Marksizam i anarhizam: pouke za savremenost

Akad. prof. dr Dragutin Leković

Ovaj tekst je rezime izlaganja Akad. prof. dr Dragutina Lekovića, i njegovog gostovanja u okviru ciklusa „Razgovori o anarhizmu“ u Domu omladine Beograda, 7. decembra 2006. godine.

Imao sam retku privilegiju, da dugo godina boravim u Parizu radi specijalizacije iz filozofije i pripreme Državnog doktorata na Sorboni (boravio sam od 1954. do1962. godine).
Druga privilegija je bila da je jedan od mentora mojih teza bio čuveni sociolog Žorž Gurvič, (Georges Gurvitch) veliki poznavalac anarhističke doktrine koji je u vreme moje specijalizacije držao javni kurs (Course public) o Marksu i Prudonu.

On me je podsticao da proučavam anarhističku doktrinu, jer se marksizam bez borbe sa anarhizmom ne može valjano proučavati.
Pored Gurvičevog uticaja, podsticaji da se bavim anarhizmom dolazili su i iz samog Pariza, gde je interesovanje za anarhizam u intelektualnim krugovima bilo veliko, i gde su postojali brojni i istaknuti stručnjaci za anarhizam. U Parizu su se često održavala predavanja i diskusije o anarhizmu, njegovoj borbi sa marksizmom i ulozi u savremenom društvu.
Sve navedeno je snažno uticalo na moj intelektualni život i naučnu orijentaciju. Ustvari, već tada je problem marksizma i anarhizma i njihove borbe, postao okosnica moga naučnog interesovanja. Nakon povratka u Jugoslaviju započeo sam redigovanje rada naslovljenog „Marksizam i anarhizam“.
Naučnu karijeru sam nastavio u Institutu za međunarodni radnički pokret u Beogradu, koji je rado prihvatio da dovršim rad o marksizmu i anarhizmu te da ga objavi.
Posle niza godina rad je ispao veoma obiman i ušao je u zajednički plan izdanja Instituta i izdavačkog preduzeća Prosveta.
U vreme kada sam rad dovršio, sovjetski, a i naš, jugoslovenski socijalizam, ušao je u krizu - već se postavljalo pitanje da li će iz nje uspeti da izađe.
Pošto sam u pomenutom radu odlučno branio marksizam i oštro kritikovao anarhizam, zaključio sam da rad ne treba da objavim pre nego se razreši pitanje krize i sudbine socijalizma. Jer, ako socijalizam propadne, moji stavovi o marksizmu i anarhizmu će biti osporeni, a nepravda prema anarhizmu će biti drastična.
Pošto se drama socijalizma razrešila propašću evropskog socijalizma i raspadom Sovjetskog Saveza, rad nisam u toj formi želeo da objavim i on je ostao u rukopisu.
Iako rad o marksizmu i anarhizmu nisam hteo da objavim, moje interesovanje za anarhizam ostalo je trajno.
Navedene okolnosti objašnjavanju zašto sam posle decenija neučestvovanja u javnom životu, rado prihvatio ljubaznu ponudu Grupe za logističku podršku da učestvujem u Domu omladine Beograda u razgovoru o anarhizmu koji su oni pripremili. Tako sam se posle toliko dugo vremena, ponovo našao u situaciji da razmatram problem marksizma i anarhizma.

O marksizmu i anarhizmu se može govoriti iz ugla njihovog vremena, tj. kada su se oni oformili i vodili uzajamnu ideološku borbu za naučni prestiž i za hegemoniju u međunarodnom radničkom pokretu. O ovoj velikoj temi može se takođe govoriti i iz današnjih, ili naših uslova.
Govoriti o marksizmu i anarhizmu iz njihovih vremena isuviše je obimna tema koja daleko prevazilazi vremenske okvire današnjeg skupa. Pored toga, manje je aktuelna od razmatranja marksizma i anarhizma iz ugla našega vremena. Zato ću odnos marksizma i anarhizma pretežno razmatrati iz ugla našega vremena. Ali, radi obezbeđivanja kontinuiteta i logičke povezanosti materije, problem ću kratko razmatrati iz ugla ondašnjeg vremena.
Nastanak modernog socijalizma, u tom smislu i marksizma i anarhizma, neposredno je vezan za veliku Francusku revoluciju 1789. godine i stupanje buržoaske klase na istorijsku scenu.
Kao što je poznato, Francuska revolucija izvedena je pod čuvenim parolama „sloboda-jednakost i bratstvo“. Kada je mlada buržoazija došla na vlast, društvo koje je ona izgrađivala donelo je ograničenu jednakost - jednakost pred zakonom, ekonomsko izrabljivanje i građanske političke slobode.
Društvena stvarnost je bila u frapantnoj suprotnosti sa velikim obećanjima.
Razočarani novim društvom i političkim sistemom, socijalisti su vrlo oštro reagovali - istakli su da je velika revolucija ostala na pola puta, da je nedovršena i da je treba dovesti do kraja. A to je značilo prelaz od formalne na stvarnu jednakost, od iluzorne na stvarnu zajednicu, od političkog na socijalno drušvo.
Prvi koji je istakao da revolucija nije završena i da je treba dovesti do kraja bio je Grahus Babef (1760-1797, Gracchus Babeuf). Nedovršenost revolucije je dokazivao time „što bogati apsorbuju sva dobra, a radnici rade kao robovi“. On je bio i prvi koji je zatražio „revoluciju koja će biti poslednja“.
Svi kasniji socijalisti, uključujuci i marksiste i anarhiste, u osnovi su sledili Babefov zahtev.
Za veliku Francusku revoluciju Prudon je rekao „da je obavila samo pola posla“ i zatražio da se ona nastavi i dovede do svog punog završetka.
Ostvarivanje revolucije Prudon je okarakterisao kao ostvarivanje anarhije. A anarhija je značila negiranje države i svakog autoriteta, zamenu političke centralizacije lokalnom autonomijom, izgradnja samoupravnog društva odozdo do vrha uz puno uspostavljanje individualnih prava i sloboda.
Prudon je dao ime čitavom ideološkom pravcu. Pored toga on je anarhiju okarakterisao kao „najbolji način vladavine“ .
Marksizam je takođe nastao kao reakcija na Francusku revoluciju i društvo koje je ona ustoličila. Marks je Francusku revoluciju i društvo koje je iz nje proizašlo nazvao „političkom emancipacijom“ i nasuprot njoj zatražio ostvarivanje „ljudske emacipacije“ - ljudska emancipacija znači izgradnju razotuđenog društva - razotuđenja rada, socijalno razotuđenje ili ukidanje klasa, stare društveno-političke nadgradnje i ostvarivanje poretka slobode. Tokom kasnije delatnosti Marks je upotpunio i konkretizovao svoju koncepciju besklasnog društva - da se do besklasnog društva dolazi preko prelaznog perioda i da postoje dve faze u izgradnji tog društva. Niža faza ili socijalizam ili viša faza ili komunizam. Treba istaći da je Marks uvek naglašavao da država ostaje tokom prelaznog perioda radi zaštite nove vlasti i držanja ugnjetene klase pod kontrolom da se ne bi ponovo domogla vlasti. Takva država je po svojoj prirodi diktatura proletarijata. Pod diktaturom proletarijata Marks nije podrazumevao sistem vlasti nego društvenu hegemoniju radničke klase.
Posmatrani i ocenjivani iz svog vremena marksizam i anarhizam su predstavljali originalne filozofsko-političke teorije. One su bile i veoma ugledne filozofsko-političke teorije. One su imale i vrlo ugledne stvaraoce: anarhisti - Prudona, Bakunjina, Kropotkina, a marksisti -Marksa, Engelsa, Kauckog i Lenjina.
Treba reći da je marksizam u svom vemenu imao daleko veći ugled nego anarhizam. Tome je doprinela činjenica da je njegov tvorac Marks bio izuzetno darovit i obrazovan doktor filozofije. Prudon je kao što je poznato bio samouk. Bakunjin, iako vrlo darovit zaostajao je za Marksom po obrazovanju. Pa i Kropotkin neosporno vrlo darovit i enciklopedijski obazovan nije bio na nivou Marksa.
Ugledu marksizma i njegovom širokom prodoru u međunarodni radnički pokret, mnogo je doprinelo i to što su Marks i Engles shvatili ulogu i značaj medija i što su na vreme osnivali odgovarajuća glasila - Rajnske novine, Nove rajnske novine i dr...
U borbi sa Marksom, Bakunjin je osporavao da Marksov socijalizam predstavlja naučni socijalizam, ali to nije bitno ugrozilo veliki renome marksizma kao naučnog socijalizma.
Marksizam je šire prodirao u radnički pokret nego anarhizam. Preovladao je u Prvoj Internacionali, II Internacionala je bila još više marksistička. Boljševici su 1917. godine pod zastavom marksizma izvršili revoluciju, a 1919. godine stvorili su III Internacionalu koja je već bila komunistička.
Pod parolom marksizma boljševici su započeli izgradnju socijalističkog društva i marksizam je postigao tako veliki ugled da ga je Sartr nazvao filozofijom našeg vremena.
Anarhisti su zapaženo učestvovali u Oktobarskoj revoluciji a posle revolucije i uspostavljanja nove vlasti zahtevali su odlučnu borbu protiv birokratizma, zamenu države samoupravljanjem, izgradnju političko-državnog sistema odozdo-nagore i veće obezbeđivanje političkih prava i individualnih sloboda.
Boljševici su se vrlo oštro obračunali sa ruskim anarhistima, tvrdili su da njihove teorije, zahtevi i kritike ne odgovaraju ruskim uslovima izgradnje novog toga vremena, i stoga ih zatvarali a poneke od njih i likvidirali.
Posle Oktobarske revolucije anarhizam je sve više potiskivan sa istorijske scene. Jedino je tokom građanskog rata u Španiji igrao veoma zapaženu ulogu.
Šta je doprinelo potiskivanju anarhizma od strane marksizma?
Marksisti smatraju da je su to nedovoljno teorijsko uobličenje i politički nedostaci anarhizma i odsustvo teorije subjektivnog faktora. Drugi razlog je da anarhisti nisu nigde izvršili svoju revoluciju.

Nastali iz istih istorijskih i socijalno-klasnih uslova, marksizam i anarhizam imaju niz zajedničkih imenitelja.
Prvi zajednički imenitelj je radikalno osporavanje postojećeg kapitalističkog društva. Obe struje osporavaju kapitalističko društvo kako sa strane njegove ekonomske organizacije, tako i sa gledišta njegove pravno-političke nadgradnje i individualnih sloboda.
Drugi zajednički imenitelj je oslobođenje eksploatisanih i ugnjetavanih društvenih klasa i uspostavljanje besklasnog društva. Treći zajednički imenitelj je afirmisanje proletarijata kao glavnog revolucionarnog subjekta i osnovne snage izgradnje tog besklasnog društva. Četvrti imenitelj je tretiranje tog besklasnog društva kao društva istinske jednakosti solidarnosti i slobode.
Pored zajedničkih imenitelja, marksizam i anarhizam imaju i niz bitnih razlika pa čak i suprotnosti. One su se najpotpunije izrazile u sukobu Marksa i Bakunjina. Zato ćemo ih na tom primeru ukratko i izložiti.
Prva od tih suprotnosti odnosi se na pitanje države. Dok anarhisti revoluciju tretiraju kao antidržavu, Marks i marksisti smatraju da država ostaje tokom prelaznog perioda i da je ona diktatura proletarijata.
Ista suprotnost postoji i u izgradnji društveno-političkog sistema. Po anarhistima, društveno-politički sistem izgrađuje se odozdo ka gore, s tim da je uloga centralnih organa reducirana na minimum. Demokratskom centralizmu anarhisti suprostavljaju samoupravni pluralizam.
Marks i marksisti, ne samo da zadržavaju centralna tela i organe, nego im pridaju i usmerivačku ulogu.
Treća bitna razlika, tačnije suprotnost odnosi se na pitanje avangarde. Anarhisti avangardu odbacuju u ime samodelatnosti klase. Oni čak tvrde da avangarda ne samo da ograničava samodelatnost klase nego klasu iskorištava u svoje svrhe.
Pored bitnih doktrinarnih razlika i suprotnosti, marksizam i anarhizam deli i fundamentalna praktična suprotnost. Ona se sastoji u tome što je marksizam izveo svoju revoluciju u nizu zemalja, a anarhizam nije ni u jednoj jedinoj zemlji. Njegovo krajnje radikalno i totalno osporavanje kapitalističkog sistema nije bilo dopunjeno radikalnim revolucionarnim negiranjem toga društva. Na prigovor marksista da nisu izveli svoju revoluciju
i da zato nemaju prava na istorijsku delotvornu afirmaciju, anarhisti su uzvratili, da su marksisti izveli svoju revoluciju ali da je nisu očuvali i da zato nemaju prava na veliku afirmaciju na koju pretenduju i koju uživaju.
Čime se objašnjava tako dugo odsustvo anarhističke revolucije?
Marksisti to objašnjavaju karakterom same anarhističke teorije - time što ona odbacuje partiju kao avangardu klase i što revoluciju vezuje za samodelatnost klase. Po anarhistima, partija ne samo da sužava i ograničava samodelatnost klase nego je deformiše pa čak i zloupotrebljava - koristi u svoje svrhe. Klasa se podređuje partiji, gubi samoaktivnost, što otvara put za mnoge deformacije.
Šta je bitno u ovoj velikoj ideološkoj konfrontaciji teško je reći. Zato sporovi oko toga još uvek traju.
Nema sumnje da je očuvanje revolucije mnogo važnije nego njeno izvođenje. Ali da bi se revolucija očuvala nju svakako treba izvesti. Pored toga, očuvanje revolucije, zavisi kako od objektivnih istorijskih uslova, tako i od subjektivnog faktora, posebno od njegove sposobnosti i umešnosti da razrešava protivrečnosti i krči put ka izgradnji novoga društva.
U vezi marksističkog neočuvanja izvedene revolucije i propasti realnog socijalizma mi smatramo da taj socijalizam nije propao zbog nesavršenosti ili nezrelosti marksističke doktrine nego zbog njegovog zaostajanja za vremenom i dogmatizovanja, te zbog nedoraslosti i nesposobnosti subjektivnog faktora – u Sovjetskom Savezu, Mihaila Gorbačova i njegovih saradnika, da revoluciju očuvaju i da socijalizam izvedu iz teškoća. Mi smatramo da socijalizam nije morao propasti zbog slabosti marksizma, nego zbog nepovoljnih okolnosti i nesposobnosti subjektivnog faktora. Sa tako neodlučnim i protivrečnim rukovodećim akterom kao što je bio Gorbačov, revolucija i socijalizam u Rusiji nisu mogli opstati.
Sa propašću evropskog socijalizma i pobedom zapadnih demokratija nad socijalizmom, marksizam i anarhizam našli su se u bitno drugačijem položaju. Liberalizam, koji je postao dominantna filozofska i politička ideologija i model praktičnog organizovanja društvenog života potisnuo je kako marksizam tako i anarhizam, kao i sve ostale levičarske ideologije.
Treba reći da je pobednički liberalizam znatno više potisnuo marksizam nego anarhizam. Marksizam je bio ideološka osnova realnog socijalizma i okrivljen je za sve promašaje socijalizma. Žučna kampanja koja se u naše vreme vodi protiv socijalizma mnogo je ograničila ugled i uticaj marksizma.
Pobeda liberalizma mnogo manje je ugrozila anarhizam jer su pobednici procenili da on predstavlja mnogo manju opasnost od marksizma i komunizma - manje je masovan, a ima vrlo izražene slobodarske elemente.

Bitno nova istorijska situacija u kojoj su se našli marksizam i anarhizam nalaže sasvim drugi odnos među njima. Umesto nastavljanja žučne međusobne borbe, oni najpre treba temeljno da sagledaju svoju istoriju i svoje antagonističke međusobne odnose i da iz njih izvuku pouke za naše vreme i budućnost. Trezveno i kritičko uočavanje istorije borbe marksizma i anarhizma pokazalo bi da ni jedna ni druga sukobljena strana nije bila sasvim u pravu. Istine su više bile podeljene nego isključiva svojina jedne od ovih dveju doktrina.
Nastavljanje stare borbe ne samo da ne odgovara novom vremenu, nego bi bilo i anahrono. Umesto nastavljanja međusobne borbe, marksisti i anarhisti danas trebaju da naglašavaju zajedničke elemente doktrina i ono što ih spaja a da potiskuju ono što ih deli, razdvaja i suprostavlja. Umesto međusobne borbe i uzajamnog osporavanja, marksisti i anarhisti treba da se okrenu novom vremenu i da izučavaju nove bitne fenomene, kao i da osporavaju postojeće ekonomsko-političke sisteme.
Pod novim fenomenima koje treba temeljno proučavati i sa kojima se treba kritički obračunavati mislim na globalizaciju koja sa sobom nosi globalnu pauperizaciju. Zatim na mondijalizam koji bitno menja kulturni i psihički identitet nacija, nameće im svoje parametre i pretvara ih u obične konzumente. Treba proučavati i kritički razmatrati imperijalne ambicije vodećih svetskih zemalja.
Ono čemu marksisti i anarhisti treba da posvete posebnu pažnju jeste protivurečnost između deklarativnog i faktičkog stanja na planu ljudskih prava i individualnih sloboda. Demokratija i ljudska prava se veličaju na sva zvona a ustvari su znatno ograničeni - stavljeni u službu mondijalizma i imperijalnih ambicija.
Sa posebnom brigom marksisti i anarhisti danas moraju da proučavaju izuzetno novi i još izuzetnije značajan fenomen a to je kompjuterska civilizacija. I jedni i drugi trebaju da budu svesni da smo ušli u jednu sasvim novu epohu internet civilizacije. Ne samo da se pitanje stvarne pismenosti proverava u tom domenu, nego je i jasno da internet civilizacija velikim delom utiče na društvene odnose i istorijske tokove.
Marksisti i anarhisti danas moraju da poklone izuzetnu brigu za budućnost čovečanstva jer je čovečanstvo danas ugroženo od više faktora. Bezobzirni odnos prema prirodi doveo je do ugrožavajućih ekoloških poremećaja. Jaz imeđu razvijenih i nerazvijenih zemalja koji se sve više povećava, osuđuje veliki deo sveta na bedu i narušava svetsku stabilnost. Veliko ubrzanje svetske istorije preti da svima pomrsi račune i da odvede na put opšteugrožavajuće katastrofe.
U centru interesovanja marksista i anarhista danas mora da bude čovek i čovekov svet - čovek uzet sa gledišta njegove univerzalnosti i slobode, a svet uzet kao locus standi čovekovog svestranog i autentičnog ostvarivanja.

Biografija autora:

Akademik Dragutin Leković (1919), član je Crnogorske akademije nauka i umetnosti, 1965. je odbranio državni doktorat na Sorboni. Iz naučnih oblasti kojima se bavi (istorije filozofije, istorije marksizma, etike i socijalne istorije) objavio je oko 50 radova. Član je više međunarodnih naučnih asocijacija: Internationale Geselschaft fur Dialektische Philosophie, Societas Hegeliana, Association meditéranéenne de philosophie, Societé des Amis de Raymond Aron, Association internationale des sociologues de Langue Francaise. Živi u Beogradu.

Ovaj tekst je objavljen pod Creative Commons Autorstvo-Bez prerada 3.0 Srbija licencom