Lisjen Goldman – Serž Male: DISKUSIJA O SAMOUPRAVLJANJU (III)

Postavlja se, dakle, sledeće pitanje: radikalno samoupravljanje je sinonim ukidanja države. Ako su sve odluke decentralizovane, onda više nema - ovo je zaista banalna konstatacija - nikakve centralne odluke. Ne verujem da bi se do te faze moglo stići jednog dana, čak ni u dalekoj budućnosti.

Ali, na drugoj strani, i zato mi samoupravljanje izgleda vezano za tržišnu privredu - za stvarno samoupravljanje nema više mesta ni u nekoj planskoj privredi, jer - i ovo je opet banalnost - ako se sve odluke donose u centru, onda više nema lokalnog odlučivanja, sem u nekim sporednim oblastima.

Ukratko, ukoliko je samoupravljanje šire, utoliko više po izvesnim svojim osobinama - iako ima socijalistički karakter - predstavlja vraćanje liberalnoj privredi: Može li se takvo vraćanje ka liberalizmu zamisliti pri sadašnjem nivou tehnike u razvijenim zemljama?

Za taj problem mogu naći samo jedan odgovor: moderna socijalistička privreda je uvek kompromis između centralnog planiranja i decentralizacije, s tim što se podrazumeva da će društvo biti utoliko više socijalističko i utoliko slobodnije ukoliko veće mesto bude davalo samoupravljanju i decentralizaciji nauštrb planiranja.

Preostaje još problem neophodnog minimuma centralizacije da bi se obezbedili tehnički napredak i efikasnost. Taj minimum bi se još mogao pokazati dosta znatnim. Naime, postavija se pitanje da li neka zemlja, bogatija i tehnički mnogo naprednija no što je bila Jugoslavija, ne bi mogla dobiti stvarnu saglasnost građana za centralne mere od opšteg interesa? Te bi mere i dalje, razume se, bile kontrolisane, ali bi se, ako je društvo dovoljno razvijeno, mogle osloboditi svakog karaktera prinude, zasnivajući se na obaveštavanju svih građana i praktično opštoj saglasnosti.

Zato sam i rekao da ideja o samoupravljanju ponovo čini aktuelnom jednu od najznačajnijih Marksovih ideja: da je zaista socijalističko i slobodno društvo moguće samo na bazi vrlo razvijenog tehničkog nivoa i vrlo visokog nivoa obrazovanja. Ovo je, mislim, jedan od važnih aspekata problema samoupravljanja.(. ..)

Vraćam se na prvi koncept koji je izneo Detra: na planiranje prema potrebama. Ima li taj koncept nekog smisla? Jesu li potrebe nezavisne od planiranja i omogućuju li da se o njemu sudi?

Kapitalizam je odavno otkrio ono što Galbrajt naziva “obrnuti postupak”, delovanje na potrebe tako da se stvore upravo one koje se mogu i žele zadovoijiti. Stvaraju se potrebe (sprave ili automobili novog tipa), a onda se zadovoljavaju.

Jedan od bitnih aspekata samoupravljanja morao bi se sastojati upravo u njegovom preobražajnom dejstvu na Ijude. Pogrešno je reći, kao što se često čuje: “Samoupravljanje je moguće samo u socijalizmu”, jer opšte samoupravljanje jeste socijalizam. Lakoća s kojom se kod Ijudi stvara potreba za robom koju treba da kupe jeste rezultat ograničavanja njihove psihičke i intelektualne aktivnosti u društvu koje ih pretvara u obične izvršioce i potrošače. U onoj meri, međutim, u kojoj budu učestvovali u odlučivanju, tok će se obrnuti, njihova psihička i intelektualna aktivnost će se znatno povećati, pa će biti i mnogo teže njihovo ukalupljivanje i manipulisanje. Vaspitanje o kome smo već govorili nije samo prethodni uslov samoupravljanja, ono će se dobrim delom i ostvarivati posredstvom samoupravljanja i zahvaljujući njemu, putem njegovog zavođenja i njegovog progresivnog funkcionisanja.

Hteo bih da dodam još nekoliko napomena u vezi s tim. Samoupravljanje nema samo značenje neposredne demokratije, donošenja svih odluka odozdo. Ono pre svega podrazumeva - i to je bitno - poštovanje kompetencija.

Očigledno je, naročito s obzirom na složenost upravljanja modernim preduzećem, da se donošenje odluka malog i osrednjeg značaja u redovnom poslovanju, kao i dalekosežnih odluka, može poveriti samo grupi stručnjaka, odnosno vanredno sposobnih specijalista. Nema, međutim, nikakvog razloga da kompetencija i oblast delovanja koja se poverava toj grupi postanu faktor društvenih privilegija i prometnu se u hijerarhiju.

Princip samoupravljanja sastoji se u tome što se sve krupne odluke preduzeća moraju objasniti celokupnom kolektivu i usvajati u saglasnosti sa njim, ili, tačnije rečeno, s njegovim predstavnicima koji sačinjavaju najvišu instancu sa pravom odlučivanja, i da u svim drugim upravnim postupcima ti isti predstavnici kolektiva imaju pravo naknadne kontrole, što znači da oni te postupke moraju odobriti, ali se to odobrenje vrši posle, a ne pre njihovog izvršenja.

Nema sumnje da se veliki deo tih odluka donosi iz tehničkih i suviše komplikovanih razloga da bi ih shvatili svi članovi kolektiva, pa čak i SVi njegovi predstavnici. Ovi, prema tome, počinju da se oslanjaju na stručnjake kojima su poverili upravljanje. Ali, ako se to poverenje dva-triput pokaže kao neumesno i ako kolektiv mora podnositi poslediće zabluda upravnog odbora, atmosfera će za taj odbor postati sve kritičnija, pa on na kraju može biti i smenjen.

Uveren sam da u tim uslovima broj sukoba između radničkog saveta i upravnog odbora neće biti preterano velik, ali i da će upravni odbor donositi odluke vodeći računa o činjenici da čak i posle primene moraju biti odobrene od strane radničkog saveta koji predstavlja celokupni radni kolektiv.

O čemu je tu konačno reč? Reč je o tome da se ljudima koji svakodnevno žive u preduzeću, koji u njemu rade i poznaju ga, pruže prava koja su u liberalnom društvu imali, a pravno ga još i danas imaju akcionari: pravo kontrole nad upravnim odborom. Mi znamo da su tehnokrati u stvari eliminisali tu akcionarsku kontrolu zamenivši je takozvanim “menadžmentom”, i da je to u isto vreme i jedno od osnovnih obeležja savremenog kapitalizma, i jedan od procesa koji ga je omogućio.

Kako se to moglo dogoditi? Čini mi se da je do te evolucije najvećim delom došlo zahvaljujući činjenici što su akcionari udaljeni, što su stvarani krupni paketi akcija koji su mogli da steknu predominantan uticaj, a naročito činjenici što su se akcionari najviše interesovali za dobit, a veoma malo za društvenu i tehničku organizaciju preduzeća. Ovo je dovelo do toga da većina njih svoje akcije poverava nekoj banci, koja ih onda i zastupa.

Međutim, većina tih nepogodnosti mogla bi se izbeći time što bi radnici došli na mesto akcionara. Jer, u tom slučaju, prvo, ne bi se gomilali glasovi kao što se nagomilavaju akcije, a, drugo, radnik radi i živi u fabrici, pa je samim tim i bolje poznaje i za njeno funkcionisanje može biti znatno više zainteresovan nego akcionar.

Ponavljam, dakle, nije reč o tome da se nadležnosti upravnog odbora prenesu na kolektiv ili na radnički savet, već da se ovome daju prava kontrole kojima danas teoretski raspolažu akcionari (osim, razume se, prava vlasništva). Taj radnički savet svakako u mnogim slučajevima neće biti sposobniji da shvati odluke upravnog odbora no što su to danas akcionari, ali, pošto će sudbina radnika zavisiti od tih odluka, on će činiti sve da bude dobro obavešten i da izbliza prati šta se događa. Ako mu kažu da je bolje kupiti Control-data od IBM-a, ili obratno, on će najpre svakako poverovati stručnjacima; ali, ako se naknadno pokaže da je ta odluka bila pogrešna, utvrdiće da se upravni odbor prevario, pa će mu ubuduće manje verovati. Drugi ili treći put će, možda, zatražiti mišljenje od stručnjaka izvan fabrike, a na kraju, ako se pogreške nastave, postaviće pitanje smenjivanja upravnog odbora.

Najzad, hteo bih nešto da kažem i o ideji - ako sam je dobro shvatio - da se radnicima da pravo učešća samo u onim odlukama koje se tiču organizacije proizvodnih odeljenja, a ne i onih koje se odnose na organizaciju fabrike. Razume se, oni u ovim potonjim mogu učestvovati samo posredno, preko svojih predstavnika u radničkom savetu, ali ideja da se ograniči njihovo učešće, ako sam vas dobro razumeo...

Dolazim sad do problema sindikata. U Jugoslaviji me je posebno iznenadilo sledeće: što je fabrika bila veća, u kojoj je samoupravljanje funkcionisalo na zadovoljavajući način, to su me češće ljudi uveravali (neki sa zadovoljstvom, a neki u vidu kritike): “Sindikati i Savez komunista tu nemaju više gotovo šta da kažu.” I obrnuto, kad god bi bilo u pitanju neko malo, tehnički zaostalo ili nedavno osnovano preduzeće, obično bi mi govorili da sindikati i Savez neprekidno intervenišu.

Stvar je u tome što funkcije sindikata nestaju u istoj meri u kojoj samoupravljanje funkcioniše, jer ono stvara drugi organ za odbranu svih interesa zaposlenih: radnički savet. Ako direkcija deluje suprotno interesima radnika, radnički savet će intervenisati odbijanjem da odobri njene odluke. Prema tome, ako radnički savet stvarno funkcioniše, on preuzima na sebe sve funkcije koje je sindikat mogao imati u preduzeću.

Postoji, međutim, jedna druga funkcija, ne manje važna, koju bi sindikat mogao i morao vršiti u samoupravljačkom društvu: to je odbrana opšteg interesa radničke klase, koju smo već pominjali govoreći o demokratskom planiranju. Samoupravljanje stvarno teži za tim da prevaziđe, pa čak i ukine individualni egoizam, ali se izlaže opasnosti da, umesto njega, stvori lokalni kolektivni egoizam, odnosno egoizam preduzeća. Na kraju, što su radnici više integrisani u preduzeće, ono će se lakše suprotstaviti susednom preduzeću, a ovo se može izroditi u trvenja i sukobe. U tom slučaju, čini mi se, stvar je sindikata, koji je opšta organizacija, da radnicima svake fabrike objasni zašto ne treba da donose odluke koje bi nanosile štetu njihovim drugovima u susednoj fabrici. U osnovi, sindikati bi se morali prihvatiti jednog od najvažnijih sektora vaspitnog rada, onog koji se odnosi na opšte interese.

Moglo bi se, na primer, zamisliti da neko preduzeće ne isporučuje na vreme jednoj automobilskoj fabrici, koja spada među njene sporedne klijente, tekstil potreban za presvlake sedišta u kolima, i da to prouzrokuje višednevni prekid proizvodnje što ugrožava nekoliko hiljada radnika. Kako izbeći da se takav slučaj ne ponovi? Mogle bi se svakako zavesti novčane sankcije, penali za neizvršenje ugovora. Ali bi, čini mi se, neobično važno bilo postići da radnici tekstilne fabrike postanu svesni posledica svog postupka i potrebe da se ne opredeljuju samo na osnovu svojih sopstvenih i neposrednih ekonomskih interesa. Ovo je veoma važan deo vaspitanja, a u isto vreme utoliko lakši ukoliko je nivo proizvodnje, a samim tim i nivo svesti, uzdignutiji i mogućnost izbora i odlučivanja šira.

Na kraju, preostaje još jedan problem koji se ne može zaobići. Izvesne odluke, naročito one što se odnose na investicije koje nisu neposredno rentabilne, moraju se donositi na nacionalnom nivou. U tom slučaju demokratsko planiranje može značiti samo opštu i produbljenu diskusiju, prihvaćenu a ne nametnutu odluku. Ipak, i tu će uvek biti reč o kontrolisanoj odluci.

Maločas je ovde rečeno: za izvesne proizvodnje, recimo elektroniku ili neki drugi sektor koji je od posebnog interesa, ustanovljava se prioritet. Ali ta odluka, i kad odgovara nacionalnom interesu, može i čak mora krnjiti izvestan broj pojedinačnih interesa. Međutim, ako želite da ostvarite stvarno demokratsko planiranje, treba nastojati, kad se neka odluka donese, da je velika većina, iii čak radništvo u celini, shvati i prihvati.

Da bi se to omogućilo, valja stvoriti određenu atmosferu, kolektivnu svest, psihičko stanje, koje će pomoći da radnici budu svesni da izvan neposrednih interesa njihovog preduzeća postoje opšti interesi privrede i zemlje, koji se ne razlikuju od njihovih posebnih interesa, a još manje su im suprotni ali se s njima izjednačuju samo u dužem roku (5, 10 ili 15 godina), ili odgovaraju interesima njihove dece, ukratko, da zapravo u sadašnjem trenutku treba prihvatiti izvesne žrtve kako bi se zadovoljile buduće potrebe.

Razume se, ovo će se razumevanje postizati utoliko lakše ukoliko tražene žrtve budu manje, ne u “apsolutnom” smislu, već u odnosu na prihode i na mogućnosti neposrednih naknada koje će radnicima preostati kada pristanu na žrtve. Lakše je pristati na smanjene prihode u opštem interesu ako ta smanjenja još omogućuju pristojno stanovanje, pa čak i kupovinu kola, nego kad trebi štedeti na hrani i lišiti se zadovoijavanja drugih osnovnih potreba.

To je razlog što je taj problem dobio izuzetno ozbiljan vid u Jugoslaviji, gde je nivo života bio relativno nizak u poređenju s industrijskim društvima na Zapadu. Ovo je državu i primoralo da više ili manje centralizuje planiranje investicija.

Ali, bilo da je dohodak nizak ili visok, bilo da je vaspitanje u cilju boljeg shvatanja opšteg interesa teško ili lako, čini mi se da bi ono moralo predstavljati jedan od najvažnijih zadataka sindikata u samoupravljačkom društvu.