Međunarodni dan borbe protiv policijske brutalnosti
15. marta 1997. na inicijativu (anarhističkog) kolektiva Black Flag iz Švajcarske, uz pomoć 'le Collective Opposé à la Brutalité Policière' iz Montreala, Kanada, započeto je obeležavanje ovog datuma kao Međunarodnog dana borbe protiv policijske brutalnosti. Konkretan povod za odabir 15. marta bilo je brutalno premlaćivanje dvoje dece, starosti 11 i 12 godina, od strane švajcarske policije.
U proglasu Nezavisne organizacione grupe iz Vankuvera koja učestvuje u ovogodišnjem protestnom maršu povodom Međunarodnog dana borbe protiv policijske brutalnosti, između ostalog se kaže:
"Mi ne pozivamo na proteste ili demonstracije. Svrha našeg rada nije da kukamo medijima o tome kako je grozna policija. Umesto toga, mi želimo da otvorimo prostor za ljude koji su direkto pogođeni policijskom brutalnošću da izraze svoj bes i učine nešto. Mi nismo dobrotvorna organizacija, religijska, ili legalna grupa koja pokušava da spase siromašne.
Mi smo osobe koje ne žele da žive pod pendrecima i nadgledajućim očima pandura, i mi želimo da se borimo zajedno sa onima koji se osećaju isto tako. Mi smo odabrali da se organizujemo nezavisno od svih političkih aktivističkih grupa i partija, i podstičemo druge da oforme grupe afiniteta i iniciraju akcije protiv policijske kontrole. (...)
U svakom društvu policija predstavlja vojnike iz prvih borbenih redova i okupatorsku vojsku u službi bogataša. Sam Vankuver je proizvod nasilne dislokacije, zatvaranja i nasilne verske indoktrinacije nad domorodačkim narodima Sto:lo, Skvamiš (Squamish), i Cleil-Vautut (Tsleil-Waututh). Ubistvo Frenka Pola (Frank Paul, Mi’kmaq man) od strane vankuverske policije 1998, izostanak istražnog postupka u vezi sa slučajevima nestalih žena, i eskalacija policijske okupacije centra Istsajda od aprila 2003. samo su najsvežiji primeri tog živog nasleđa kolonijalizma. Policijska brutalnost i ubistva koja ispunjavaju naslove samo su vrh ledenog brega. Pravi problem predstavlja parazitski ekonomski sistem zarad čijeg očuvanja panduri primaju platu."
No, domaća perspektiva čini se jednako sumornom, šta više. U državi u kojoj barjaktari tržišne ekonomije, perjanice kapitalističkog transformacije i glavni zagovarači parazitskog ekonomskog sistema o kojem vankuverski kolektiv govori, u javnosti poznati pod raznim ideološkim eufemizmima poput "pro-reformskih snaga", "demokratskog bloka", "pro-evropskih stranaka", i tsl, nastoje da pod svoju kontrolu stave otcepljeni, od države otrgnuti a državom uspostavljeni i strukturisani represivni vojno-policijski aparat, da njegovu kriminalizovanu strukturu i ogoljeni banditski karakter učine legalnim, da ga "normalizuju", upripodobe evopskim standardima, učine "servisom građana", perspektiva se čini krajnje sumornom. Do juče politizovani, potom kriminalizovani, padnuri će sutra (a do toga će nužno doći) postati "ekonomizovani", kao i glavnotokovska politička scena (čemu se svaki bornirani evrocentrični kreten zdušno nada) koja će najzad, uz odušak domaće, evropske i svetske buržoazije, najzad početi da se bavi "životnim pitanjima" kakva su ona ekonomska, tj. lomiće glave kako da udovolje "stranim investitorima" prilivu čijeg kapitala će biti podređena sudbina čitave zemlje, svakoga od nas. Tada, kada se krug zatvori, policija čiji će primarni zadatak biti da održava dominatni ekonomski, time i politički, poredak, ponovo će moći da se, ovog puta "unormaljena", "evropeizovana", pozabavi svojim osnovnim političkim funkcijama.
Primeri post miloševićevskog policijskog terora, poput treunutno akutelnih primera policijskog zlostavljanja sedamnaestogodišnje maloletnice D.J. iz Beograda ili nasilne smrti devetnaestogodišnjeg Milana Ristića iz Šapca ilustrativni su primeri stanja u kome se nalazimo.
K