Marcelino Camacho: Razgovori u zatvoru. Radnički sindikalni pokret

Šta su Radničke komisije?[1]

"Radničke komisije su - kaže se u jednom od njihovih prvih dokumenata - oblik ujedinjene opozicije svih radnika sindikalnim strukturama koje su prevaziđene, svih radnika bez razlike u pogledu verskih ili političkih uverenja ili opredeljenja. One nastaju kao nužnost odbrane naših neposrednih zahteva i pripreme jedne slobodne sutrašnjice, kao i sindikalnog jedinstva, zbog čega Radničke.komisije nisu danas, niti pak pretenduju da to budu sutra, jedan sindikat a još manje politička grupacija. Radničke komisije su nezavisan pokret radničke klase za odbranu njenih interesa."

Pokret Radničkih komisija nije sličan starom sindikalizmu od koga, bez sumnje, preuzima temeljna načela i njegova najbolja iskustva, kao i neka pitanja koja su na dnevni red postavili pokreti starih radničkih saveta i komisija koje je radnička klasa stvorila 1850. godine. On takođe prihvata najbolje tradicije klasne borbe iz prošlosti nacionalnog i međunarodnog radničkog pokreta. One nastaju kao konkretna potreba radnika u sadašnjoj epohi i, u jednom ili drugom vidu, njihove suštinske crte projektovaće se i u budućnosti, pri čemu će, kao u svakom demokratskom pokretu, radnici biti ti koji će o tome odlučivati.

Kad je reč o konkretnom obliku koji će poprimiti radnički pokret nakon fašizma, neposredno što će zavojevati demakratske slobode, a među njima i slobodu sindikalnog rada, verujemo da će u pogledu onog osnovnog uvek zadržati bit Radničkih komisija, ali će to zavisiti od načina na koji će se odigrati pad diktature, od odlučne ili drugostepene uloge koju će odigrati radnička klasa u njenom rušenju i od uloge koju će imati same Radničke komisije unutar radničke klase.

Ako se uzme u obzir da Radničke komisije preuzimaju i sintetizuju najbolja iskustva klase, uvodeći novine i prevazilazeći klasični sindikalizam, ne ostaje mesta sumnji kako je ovaj oblik, koji danas prihvata novi radnički pokret, najispravniji i najefikasniji. Ali će u pomenutoj budućnosti da se pojave takođe i mnogi drugi činioci, neki nepredvidljivi a drugi strani Radničkim komisijama, što nas sprečava da se već sad predamo prorokovanju. S druge strane, forme nisu same sebi cilj, već sredstvo da se brane neposredni i posredni interesi radništva.

Ono što se ne može dovoditi u pitanje jeste da Radničke komisije, da radnički pokret treba da bude- ma kakva da će biti forma organizacije ili ime koje će uzeti, - jedan nov pokret masa, revandikativan, pokret klase, objedinjujući svoje svakidašnje borbe kao društveno-politički pokret na jedan prirodan način, sa perspektivom da suzbije izrabljivanje čoveka od strane čoveka.

Radničke komisije - društveno-politički pokret

Radničke komisije su društveno-politički pokret, otvoren i objektivno revolucionaran, koji u sadašnjoj etapi Španije u osnovi preuzima zahteve i stavove koji su, u drugim istorijskim uslovima, odgovarali klasnirn sindikatima.
On je društveni pokret jer izražava, preuzima na sebe i teži da pruži rešenja u pogledu ovih zahteva i pokrenutih problema onog širokog društvenog sektora koji čini radništvo. On je istovremeno politički pokret jer suprotnosti društva u kome je, prvo, nastao, da bi potom zaživeo kao društveni pokret radnika, zahtevaju radi svoga razrešenja političke promene, tj. postavljaju na dnevni red problem promene političke vlasti.

Postavljajući pitanje na ovaj način, one idu dalje od revandikacije, mada ona ostaje bitna; one ostvaruju svoje ciljeve uz punu autonomiju i nezavisnost, ne potčinjavajući se nikakvoj partiji ili organizaciji bilo koga tipa: političkog, ideološkog, religioznog. One nastoje da u akcijama svoga pokreta okupe sve radnike, poštujući nezavisnost njihovih ideja ili uverenja.

Pokret Radničkih komisija, s obizrom na to da je otvoren svim radnicima, ne može ni na koji način da se preobrazi u partiju, jer bi to značilo podeliti radništvo. Radnička partija, snabdevena naučnom teorijom, okupljena oko avangarde, jeste organizovana svest klase. Pokret Komisija treba da bude sama klasa, zbog čega treba da se otima kako nastojanjima da bude partija, tako i tesnogrudoj apolitičnosti. Pri tome, da se dobro razumemo, govorismo o društveno-političkom a ne o političko-društvenom pokretu, jer ono što temeljno prethodi jeste to društveno, i jer upravo kroz njega on postaje ono političko.

Radničke komisije su svesne da je radnička klasa homogena kad je reč o društveno-ekonomskom području, ali ne i kad se radi o društveno-političkom ili verskom. Upravo se na području društveno-ekonomskom ostvaruje potpuno jedinstvo interesa, jer su u njega radnici uključeni kao članovi iste društvene klase, i u kome, suočeni sa vlastitom eksploatacijom, među njima nema razlika.

Radničke komisije - delimično organizovan pokret, ali ne i organizacija
Razlika između jedne organizacije, koja ima program, statute, spisak članova, ustaljen sistem rukovođenja, članarine, discipline, itd. i jednog pokreta, kome se svako može pridružiti prostim prisustvovanjem njegovim skupštinama i učestvovanjem u odlukama, i koii je Iišen programa i statuta, spiskova članova, članarine, itd., omogućava da pokret bude dostupan radnicima koji su manje spremni, pa čak i onima koji nemaju nikakvu političku spremu. Kao pokret objedinjavanja, Radničke komisije nisu zbir partijskih obeležja nego skup svih radnika, njihovih skupština.

Osnovu pokreta Radničkih komisija čine zborovi radnika sedišta u kome rade, a kada se ne mogu održavati zborovi, onda je to najveći mogući broj radnika koji su spremni da oživotvore komisije. To će reći da ono što se uobičajeno naziva komisija nije ništa drugo doli organizovani deo pokreta Radničkih komisija. Da smo organizacija udaljili bismo se od masa koje, u uslovima fašizma, ne razumeju ili se plaše potrebe da preuzmu rizike represije, pa bismo čak, sklerotizirajući se tako, ponovili izvesne greške klasičnog sindikalizma. S druge strane bismo, takođe, da nismo imali jedan organizovani deo - onaj koji nazivamo komisija - bili izloženi riziku, sa ovom represijom, da ne obezbedimo kontinuitet pokreta ili da ne priberemo niti akumuliramo njegova iskustva najraznovrsnijeg tipa u procesu napredovanja njegovih borbi i samostvaranja. Uvek bismo, inače, počinjali iznova, svaki put bismo polazili od nule.

Radnićke komisije preuzimaju, zanavljaju i nadmašuju
Radničke kamisije su jedan novi pokret radnika koji ne nastaje iz rascepa sa starim klasnim sindikalnim pokretom, već preuzima njegove suštinske zadatke, njegova najbolja načela i tradicije borbe i heroizma pod istorijskim uslovima fašističke dominacije.

Ovaj pokret uvodi novine i nadmašuje, prevazilazi neke slabosti klasičnog sindikalnog pokreta Španije, bilo da je to reformizam, bilo da je u pitanju levičarska apolitičnost ili saradnja klasa. Smatrajući sve radnike protagonistima radničkog pokreta, kao i komisija, putem zborova po radnihn centrima, on uklanja barijere između organizovanih i neorganizovanih koje su postojale u klasičnim sindikatima. Istovremeno on obezbeđuje direktnu demokratiju, demokratiju suverene skupštine i učešća masa u upravi i kontroli njenih vlastitih poslova danas, naznačujući na izvestan način krupnu ulogu koju one mogu odigrati sutra u kontroli i upravljanju preduzećima.

Radničke komisije su već istorijska tekovina
Bez obzira na merilo za koje se opredelimo, za istoriju je već utvrđena sledeća činjenica da su, kako kaže Max Gallo, "Radničke komisije kao izvorno dostignuće radničke klase i svedočanstvo o živim demokratskim tradicijama španskih radnika, pružile snažnu armaturu svetu radnika. "One su podigle na noge - rekli bismo mi - najveći i najborbeniji pokret masa za koji se zna pod fašizmom, olakšale prelaz radničke klase, zajedno sa drugim snagama, iz poraza i defanzive u ofanzivu.
Asturijas, Madrid, Las Palmas, Euzkadi, Sevilla, Ferrol, Vigo, Valladolid, Pamplona, Katalunja, itd., jesu putokazi pobede, koje nećemo ovde analizirati, ove borbe u kojoj su Radničke komisije bile odlučni i skoro jedini akteri. One su postigle, uprkos promenljivim trenucima i skretanjima koji prate svaku borbu, velike uspehe tamo gde su nameštenici vlasti ili klasične organizacije doživele neuspeh.

Radničke komisije neće biti oni koji poriču heroizam prošlosti niti današnju spremnost za žrtvovanje aktivista starih klasnih organizacija. Ali, kako je moguće da su UGT i CNT[2], koji su imali dva, odnosno milion i osamstotina hiljada članova 1938. godirie, ostali danas sa tako umanjenim brojem članstva? Imajući čak razumevanja za obim i surovost represije koja je došla nakon rata, kako je moguće, pitamo se, da su se Radničke komisije preobrazile u tako moćnu snagu radništva svih naroda španske države? Kako je moguće da pripadnici Radničkih komisija čine 95 odsto svih političkih zatvorenika uhapšenih zbog sindikalne aktivnosti, od kojih su neki osuđeni na kazne od dvanaest do dvadeset godina zatvora? Jedino moguće objašnjenje je da su Radničke komisije ostvarivale politiku pravednih načela pred licem radničkog pokreta, dok su se pomenute organizacije držale uskogrude politike, izolujući se od masa i njihovih neposrednih ciljeva.
Radničke komisije, čvrstina u načelima elastičnost u njihovom sprovođenju, u organizaciji

Sindikalni pokret, radnička kIasa je – kao što smo kazali na prethodnim stranicama – na temeljima svoje opšte prakse od više od jedan i po vek izgradila svoje vlastite principe: prvo, radnički pokret treba da bude revandikativan, kao sredstvo da se već sada poboljšaju uslovi egzistencije radnika, da mobiliše celokupnu klasu i izgradi njenu svest na osnovama njenih uspeha i promašaja, njenih svakodnevnih borbi, povezujući ih sa opštom perspektivom klase, nužnošću ukidanja eksploatacije čoveka od strane čoveka.

Drugo. Radnički pokret, revandikativan u pogledu metoda, mora takođe nužno biti i masovan, jer jedino snaga masa može da nametne, silinom svoje masovne borbe, ostvarivanje njegovih zahteva.

Oblici organizacije u svakom konkretnom istorijskom trenutku treba da budu u saglasju sa načelima, njima podređeni, otvoreni, bez klišea, bez šema i krutih normi. Iz nužnosti ovog revandikativnog i masovnog pokreta, obavezno proizilazi da oblici organizacije čitave klase moraju biti elementarni, krajnje elastični; moramo izgraditi kuću u kojoj bi bilo mesta za sve, uz najmanju opasnost za obitavanje, i kojom se upravlja uz maksimum slobode i demokratije.

Treće. Na takičko-organizacio.nom planu radnički pokret treba da kombinuje legalnu borbu - putem sindikalnih izbora, kroz kolektivne ugovore, štampu, itd. - sa nelegalnom - štrajkovi, manifestacije, protesti svih vrsta, itd., podređujući legalno onom nelegalnom, tj. borbi masa.

Neshvatljivo je postojanie bilo koga masovnog pokreta ili organizacije u ilegalnosti, u uslovima fašizma. Ta ilegalnost, koja podrazumeva opasne rizike, zahteva poznavanje pravila konspiracije, a to nikad ne može biti svojstvo masa. Povlačenje u katakombe, ilegalu, zbog nekorišćenja svih legalnih mogućnosti, nevezivanje za teren i nekorišćenje do maksimuma svih mera da bi se unapred zaštitili, znači unapred se osuditi na to da se ostane sveden u okvire malih grupa, na ambleme bez stvarnog značenja među radničkim masama i na gubljenje spone sa njima u uslovima fašizma. Na isti način se mora u metodama rada i rukovođenja, kao što to rade Radničke komisije, kombinovati maksimum legalnosti ili otvorenosti, koju nameće baza na zborovima, sa maksimumom ilegalnosti kad je reč o organizovanom delu pokreta i onom delu koji se posvećuje propagandi, i to utoliko više što se više penjemo prema organima za opštu koordinaciju. Pritom se nastoji uvek da se tokom borbe steknu svaki put novi ešaloni, otvarajući se odozdo na više pod pritiskom radnika.

Relativnu zaštitu radničkih vođa jedino je, pod fašizmom, moguće ostvariti putem podrške masa; opasnost od represije uvek će postojati za svakog aktivistu koji zahteva, koji se bori. Razlika je u tome što ilegalne grupe i njihovi aktivisti, koji su manje poznati, nemaju podršku ovih masa. Ne koristiti prirodne pukotine terena, legalne mogućnosti, već napredovati nezaštićenih grudi, usamljen, pod vatrom neprijatelja, znači izložiti se propasti.

Radničke komisije su, poput vozila osposobljenog za kretanje na svakovrsnom zemljištu, držeći se ovih načela i elastičnih formi, opskrbljene potrebnim elementima koji im omogućuju da napreduju kako na blagom terenu - u uslovima delimične legalnosti, tako i na strminama represije. Zbog toga su se i pretvorile u onako moćnu silu koju danas znače. "Odbijamo ilegalnost - kaže se u prvom dokumentu radniičkih komisija, koji smo napred naveli - koju nam žele nametnuti zvanične sindikalne strukture i krupni kapitalisti. "Oni koji su se preselili u istoriju, zbog neoživotvoravanja ovih načela i ovakve organizacione elastičnosti, ostaju nasukani, svedeni na to da predstavljaju male ilegalne grupe.

Radničke komisije su svesne, kao što rekosmo ranije, da radnička klasa stiče svoju snagu iz svoje mase (ona je najbrojnija klasa), iz svoje uloge u proizvodnji (ako skrsti ruke društvo izumire). Ali to je moć tek teorijski gledano, na papiru. Da bi se preobrazila u stvarnu, operativnu, moć potrebno je još da ima svest o svojoj istorijskoj misiji i neophodnu organizaciju radi vođenja klasnih bitaka. Upravo je ovo poslednje ono što Radničke komisije ostvaruju u praksi.

Napomene:

[1] Ovo su odlomci iz knjige vođe Radničkih komisija Marcelina Camachoa (Marselino Kamaćo), objavljene 1976. godine u Barseloni. Camacho je rođen janucara 1918, u radničkoj porodici, i od rane mladosti je bio istaknuti sindikalni borac, prvo u Opštem radničkom savezu - UGT. U španskom građanskom ratu učestvovao je na strani Republikanske vojske. Proveo je mnoge godine u Frankovim zatvorima i u emigraciji. U Španiju se vratio 1957. godine i kao običan radnik se uključio u ilegalni sindikalni pokret, izrastajući u rukovodioca Radničkih komisija.
Radničke komisije su novi oblik borbe radništva u Španiji, nastao kao odgovor na frankističku diktaturu i zvanične tzv. vertikalne sindikate, naročito nakon velikog talasa štrajkova 1962. godine. One su bile, a i danas jesu, jedna od najsnažnijih opozicionih snaga u Španiji. U njima su ujedinjeni pripadnici različitih političkih orijentacija: komunisti, socijalisti, katolici, anarhisti, bivši falangisti, ali i velik broj politički još neopredeljenog radništva
Knjiga Marcelina Camachoa izaći će uskoro i u Jugoslaviji, u izdanju kuće "Rad", a u prevodu R. Nikolića.
[2] UGT (Union General de Trabajadores), Opšti savez radnika, je najstarija sindikalna organizacija u Španiji, osnovana 1888., i pod uticajem je Španske radničke socijalisticke partije. CNT (Confederacion Nacional del Trabajo), Nacionalna konfederacija rada, je jedinstvena anarhistička sindikalna organizaci j a, osnovana 1911. godine. - Prim. prev.

(Marcelino Camacho: Charlas en la prision. El movimiento obrero sindical, Nuestra bandera, br. 79 i 80, mart-juni 1975., str. 101-105.) Preveo T.I. Tekst objavljen u: Marksizam u svetu, časopis prevoda iz strane periodike i knjiga, broj 9, 1976.