Ladyfest05, Beč

Pre neki dan završen je Ladyfest05, drugi po redu Ladyfest organizovan u Beču, Austrija. Trajao je 7., 8. i 9. oktobra, i evo opet jednog ličnog viđenja celog događaja, par dana nakon što su se utisci koliko-toliko «sredili». Pre svega, samo nekoliko natuknica o samom fenomenu Ladyfest-a. Prvi Ladyfest održan je 2000. godine u Olimpiji, SAD, i nakon toga mnogobrojni Ladyfest-ovi organizovani su širom sveta. Ladyfest fenomen vuče korene iz DIY kulture i RiotGrrrls pokreta, potpuno je prožet queer feminizmom i anarhizmom. Ladyfest, dakle, predstavlja prostor u kojem se preispituju naučeni i konstruisani identiteti, u kojem se granice identiteta zamućuju konstantnim redefinisanjem i nedefinisanjem «pozicija»; takođe, queer feminizam sprovodi dekonstrukciju identiteta u otvoreno antiautoritarnim odnosima, kreirajući prostor za lični izraz i inicijativu, odbacujući svaki odnos dominacije.

I ovaj Ladyfest organizovan je u DIY maniru – finansije su sakupljene organizovanjem koncerata, projekcijama filmova itd.; hranu su pripremale osobe koje su htele/znale/mogle; osobe koje su učestvovale u organizaciji, radionicama, diskusijama, performansima... vodile su računa o pripremanju i održavanju prostorija u kojima se festival održavao, itd. Imajući već prilike da se uverim u izvodivost i konstruktivnost takvih feminističkih festivala, nisam ni sumnjao da će i ovaj biti jedno posebno korisno iskustvo, i da ću nakon njega moći da izrazim neke ideje i impresije koje su mi se po glavi vrtele prilično neosmišljeno. No, redom.

Tokom festivala održano je – čini mi se – dvanaest radionica, diskusija, prezentacija, nekoliko (umetničkih...) performansa, dva koncerta pet-šest bendova i tzv. «DykeMarch». Sve se dešavalo na devet (!) lokacija u gradu, uglavnom u prostorijama radikalnih socijalnih/kulturnih organizacija, grupa i inicijativa, kao i EKH skvotu. Međutim, kao što obično i biva sa festivalima ovako bogatog sadržaja – razmeštenog po raznim lokacijama – retko koja osoba je imala priliku da poseti više od dve-tri radionice/diskusije dnevno, što je svakako velika šteta – bilo je mnoštvo vrlo zanimljivih tema. Radionice/diskusije o (de)konstrukciji romantičnih (monogamnih) veza, baratanju audio-tehnikom (ozvučenje, miksete, pojačala), dekonstrukciji roda i rodnih uloga, seksualnosti i masturbaciji, samoodbrani, odnosu nacional-socijalizma prema homoseksualnosti... samo su neke od zanimljivih tema za koje je postojalo više zainteresovanosti neko mogućnosti da budu posećene, jer su se termini preklapali, a lokacije nalazile na različitim delovima grada. No, teško da je i moglo da bude drugačije, i organizatorke festivala su imale pune ruke posla da obezbede «glatko» funkcionisanje ovako ambiciozno zamišljenog događaja. Štaviše, najveći broj organizatorki (kojih je bilo između 10 i 15) uopšte i nije bio u mogućnosti da prati makar jednu radionicu.

Sa druge strane, atmosfera na festivalu bila je fantastična – zaista sam se osećao kao «kod kuće», gde bi «kuća» predstavljala okruženje u kakvom bih voleo da živim: spremnost za diskusiju, odbacivanje predrasuda i preispitivanje utemeljenih i fiksiranih identiteta, međusobni odnosi koji nikog ne stavljaju u poziciju nekompetentnosti i koji ne isključuju različitosti i drugačija shvatanja; atmosfera radoznalosti, zainteresovanosti, uzajamnog poštovanja i svesti o tome da svi/e učestvujemo u kreiranju prostora za nesputanu inicijativu i slobodno manifestovanje naših identiteta – i to onako kako ih sami/e doživljavamo.

«DykeMarch», zamišljen više kao zabava na ulici, uživanje u sopstvenom identitetu, prošao je glavnim ulicama Beča pred kraj festivala, tokom 9. oktobra, u vrlo veseloj i razigranoj atmosferi. Stotinjak osoba je učestvovalo, a glavna tema marša je bilo poigravanje sa imperijalizmom i fiksiranim identitetima. Naime, Austro-Ugarska je posedovala samo jednu koloniju – Franc-Josefovu zemlju – koja je manje-više ledeni breg na severu, i koju skoro niko od stanovnika nikad nije ni video, niti je igrala bilo kakvu ulogu u životu ove imperije. Ideja marša je bila da tu zemlju dovede u Austriju, kad već niko ne ide do nje: maketa ledenog brega vukla se ulicama Beča, a nazvana je «Trans-Jozefova zemlja». Tako je queer i trans identitet prolazio ulicama, pogravajući se sa krajem imperijalizma u rušenju fiksiranih identiteta.

Jedna od stvari koje sam bio stalno svestan - i koja mi je pomogla da promislim neke nesređene impresije - bila je činjenica da sam na festivalu bio jedna od vrlo, vrlo, vrlo, vrlo malog broja osoba koje društvo obeležava kao «muškarce». Štaviše, na skoro svim radionicama i diskusijama kojima sam prisustvovao, bio sam zapravo - jedini. Samo pitanje mogućnosti da festival bude otvoren za «muškarce» predstavalo je vruću temu za organizatorke festivala tokom priprema – razni argumenti su iznošeni, ali je konačno prevagnuo queer momenat: ako se radi na podsticanju i podržavanju samoodređenja u okviru politike identiteta, kako je moguće isključiti iz festivala osobe koje smo naučeni da definišemo na jedan način, a koji možda uopšte nije način na koji one sebe definišu/razumeju? Dakle, festival je ostao otvoren za najraznovrsnije identitete (dame, sestre, lezbejke, zatim trans, queer i drag osobe, gejeve, kiborge, ______, mašine, imigrante, radnike, buč, famice...), dok su voditeljke/i radionica/diskusija imale/i pravo da odluče drugačije za svoje radionice.

Prisustvovao sam samo jednom incidentu - u kafeu koji je inače bio otvoren samo za žene, lezbejke i transdžender osobe, ali koji je tokom Ladyfest-a prihvatao politiku festa i bio otvoren za sve identitete. Pored mene, radionici je prisustvovala još jedna osoba koju društvo definiše kao «muškarca», i dotični je dečko (kako je sam sebe identifikovao) postao u jednom trenutku toliko dominantan i arogantan u skretanju teme diskusije u njemu zanimljivijem smeru, da su voditeljke odlučile da ga (nakon razgovora s njim) izbace iz kafea. Pretpostavljajući da može biti problema sa mojim prisustvom, porazgovarao sam sa voditeljkama, i tada saznao da je radionica zapravo bila zatvorena za muškarce. Pa ipak, nijedna mi nije ni nagovestila da je potrebno da odem, a nakon razrešenje pitanja mog identiteta (koji, naravno, nije «muškarac»), nije bilo nikakvih nedoumica. Radilo se o tome da je dečko izbačen zato što je arogantno dominirao, a ne zato što je bio muškarac.

Takođe, prezentacija/diskusija koju sam vodio sa drugaricom izvedena je u grupi u kojoj sam bio jedini «muškarac», što je bila vrlo zanimljiva situacija, naročito s obzirom na dekonstrukcionistički i anti-esencijalistički preistup seksualnosti tokom prezentacije/diskusije.

Ta tri momenta (bio sam skoro jedina osoba koja je viđena kao «muškarac»; incident u kafeu; prezentacija u grupi u kojoj sam jedini «muškarac») stavila su me u zanimljivu poziciju: osećao sam se kao «manjina». Ne zato što sam muškarac – jer to, jednostavno, nisam – već zato što sam bio ubeđen (dobrim delom opravdano) da me druge osobe vide kao «muškarca» - tim pre što je moja telesna konstitucija «štrčala» među telima shvaćenim kao «ženska». Međutim, stvar nije u tome što sam se osećao kao manjina, već u tome što sam prvi put u životu značajno obratio pažnju na moć koju posedujem, a čega sam postao tako svestan upravo zbog toga što sam «štrčao».

Iskreno, pun sam samopouzdanja, nemam problem sa izražavanjem stavova i emocija, lako stupam u kontakt sa drugima, itd. – smatram da mogu lako da zauzmem prostor u komunikaciji i da branim svoje stavove. Ipak, našao sam se u grupi osoba koje – ako se shvate kao «žene» - društvo sabotira u pokušajima da osvoje prostor svoje slobodne identifikacije i izražavanja. Budući u «manjini», moje je samopouzdanje više puta bilo uzdrmano pitanjima koja su mi se vrtela po glavi: «Da li je ovo što hoću da kažem relevantno ovom skupu osoba?», «Da li svojim ponašanjem, govorom, terminologijom, čime god, nekog ugrožavam, odbijam, marginalizujem?», «Šta ako mene neko marginalizuje ili isključi samo zato što me smatra «muškarcem», ne zanimajući se uopšte za moje stavove?», itd. Dakle, doživeo sam da moje jako samopouzdanje bude uzdrmano time što sam bio svestan da sam u nekoj vrsti «vidljive manjine», iako to nije bilo dovoljno da me sputa u onome što sam hteo da uradim ili kažem. Međutim, tada postaje kristalno jasno u kakvom položaju mogu da se nalaze osobe koje su obeležene kao «žene», i koje se i same tako identifikuju: budući da su društveni odnosi takvi da se njihovo samopouzdanje sabotira ili usmerava tako da ne predstavlja pretnju za sistem patrijarhalnih odnosa, žene koje su u manjini u mnogim (rodno) izmešanim anarhističkim krugovima, grupama, organizacijama (naročito kod «nas») nalaze se u daleko goroj poziciji nego što sam mogao da zamislim.

Na kraju, Ladyfest05-Beč je - ili pre: moje impresije sa tog festivala su – nešto što se nadam da ću imati priliku još koji put da doživim, naročito u ovim krajevima. Naravno, veća je šansa za tako nešto ako se i sam angažujem, ali svi signali iz okoline mi govore da će pre biti da ću takvu otvorenu i iskrenu atmosferu moći da nađem samo u grupama koje se identifikuju kao «feminističke», jer su ove naše «anarhističke» dobrim delom primer reprodukovanja upravo onog što je na Ladyfest-u i problematizovano: fiksiranih identiteta, esencijalističkih pretpostavki, isključivosti i nevidljivih odnosa dominacije.

Više informacija o samom festivalu: www.ladyfestwien.org

Vaš kiborg