Mali korak za čovečanstvo, ali veliki za čoveka

N ema ništa bolje nego kada čovek kroz iskustvo dođe do nekih zaključaka i do novih uvida i vrednosti koje ti zaključci sa sobom nose. Sad bi neko rekao - "pa nego kako će drugačije nego kroz lično iskustvo"? Sa svima koji bi tako rekli ja bih se odmah složio, jer zaista deluje logično da čovek do svog pogleda na svet dolazi kroz lično iskustvo. Naravno, to iskustvo nije isključivo praktične prirode. Postoji nešto sto bi se moglo nazvati i teorijskim iskustvom ( možda je bolji izraz "misaono iskustvo" ), a ono podrazumeva i čitanje svega i svačega. Ako bi se taj teorijski i praktični deo tako upareni mogli nazvati iskustvom, onda logika po kojoj se do stavova dolazi kroz iskustvo deluje još uverljivije.

Međutim, nije sve tako logično i tako jednostavno. Put, ma ko ga prolazio i ma kojom brzinom išao, nikada se ne pruža pravolinijski. Pre će biti da je put sve samo ne nekakva prava linija po kojoj, da bi se hodalo, jedino što treba je da se vešto drži ravnoteža. Držanje ravnoteže, od one idejno-političke, pa preko kulturne i spiritualne, sve do najogoljenije egzistencijalne nije ni najmanje lagana aktivnost. Za hodanje tim umršenim putem iskustava potrebno je mnogo više od veštine pravolinijskog hodanja. Pre svega potrebna je snaga da se taj put svakodnevno prolazi i da se ne klone duhom pri nailasku na brojne obeshrabrujuće znakove.

Zbog te zamršenosti staze kojom se hoda, ljudi često pribegavaju usiljenom pojendostavljivanju te putanje i svođenju višedimenzionalnosti sveta na proste binarne opozicije gde se uvek jasno zna, tačnije, misli se da se zna, šta je dobro, a sta loše i gde se naravno zna šta je istina. Obično je ta istina jedina i sveobuhvatna. To pojednostavljivanje ubija svaku mogućnost da se kroz iskustvo proživi sve ono što stoji na putu. Jer, umesto da se ide za tim iskustvima i da se ona intenzivno proživljavaju, neki ljudi se opredele za bauljanje pacovskim kanalima gde se sve svodi na crno-bele podele koje za svrhu imaju da obezbede lažnu sigurnost simulirajući opravdanje za sopstveni strah, nemoć i konformizam.

Iz takvog pogleda na svet skoro se po pravilu rađa potreba za pripadanjem nekom kolektivu, po mogućstvu sa čvrstom rukom koja će voditi podčinjene. U srpskim okolnostima najčešće varijante su ili podređivanje partijama, partijskim liderima i hijerarhizovanoj strukturi moći koja vlada u njima ili, s druge strane, podčinjavanje crkvi, popovima i opet hijerarhizovanoj, izrazito patrijarhalnoj strukturi koja vlada unutar crkvene zajednice.

Zadnjih desetak godina previše puta se moglo čuti da su ljudi apatični, i uvek se podvuče da su mladi ljudi možda i posebno apatični. To je naravno samo površan i nedovoljno zainteresovan pogled. Taj pogled nedovoljno zainteresovanog i neupućenog posmatrača je upravo to, samo pogled. Takav pogled najčešće znači da je taj koji posmatra lišen onog akterskog dela svakodnevnog života. Akterski pristup podrazumeva učešće koje omogućava i pogled iznutra. Pod učešćem podrazumevam najširi mogući spektar varijacija, od onih koje nazivamo banalnim, do onih koje se tretiraju kao ozbiljne. Taj površni pogled mnogo više govori o onome ko izvlači takve zaključke, nego o ljudima koje posmatrač gledajući najšešće sa neke bezbedne distance, naziva apatičnima. Moglo bi se reći da je apatija u oku posmatrača.

Naravno, ne bih da glumim neki lažni isforsirani optimizam, jer to pored toga što je besmisleno i što nas gura u još veće probleme je i naporno. Svestan sam da situacija u kojoj se nalazimo ( mislim na celu planetu ) nije baš previše ohrabrujuća, ali isto tako, nije ni potpuno obeshrabrujuća. Opet se stvar prelama u oku posmatrača.

Meni su veoma važni svi oni mali uvidi na dnevnom nivou. Sve one situacije koje prepoznam kao ohrabrujuće, kako kod sebe u svom ponašanju, tako i kod drugih. Upravo na tom mikro nivou zadnjih nekoliko dana sam imao prilike da primetim neke stvari koje su ohrabrujuće. Kod nekoliko svojih drugara i drugarica sam video ono što mi najviše prija, a to je da polako usložnjavaju svoje mišljenje, nijansiraju svoje kritičke strelice i time ih čine ubojitijim i prodornijim. Od nekoliko njih sam čuo stvari koje su me inspirisale da i ja budem bolji, zaključke sa kojima sam se bez ikakve dodatne reči mogao složiti, video sam njihovu potrebu da se otvore prema drugačijim vidovima svojih života i politike.

Ako bi neko pomislio da taj njihov pomak vrednujem pozitivno zato što se njime možda približavaju nekom mom stavu, pogrešio je, jer, za dobru komunikaciju i razumevanje nije potrebno da se nužno u svemu slažemo, već je nepohodno da se razumemo. I za neslaganje u stavovima je neophodno da se prvo razumemo da bi mogli da znamo sa čim se zapravo ne slažemo. Što se mene tiče, način na koji se stvari menjaju kod pojedinih ljudi je i više nego obećavajuci u situaciji u kojoj čak i oni koji su verovali u sve nametnute forme parlamentarne demokratije i njenih institucija bivaju poraženi. Ističem njih, jer su oni tretirani kao neko ko, po neoliberalnoj dogmi, veruje u "najsavršeniji" vid ljudskog organizovanja, tj. demokratiju, pa onda, prateći tu logiku, moglo bi se reći, da ako su se razočarali oni koji su bili na strani "najsavršenijeg sistema" onda smo dotakli samo dno. Međutim, stvar je zapravo suprotna. Čak i ako smo dotakli dno, moramo biti svesni da sa dna počinje rađanje novih drugačijih ideja...sa dna, odozdo, a ne sa državnih i partijskih vrhova.

Treba samo usmeriti pogled ka poslednjem primeru iživljavanja partijsko-studentskih karijerista koji su na Filozofskom fakultetu u Beogradu uz pomoć uprave fakulteta i svojih partijskio-ideoloških ćelija pokušali da preuzmu kontrolu nad studentskim parlamentom i preko njega da ostvare potpunu kontrolu nad svim dešavanjima na fakultetu. Grupa ljudi među kojima su i neki od onih čije me ponašanje posebno ohrabruje je uspela svojom akcijom da skrene pažnju na taj uzurpatorski bezobrazluk mladih lidera.

Inače, taj događaj je pokrenuo značajni deo studenata da, za početak, bar započnu priču o onim stvarima o kojima najčešće nisu ni razmišljali, možda i s pravom, jer su studentske organizacije i parlamenti na fakultetima, kao i univerzitetski parlament, do te mere otuđeni od studenata i njihovih potreba da nije ni čudo što studente živo zabole za čitav taj parlamentarno-demokratski cirkus. I upravo je to jedan od dokaza da ljudi nisu baš toliko apatični, i da im je potrebno malo inspiracije ne bi li se i sami ohrabrili i uključili u ono što im je ispred nosa, i to, što je posebno važno, na onaj način koji je njima blizak, a to je, s obzirom na ekstremno nepoverenje u institucije, organizovanje van zvanično priznatih studentskih organizacija.