Lisjen Goldman – Serž Male: Diskusija o samoupravljanju (IV)
Serž Male. - Čini mi se da se jedan od najzanimljivijih elemenata razlike u ponašanju radničke kiase, u toku ovog meseca maja, koji se ispoljio i u zabrinutosti sindikalnih centrala, sastoji u tome što su u toj aferi sindikalni zahtevi i politički stavovi, mnogo više no ideološke rasprave, odrazili razlike u objektivnim situacijama unutar radničke klase. Time hoću da kažem da bi, ako se želi samoupravljanje, pre svega ostaloga, trebalo da postoji volja da se upravlja.
A da bi bilo volje da se upravlja, potrebno je osećanje da ta mogućnost postoji, da su ljudi na to podstaknuti. Međutim, kao što smo svi rekli, ta volja doduše postoji, ali samo u jednom delu radničke kiase, onoj frakciji radničke kiase koja je stvarno vezana za najnapredniji razvitak sa tehnološkog gledišta, za avangardnu industriju. Ona naročito obuhvata celu onu frakciju koja se može svrstati u radničku klasu sa gledišta njene situacije u proizvodnji, ali je sociološki drugačije svrstana: to je sloj tehničara, stručnih kadrova, kod kojih je možda težnja za upravljanjem jasnije izražena nego u tradicionalnoj radničkoj klasi. Ovo podvajanje, videli smo, postavlja jedan problem, onaj o kome je govorio Lil Martine navodeći kao primer rudnike kamenog uglja. Radnici koji zahtevaju samoupravljanje su stvarno oni što rade u preduzećima koja čine deo dugoročnog perspektivnog društvenog razvitka, koji su, prema tome, sasvim sigurni u opravdanost svog postojanja kao proizvođača, kao grupe proizvodača, jer učestvuju u najznačajnijim društvenim sektorima. A istina je i to da će ti delovi radničke klase, vezani za najnaprednije sektore, u upravljanju svojim preduzećima, ali i u svom učešću u donošenju planskih odluka, težiti da veću važnost pridaju razvitku tih sektora, koji jesu sektori razvitka, nego ni izvlačenju sektora koji su zaostaliji.
Verujem da ćemo imati te konflikte, i to, istovremeno, i u upravljanju preduzećima i u izradi planova. Jer sasvim je očigledno da samoupravljanje u preduzećima znači da bi predstavništva velikih preduzeća u planerskim organizacijama, a koja danas zastupaju šefovi i direktori, činili delegati radničkih saveta, i da to odjednom može izmeniti celu strukturu, sadašnju prirodu plana, u kojoj su sindikati svedeni na svoju borbenu i osporavajuću ulogu. I tu bi u velikoj meri imati glavnu reč odbori. Međutim, suprotnosti bi se pojavile unutar industrijskih sektora, pa bi bilo protivrečja između raznih sektora radničke klase, protivrečja između naprednih i zaostalih sektora, kojima bi trebalo stvoriti mogućnost bržeg razvoja. A ovo nas, po mom mišljenju, vraća samom problemu političke demokratije. Mislim da je to verovatno uzrok što mi neizbežno, kad je reč o socijalizmu, idemo u pravcu političkog pluralizma. I rekao bih, u odnosu na taj politički pluralizam, imam utisak da se stvari upravo sad vanredno raščišćavaju. Neke sindikalne i neke političke organizacije sve će više nastojati da konačno predstavljaju interese i motivacije avangardnih slojeva (u tehnološkom i ekonomskom smislu reči) industrijskog društva, dok će neke druge političke formacije - a tu vrlo konkretno mislim na Francusku komunističku partiju - sve više nastojati da predstavljaju zaostale sektore navedene radničke klase, koje će se, prema tome, prividno znatno više opredeljivati za ulogu zastupanja zahteva u vezi s nagrađivanjem nego za neku upravljačku ulogu, jer ti slojevi neizbežno moraju voditi samo defanzivne bitke ako žele da zadrže svoju situaciju bez promene.
Prema tome, postavlja se problem samoupravljačkog društva, što znači jednog već globalno homogenog društva. Međutim, disparitet industrijskih sektora, to nasleđe prošlosti, nametaće nam se i posle promene režima, i još dugo će nas pritiskati. Zato verujem da problem samoupravljanja možda i ne treba postavljati u uopštenim terminima: jugoslovensko iskustvo je u samom početku toliko zanimljivo upravo zato što su Jugosloveni prvo stvorili okvir za samoupravljanje, a zatim pustili ljude da taj okvir ispune. Stvarno su tamo radnici najrazvijenijih industrija dospeli do prave samoupravljačke prakse, a drugi do nje nisu dospeli zato što je nisu želeli, i zato što, u krajnjoj liniji, možda i nije tako interesantno upravljati preduzećima koja su u svakom slučaju, čak i pod samoupravom, vrlo verovatno posle izvesnog vremena mogla nestati. Ne vidim jasno kakvog bi interesa sada mogli imati rudari da upravljaju rudnicima uglja. Njihov je problem, prema tome, na drugoj strani, on je u organizovanju vaspitanja i stručnog obrazovanja, koji bi omogućili opštu rekonstrukciju nekadašnjih rudarskih basena. Po mom shvatanju, trebalo bi problem samoupravljanja postaviti u terminima ostvarenja mogućeg maksimuma samoupravljanja, tamo gde ono jeste moguče i gde ga Ijudi stvarno traže.
Žan-Fransis Held. - Zato bih želeo da se postavimo u odnosu na hipotetičan primer jedne vrhunske industrije. Želeo bih, mada to izgleda teško, da vidimo, na primer, šta bi se dogadalo jednog dana u Citroenu, pod samoupravom.
Serž Male. - Reći ću najpre ovo: meni se čini da se sistem industrijske organizacije koji postoji kod Citroena teško može uskladiti sa samoupravljanjem. Prva bi stvar bila ukidanje mehaničkih traka, ukidanje tog tipa lančanog rada, koji sam po sebi psihološki otuđuje i koji stvara radnike zapravo nesposobne za upravljanje, jer su već u samom svom radu otuđeni. Međutim, lančani rad je već tehnološki prevaziđen oblik i samo je cicijaštvo izvesnih preduzeća uzrok što se kod Citroena konačno još nije dospelo na nivo koji kod Renaulta već postoji, na primer u Flenu. Ovo mi izgleda kao prva činjenica koju ne treba potcenjivati. Postoje izvesni tipovi organizacije rada koji kod radnika utvrđuju osećanje prihvatanja pritiska i odbijanja odgovornosti u preduzeću.
Žan-Fransis Held. - Nije li to vezano za rentabilnost?
Serž Male. - To je vezano za rentabilnost na kratak rok, bez sumnje. Dokle god Citroen bude mogao da Portugalce ili druge zapošljava na starim lancima uz bedne nagrade, ovo će naravno potrajati.
Ispričaću vam jednu anegdotu. Prekjuče je g. Divošel sazvao organizacije sindikalne akcije i saopštio im: “Gospodo, sada ćemo ostvariti participaciju, pošto je vi zahtevate." Predstavnik CGT-a, koji je u početku imao veoma suprotan stav, rekao je: „Šta je to participacija? Znači li to da će se deliti dobit?" Divošel je odgovorio: “Da, gospodo, to se podrazumeva. Biće to deljenje dobiti. Jer mi ćemo sad u Sud-Aviation imati autonomiju u odlučivanju, poseban budžet za svako preduzeće, dok je dosad budžet bio centralizovan na nivou koncerna." U tom trenutku su druge sindikalne organizacije, SFDT i FO, rekle: “Ali za nas problem upravljanja u suštini ne predstavlja problem participacije u dobiti." To znači da se tu opet susrećemo s vašom shemom, koja bi ukazivala na to da su radnici stvarno u osnovi zainteresovani za radničko upravljanje, zato što žele da među sobom dele dobit - što jeste jedan, mada ne i bitni, aspekt problema.
Ako se vodi računa o ovome što sam rekao (to jest da je samoupravljanje ostvarljivo samo u izvesnom broju sektora), rizik je mali jer su radnici tih sektora stvarno integrisani u preduzeće, oni poznaju njegov mehanizam, a njihove individualne i kolektivne mogućnosti napredovanja vezane su, u krajnjoj liniji, za njegov razvoj. Oni su, prema tome, savršeno svesni da će se, ako preduzeće propadne, i oni ugruvati.
Ne zaboravimo ni to - podsećam na primer Sud-Aviation - da su sindikati već nekoliko godina, otkad razmišljaju i organizuju diskusije o problemima aeronautike, primorani da probleme postavijaju u vezi sa izborom tipova aviona za koji se treba odlučiti, itd. Po mom mišljenju, rizik je u tim preduzećima koje poznajem ograničen, jer ono što radnike tu najviše zanima, to je sigurnost zaposlenja, mogućnost stalnog napredovanja u interesu radnika, itd., prema tome, razvoj preduzeća kao takvog. Ovo se u Jugoslaviji u prvo vreme nije pojavilo kao problem, jer je u početku čak i u velikim preduzećima vladala relativna oskudica. U “Rade Končaru", u Zagrebu, postojala je relativna oskudica i neposredni zahtev radnika za ispunjenjem kvantitativnih potreba bio je mnogo jači.
Ali tu bih se vratio na konkretan primer u borbi za bolje uslove: na fenomen inženjera, tehničkih kadrova u nekim od tih preduzeća koji su izjavljivali “Mi ne zahtevamo povišice za nas", i tražili da se povise najniže plate, jer su utvrdili da postojanje niskih plata, u krajnjoj liniji, stvara u preduzeću situaciju koja nikako ne ide u prilog njegovom dobrom funkcionisanju. I zato nisu tražili povišice za sebe. Mislim da je u tom pogledu rizik relativno ograničen. Postoje druge opasnosti. One se nalaze na nivou globalnih investicija, to jest zapravo na nivou načina na koji će se investicija primeniti u onome što nije deo samofinansiranja.
Uveren sam da će, što se tiče marže samofinansiranja, radnički saveti, danas, u modernim preduzećima, doći do toga da veoma velik deo odvajaju za tu svrhu.
Ali rizik se pojavljuje na drugoj strani, na nivou globalne ekonomije. Rizik će se pojaviti u vezi s onim preduzećima koja će prirodno - iako ne i pravno - u sistemu demokratskog planiranja raspolagati većom moći od ostalih. A u tom trenutku, pošto se kao jedan deo u finansiranju preduzeća pojavljuje redistribucija putem štedionica i nacionalnih banaka, može se pojaviti i rizik privatne nacionalne štednje, rizik neke vrste uskog “nacionalizma preduzeća" da se najveći deo spoljnih kredita dodeli baš tim preduzećima, nauštrb, recimo, poduhvata preorijentacije proizvodnje, koji su potrebni u izvesnim sektorima, ali čiji efekti ne mogu biti unosni u kratkom roku, dok bi u okviru ovih preduzeća doprinos jakog spoljnjeg finansiranja bio unosan i u kratkom roku. U tome leži opasnost, a ne u činjenici da će radnici između sebe podeliti dobit.
Tekst iz: Lucien Goldmann – Serge Mallet, Débat sur l’autogestion; Autogestion, No. 7, decembre (1968.). Preuzeto iz zbornika: Samoupravljanje i radnički pokret, tom I, izbor tekstova i predgovor Miloš Nikolić, Izdavački centar «Komunist», Beograd, 1973. str. 205-217.