Mag nara

Nemam više snova
samo dane bez smiraja
Zatvorim oči, pustim ruke vatri
i pravim se da ne plamti bastion
onoga što jesam
Da se ne ruše zidine,
da ne tope se kosti

I kada pitaš šta mi je
Kako da ne kažem - Ništa
a da to ništa ne zvuči kao nebo
Odseci mi jezik, pucaj u bukvar i zarobi telo
Položi ga negde dovoljno blizu obraza
Sahrani u pukotini dugih miđuša
Telo prelij u prsten
Zapuši mnome zub
Stavi me u kafu i probudi se
(iako ne piješ kafu)
Ostavi da spavam u noći tvojih zenica

Probudi me kraj sebe
ne ćutljivog već tihog
Da šunjam ti se do grudi i šapnem
"nema ga više, nestao je lutalica
kradljivac duše, monah "

Hoće li nas te svilene haljine krasiti tamo
pod nebeskim svodom u danu koji se krije iza noći tvojih
zenica