobili po džak pirinča.

Zavadi pa vladaj je postala vladina protiv mera i u Oaksaki.

Uautla de Himinez, naekada poznata kao raj magične pečurke, kojom je predsedavala pokojna kurandera Maria Sabina, danas je živi komercijalni centar poznat po svojoj obrazovnoj industriji. Urođenici širom ovog prelepog planinskog regiona su bili ubeđeni da je obrazovanje recept za njihovu emancipaciju. Po cenu ogromnih ličnih žrtava Indiosi su slali svoju decu u škole za uzgoj pečuraka u Uautli. Kada su u maju u Oaksaki nastavnici počeli štrajk radi povećanja plata, vlada je poslala učitelje štrajkbrehere ili tzv. „pirate“ koji su preuzeli škole kao „edukatori“. Neki od tih „pirata“ jedva da su bili pismeni; nekolicina je imala nastavničku diplomu; dok je većina prethodno bila upošljena kao fizička radna snaga ili kao sastavni delovi “mase za iznajmljivanje” (rent-a-cowds).

Kad je lokalni sindikat nastavnika izglasao povratak u učionice nastavnici u Huautli i drugim gradovima Oaksake su zatekli na svojim radnim mestima „pirate“ koje je podržavalo odeljenje za obrazovanje u Oaksaki i koji nisu hteli da da napuste škole. Izbile su tuče. Pirate su podržavale lokalne snage bezbednosti dok su legitimni nastavnici mogli da računaju samo na nenaoružane članove APPO-e (Narodna skupština naroda Oaksake), disidenatskog pokreta izraslog na štrajku nastavnika.

Kao i borba za pravedniji i egalitarniji Meksiko, tako i bitke oko škola i dalje traju; a traje i bitka za autonomiju u stilu Zapatista što plaši mnoge ljude u Meksiku.

Na kraju, ukoliko autonomija uspe, kako je nedavno upitano na sveprisutnom radiju Insurgentes tokom jedne od nedavno realizovanih emisija: „Šta će biti sa milionima diplomata, birokrata i političara? Biće suvišni, zar ne?” (gotovo)