Lisjen Goldman – Serž Male: DISKUSIJA O SAMOUPRAVLJANJU (I)
Lisjen Goldman. - Hteo bih da započnem jednom napomenom koja se odnosi na dva koncepta samoupravljanja i neposredne demokratije. Mislim da se oni dodiruju, ali ne podudaraju, i to iz dva razloga. a) Kad je reč o neposrednoj demokratiji, često se u prvom redu misli na politički domen, na državu, dok samoupravljanje prvenstveno zadire u društvene odnose u oblasti rada, s tim što se podrazumeva da tako važan preobražaj u tim odnosima mora imati znatnog uticaja na državu i politički život, pošto su ekonomsko, društveno i političko međusobno povezani.
b) Sa druge strane, veliko preduzeće sa 10.000 ili 20.000 radnika, na primer, može biti samoupravljačko, a da pri tom ipak u njemu ne bude neposredne demokratije, pošto bi bilo izbora u upravni odbor i predstavnička tela.
Moglo bi se svakako istaći, kao što kažu i izvesni predstavnici radničkog pokreta, da je samoupravljanje vrlo stara stvar, da je započelo od Prudona, itd., ali u suštini smisao jedne ideje, jedne reči, zavisi od konteksta u kome se pojavljuje. Zato bih rekao da je samoupravljanje o kome govorimo veoma nova stvar, rođena upravo (...) iz dubokih preobražaja savremenog društva.
Detra je opisao preduzeće kao monarhiju, dok spolja, na političkoj sceni, vlada demokratija. To je zapravo tačna definicija liberalnog društva. Ali već poodavno su stvari počele da se menjaju.
Moderni kapitalizam ima strukturu koja se mnogo razlikuje od liberalnog kapitalizma: s jedne strane, prihodi su se povećali, i to je olakšalo integraciju članova društva i orijentisalo ih prema potrošnji; ali, s druge strane, upravo u onoj meri u kojoj država više nije nešto odvojeno od privrede nego duboko i aktivno interveniše u ekonomskom životu, jaz između monarhije i demokratije, o kome je govorio Detra, nestaje ili se, u najmanju ruku, režim preduzeća i režim političkog života približavaju. Tako se društvo, koje postaje sve bogatije i integriše razne društvene slojeve, pa i samu radničku klasu, pretvara - a da pri tom sve manje mora pribegavati spoljnoj prinudi ili sili - u društvo koje se u suštini zasniva na hijerarhiji i autoritetu.
Uostalom, do analognog razvitka je u isto vreme došlo i u socijalističkom svetu - u SSSR-u i drugde, s izuzetkom Jugoslavije (ako apstrahujemo sasvim skorašnje događaje u Čehoslovačkoj) - došlo je takođe do orijentacije ka jednoj državi s izvanrednom moći, s obzirom da ima istovremeno i političku i ekonomsku vlast, obe podvrgnute istom rukovodstvu. Prema tome, i tamo se dospelo do jednog krajnje centralizovanog i hijerarhizovanog društva.
Međutim, polazeći od te dvostruke evolucije kapitalističkog sveta i socijalističkog sveta, izvestan broj socijalističkih mislilaca, predvođenih jugoslovenskim teoretičarima, uvideo je da je Marksova ideja o socijalizmu zasnovanom na slobodi i ostvarenom u tehnički najnaprednijim zemljama, ne gubeći svoju vrednost i postajući čak veoma aktuelna, ipak morala pretrpeti određene izmene.
Ako se stvarno želelo sačuvati tesno i nerazdvojno jedinstvo između socijalizma i slobode, trebalo je odustati od starih puteva: osvajanja etatističke vlasti (što se može postići samo političkom revolucijom koja prethodi svakom ekonomskom preobražaju), za kojim sledi etatizacija svih sredstava za proizvodnju, da bi se ova opet zamenila novom shemom, stvarnijom i prilagođenijom preobražajima do kojih je već došlo u zapadnim kapitalističkim društvima. Ta shema (koju će uskoro nazivati revolucionarni reformizam) zalagala se za evoluciju u pravcu socijalizma koja bi po izvesnim svojstvima bila analogna razvitku buržoazije unutar feudalnog društva, to jest evoluciji pomoću ekonomskog i društvenog preobražaja do kojeg ne dolazi naknadno, nego paralelno s političkim preobražajem, ili mu čak prethodi. To je ona globalna evolucija koja se u slučaju buržoazije završila najpre engleskom, a onda i francuskom revolucijom, kao i radikalnim promenama u drugim zemljama, za koje više nije bilo potrebno nasilje.
Tako je došlo do toga da se u izvesnom broju teoretskih radova pojavio koncept samoupravijanja kao centralni koncept nečeg što bih mogao nazvati evropski socijalizam, zalitev za socijalističkim društvom koje bi predstavljalo sintezu ekonomske i političke demokratije, tehničkog razvitka, individualne slobode i autentične zajednice.
Tradicionalni način mišljenja u kome je odrasla i u kome se formirala naša generacija zasnivao se, u državnim ideologijama kao i u konzervativnim, stvarno ili prividno opozicionarnim i revolucionarnim pokretima, na idejama discipline i hijerarhije: “Slušajte, pa ćemo vam možda dati bolje životne uslove", govorili su oni koji upravijaju industrijskim društvima. A oni koji su bili u opoziciji, da bi im se suprotstavili, izmišljali su autoritarne organizacije istog tipa, disciplinovane i hijerarhizovane, sposobne za borbu, kako bi zarnenile grupe koje su kontrolisale ekonomiju i državu.
Međutim, desilo se da su se i radnička klasa i srednji slojevi stvarno vezali za izvesna ekonomska i društvena dostignuća koja su ostvarena u društvima na Zapadu, i da su se integrisali u društvenu stvarnost u kojoj su živeli, tako da je ta stara shema puta u socijalizam postala neostvarljiva. Samo što se i suviše često pogrešno zamišljalo da je integracija u suprotnosti sa osporavanjem. Prilikom jedne diskusije na Sorboni neko je izrekao rečenicu koju smatram izvanrednom: “Osporavati može samo onaj ko je integrisan." To je važna, čak i glavna ideja, ako želimo da shvatimo probleme savremenih industrijskih društava.
I zaista, počev od integracije srednjih slojeva i radnika zaposlenih u najnaprednijim sektorima proizvodnje u novo društvo, čije bogatstvo je prinudu činilo sve suvišnijom, ali ju je u stvari na kraju pojačalo više no ikad ranije, izolujući pojedince i smanjujući sfere slobode i zajednice čak i u odnosu na staro liberalno društvo (gde su se zasnivale na sloju nezavisnih prvaka, koji nestaje da bi ustupio mesto plaćenim stručnjacima), ukazala se mogućnost novog programa, nove perspektive evolucije ka socijalizmu, u kome su sloboda i zajednica postajali bitni elementi, dok je ideja političke revolucije kao prethodnice ekonomskih i društvenih preobražaja ustupala mesto ideji upravljačkih prodora u ekonomiji, usmerenih ka samoupravljanju.
Sve do pre nekoliko nedelja, međutim, taj je program postojao samo u knjigama nekolicine teoretičara.
U teoretskim diskusijama o industrijalizovanim društvima postojala je, s jedne strane, frankfurtska škola, naročito Markuze, koji je formulisao radikalnu kritiku zapadnjačkog kapitalizma i predstavio njegovu evoluciju kao neku vrstu bezizlazne katastrofe, priznajući implicitno ono što su reakcionarni sociolozi s likovanjem nazvali “kraj ideologija", to jest činjenicu da je većina članova tih društava zadovoljna, da više sebi ne postavlja pitanja, i da im je svejedno što se još mogu samo pokoravati i izvršavati, samo ako mogu povećati svoje prihode i svoju potrošnju; i, s druge strane, postoje teoretičari revolucionarnog reformizma koji, nasuprot tome, tvrde da je tu reč samo o etapi u preobražaju tradicionalnog mentaliteta, preobražaju koji se može ili mora orijentisati ka zahtevu za slobodnim socijalizmom, izgrađenim na ideji samoupravljanja.
U toj perspektivi, čini mi se da se jedan od najvažnijih i najpozitivnijih aspekata velike društvene krize, koja je Francusku potresla u maju i junu, sastoji u činjenici da je ideja o samoupravljanju izišla iz knjiga u kojima je bila skrivena, da bi postala jedan od središnjih elemenata kolektivne svesti, kako kod studenata tako i u izvesnim radničkim slojevima, a posebno kod mladih radnika. Međutim, samo se po sebi razume da se od te ideje do njenog ostvarenja postavlja problem puta, a posebno najvažnijeg aspekta tog puta, aspekta formiranja i vaspitanja pojedinaca.
Ipak, ostaje činjenica da majski i junski događaji u tom smislu predstavljaju istorijsku prekretnicu koja označava rađanje modernog sveta - sveta druge industrijske revolucije.
Napomene:
[1] Glavni delovi iz intervencija Lisjena Goldmana i Serža Malea u diskusiji o samoupravljanju, održanoj 6. jula 1968, za okruglim stolom, u redakciji Nouvel Observateura.