Lisjen Goldman – Serž Male: DISKUSIJA O SAMOUPRAVLJANJU (II)

Serž Male. - Ako polazimo od principa ostvarenog samoupravljanja, bojim se da potpuno promašujemo ono što je bio majski pokret. Jedna frakcija radničke klase je proklamovala: “Samoupravljanje je nešto zastarelo..." A neki su skloni shvatanju da zahtev za samoupravljanjem nije bio čisto radnički zahtev. Ja, međutim, tvrdim da je zahtev za samoupravljanjem, na nejasno izražen način, bio osnova pokreta u svim velikim preduzećima, ili bar onim koji su učestvovali u njemu od početka, kod Renaulta (u Kleonu i Flenu) u Sud-Aviation, u svim fabrikama u Nantu itd.

Očigledno je da koncept samoupravljanja, sama mogućnost radničkog samoupravljanja nikad u radničkom pokretu nisu bili jasno razmotreni. Taj zahtev je došao do izražaja u nejasnim oblicirna, koji su mogli ići od proste odluke da se ukine unutarnja organizacija preduzeća do najnaprednijih odluka, koje su se odnosile na efektivnu kontrolu ekonomskog upravljanja. Samoupravljački zahtevi dobili su nejasne oblike, od najednostavnijeg do najvišeg, pri čemu je najprostiji, u početku, uvek bilo osporavanje hijerarhije i autoriteta, onakvih kakvi postoje u preduzeću; osporavanje, dakle, onog oblika industrijske discipline koji je u osnovi kopija vojne discipline a koji radnici i tehničari svesno smatraju delimično besmislenim.

Ti si, Detra, maločas govorio o racionalnosti, ali radnici znaju da je racionalnost kapitalističke industrije, kao i industrije nacionalizovanog sektora, vrlo često lažna racionalnost. O tome sam, na primer, u Sud-Aviation čuo mnoge primedbe mladih radnika ili mladih stručnjaka, koje se odnose upravo na iracionalnost administrativnog sistema organizacije produktivnosti. Postoji, na primer, problem poslovođa, koji su danas često u velikim fabrikama stari radnici s prevazidenim tehničkim znanjem, manje upućeni od mladih radnika koji su im potčinjeni. Isto tako niko se više ne slae s idejom da bi se poslovođe jednog dana mogle birati, dok funkcija poslovođe u stvari podrazumeva pristanak ekipe s kojom radi, jer on i nije ništa drugo nego čovek koji obučava druge ljude.

Mislim da pokret nije doveo do preciznih zahteva, ali da je globalno, bar u velikim fabrikama, bio nosilac kritike strukture preduzeća u njenom sadašnjem obliku, naročito u pogledu organizacije rada i unutarnje hijerarhije. A to je aspekt koji se često zanemaruje kad se postavlja pitanje samoupravljanja. Postoji tendencija da se on sagledava najviše na planu finansijskog i ekonomskog upravljanja u preduzećima. Međutim, problem upravljanja radom, organizacije rada, odlučujući je problem za radnike. (...)

Hteo bih da se ponovo osvrnem na sledeća dva pitanja: na političko odlučivanje u okviru preduzeća i na unutarnju organizaciju, jer mi se to čini strateški važnim, utoliko što su se pitanja stvarno najviše postavljala upravo na tom nivou. To znači da su radnici koji su na manje ili više nejasan način zahtevali da upravljaju svojim sopstvenim preduzećima pri tom pre svega imali u vidu upravljanje svojim radom, nezavisno od konačne svrhe tog rada. A to im se čini važnom činjenicom, jer se upravo o njoj najviše diskutovalo, naročito u okviru oficijelne sociologije rada i u celoj teoriji o organizaciji preduzeća, po kojima postoji neki sistem i neka racionalnost proizvodnje, a ta je racionalnost autoritarnog karaktera. Ovo važi čak i za Sjedinjene Države gde se kolektivne odluke donose isključivo na nivou “političkih" odluka, na nivou viših kadrova preduzeća, takozvanog “menadžmenta". Velika preduzeća u toj zemlji uvek su davala milione za rad sociologa i psiho-sociologa koji sprovode ankete i ispitivanja o organizaciji rada. Ovi stručnjaci su još 1923. otkrili da je organizacija rada kakva je tada postojala bila u stvari neracionalna i da bi se mogla postići produktivnija organizacija kad bi se radnicima dao veći deo odgovornosti u upravljanju sopstvenim radom. Direkcije preduzeća nisu, međutim, nastojale da primene reforme koje bi bile rezultat tih istraživanja, jer bi se tim reformama dovela u pitanje hijerarhizovana struktura društva, pa, sledstveno, i sama priroda vlasti.

Ovo je veoma važna činjenica, jer je to u isto vreme ono što radnici najbolje znaju i u čemu mogu veoma neposredno intervenisati. Radnici konkretno znaju kako da upravljaju svojom proizvodnjom na nivou organizacije rada, metoda upravljanja, koordinacije između raznih pogona, itd. (...) Međutim, kad god je reč o tome, uvek smo konstatovali izvanredno jak otpor direkcija, otpor koji je bio podjednako velik u javnom, kao i u privatnom sektoru. Napomenuću uzgred da su preduzeća na čelu pokreta bila ona iz javnog sektora, a to je logično ukazivalo na duboko nezadovoljstvo sistemom u kome je vlasništvo državno, dakle teoretski društveno, ali u kome se, u praksi, unutarnji metodi preduzeća apsolutno nisu promenili, nego su, rekao bih, ponekad gotovo postali i autoritarniji nego u preduzećima privatnog sektora, s obzirom na tendenciju da se na čelo raznih grana nacionalizovanog sektora postavijaju vojna lica i da ona primenjuju one oblike discipline u kojima su i sami vaspitani.

Zahtev za upravljanjem organizacijom rada u preduzeću predstavlja bitni moment, onaj na koji su radnici najosetijiviji, u vezi s kojim, istovremeno, imaju najviše poverenja u svoje sopstvene sposobnosti. Ova konstatacija ne važi samo za kvalifikovane stručne radnike. Isto to intenzivno osećaju svi mladi radnici. Jedan od razloga zbog kojih su se mladi radnici na taj način pobunili - a ovo govorim na osnovu celog niza informacija i kontakata koje sam imao - sastoji se u tome što je bila reč o mladima koji su tek pre godinu ili dve završili svoju stručnu obuku, naučili neku vrstu zanata koji im je dozvoljavao izvesnu autonomiju, a koji su se našli u preduzeću bez mogućnosti da stvarno primene tu profesionalnu autonomiju. Pošto se još nisu pomirili s tom industrijskom disciplinom, pošto su uviđali njenu besmislenost, pobuna je kod njih bila mnogo jača nego kod starijih radnika, koji misle: “Oni su glupi, ali utoliko gore po njih, to je njihova stvar." Ovo je prva činjenica.

Druga se odnosi na odlučivanje na nivou ekonomskog upravljanja u pravom smislu reči.

Tu bi, mislim, trebalo da obratimo pažnju na činjenicu da se u praksi veoma često odluke o ekonomskom upravljanju ne donose u samom preduzeću. Sve su češće u pitanju upravne odluke koje prvenstveno zavise od makro-ekonomskih odluka celine. A zatim, te odluke često tehnički pripremaju organi izvan preduzeća, organi specijalizovani u upravljanju, savetodavni organi, koji, u krajnjoj liniji, upravijaju za račun preduzeća. To je, uostalom, jedan od aspekata koji radnike navodi da smatraju pomalo komičnom onu predstavu o “šefovima koji upravijaju", jer znaju da u praksi ti šefovi sve manje i manje rukovode trgovačkim i finansijskim poslovima preduzeća.

A zbog toga problem koji nam se postavija i jeste stvarno problem demokratskog i decentralizovanog, ali široko decentralizovanog planiranja. Zato mi se i čini da suviše oštra kritika jugoslovenskog iskustva, u ovom trenutku, kakvu je izneo Detra, malo neopravdano sudi o onom što se upravo događa. Hoću da kažem da je jugoslovenski poduhvat u suštini stvarno pokušaj izvesnog ekonomskog liberalizma u socijalističkom okviru. Mislim da se ne bi moglo u ovom trenutku za njega reći da je to neuspeh, to je nešto što još traži svoje mesto. Ne vidim baš jasno kako se samoupravljačka praksa može pomiriti sa planiranjem staljinskog tipa, snažno centralizovaniin. Profesor Benar dovodi analizu do krajnosti kad kaže da samo integralni socijalizam ostvaruje najpotpuniju slobodu preduzeća, i kad govori o socijalizmu kao apsolutnom ostvarenju pojma tržišta, ostvarenju koje je u kapitalističkom sistemu sprečeno monopolističkom praksom.

Lisjen Goldman. - Hteo bih pre svega da kažem Seržu Maleu sledeće: Ako i nema sumnje da je kod radnika, kao i kod studenata, postojao sukob generacija, ta činjenica ne samo da ne objašnjava nešto naročito već i nju samu treba objasniti, jer smenjivanje generacija i konflikti koji se iz toga rađaju predstavljaju permanentnu pojavu, dok je problem koji se postavija problem izuzetnog obima sadašnjeg konflikta.

Mislim da se objašnjenje nalazi u činjenici da obični generacijski konflikti imaju funkciju da prenesu - s izvesnim, u krajnjoj liniji, sporednim promenama -- jedan skup tradicionalnih vrednosti i pravila, dok se današnji problem sastoji u suštinskom raskidu s vrednostima i normama prethodne generacije.

Ljudi koji danas imaju 45, 50 ili 60 godina, bili oni konzervativni, liberali iii socijalisti, formirali su se u društvu drukčijem od ovog u kome živimo; generacija koja ima između 20 i 25 godina već se formirala u društvu druge industrijske revolucije. To je jedan drugi svet, sa drukčijim problemima, mada upravljači još nisu toga svesni. Iz toga proizlazi da je u momentima krize nerazumevanje, u najelementarnijem smislu reči, totalno između Ijudi koji pripadaju dvema generacijama. “Ta ovi Ijudi su marsovci!", uzviknuo je na Sorboni mladi student, usred grupe koja se okupila oko tranzistora da čuje neku emisiju. Njegova formula bila je možda značajnija no što je i on sam mogao naslutiti, ako uzmemo u obzir da su i studenti morali izgledati isto toliko neshvatijivi ljudima prethodne generacije.

Zato mislim da je ideja o samoupravljanju samo za nekoliko nedelja mogla postati ideja vodilja te mlade generacije upravo zbog toga što je ona, na još veoma neodređen i veoma konfuzan, tako reći instinktivan način, iznenada osetila da je upravo to formula nove epohe, njene epohe.

Ali očigledno je da ostvarenje samoupravljanja postavlja i problem vaspitanja i dugoročne perspektive. Martine je to dokazao, podvukavši da je ideja o samoupravljanju najviše razmatrana tamo gde je bilo najviše istraživača i studijskih biroa. Treba, dakie, da se suočimo sa dva različita, mada i povezana problema: s problemom puta i konačnog cilja. Što se tiče ovog poslednjeg, Martine je upravo istakao jedan od tri ili četiri najvažnija problema: to je problem protivrečja između činjenica da integralno samoupravljanje, s jedne strane, podrazumeva totalnu decentralizaciju, pošto bi se odluke donosile na nivou fabrike, pa čak i pogona ili posrednih proizvodnih jedinica, a da se, s druge strane, moderna ekonomija ne može više zamisliti bez centralnog planiranja.

Ovo je značajan problem, i treba se odmah na početku složiti s ovim što je upravo o njemu rečeno. Kad se samoupravljanje zavodi u siromašnoj zemlji, kao što je to bio slučaj u Jugoslaviji, ne može se lako dobiti pristanak loše nagrađenih radnika, s veoma niskim životnim standardom, da i dalje ostanu na tom nivou, ili čak da se slože sa još težim odricanjima kako bi obezbedili investicije i razvoj neke fabrike u kojoj možda sutra neće imati nikakva prava, pošto njihovo učešće u upravljanju prestaje čim napuste to radno mesto.

Ja već izvesno vreme nisam odlazio u Jugoslaviju, ali pre nekoliko godina više nisam imao utisak da su Ijudi tamo bili potpuno svesni situacije. Jer, dok su mnogi, s jedne strane, uveravali da imaju pravo učešća u celokupnom upravljanju, s druge strane, dodavali su: “Sve smo uložili u fabriku." A kad sam pitao: “Gde ste našli novac da to učinite?", odgovarali su mi: “Pozajmili smo ga, razume se." U stvari, država je putem poreze prisvajala znatni deo prihoda fabrika, a onda je taj novac kroz zajmove centralnih banki ponovo vraćala za investicione svrhe u okvirima plana.

Prema tome, decentralizacija i samoupravljanje su se u Jugoslaviji pre nekoliko godina svodili na tekuću administraciju, na svakodnevno upravljanje, koje možda i jeste, kao što je rekao Serž Male, ono upravljanje čiji se problem još i danas u Francuskoj postavlja u svesti radnika, ali ne obuhvata i domen investicija.