Klimatski kamp u Sitiju

Možda sam postala pomalo blazirana nakon toliko jurnjave, ali iz nekog razloga brilijantno nazvani 'prepad' (swoop) me nije odradio. I to do te mere da sam odlučila da odvojim samo pola sata za dešavanja na G20 Meltdown akcijama pre prepada koji je zakazan za 12.30 1. aprila ispred Evropske klimatske berze. Pokušavajući da lociram marš Klimatske akcije, na čijem čelu je bio zeleni konj, uputila sam se niz ulicu Threadneedle ka Banci Engleske. Prijatna policajka me je uputila napred dok sam tumarala pored policijskih kordona i skontala da tu nema šanse za vrenje, barem ne još. Ispred mene je bio neverovantno dobro napravljen mrtav kanarinac, postavljen visoko u vazduhu da bi simoblisao smrt Canary Wharf-a.

 

Svesna da imam sve manje vremena poletela sam dublje u gužvu muvajući se na sve strane i škljocajući uz put.

Za deset minuta bila sam spremna za polazak, ali atmosfera se promenila i došlo je do ključanja. Dajući sve od sebe da ne počnem da paničim pitala sam drugog policajca mogu li molim vas da odem. Na moje potpuno iznenađenje – pošto se uverio da sam sama — pustio me da prođem pored kordona na mestu na kom to drugim novinarima nije pošlo za rukom.

[pagebreak]

Sa svega još par preostalih minuta skočila sam na bajk i zapalila za Bišopsgejt, primećujući uz put veliki broj ljudi sa podmetačima za hranu, rančevima, malim šatorima pa čak i sa velikim vencima cveća, koje po svemu sudeći policija nije smarala. Činilo se da je put već zatvoren za saobraćaj, kao da su nas očekivali!

Odejdnom došlo je do gužve na severnom kraju ulice, i do komešanja ljudi načičkanih na putu. Neko je povikao "ne još!" na šta sam uzvratila "prekasno!" Mislim, jednom kada počneš sa dizanjem šatora na glavnoj saobraćajnici u centru Londona teško da ćeš se učtivo zaustaviti i sačekati minut ili dva da bi se sve poklopilo sa griničkim vremenom, zar ne? Policija je mrzovoljno pokušala da odvuče ljude, dok su se oni/e ubacivali u svoje šatore, a jedan šavljivdžija je iskočio iz šatora svoje dece u punoj opremi za lov.

Dok sam stigla da se ponovo osvrnem oko sebe čitava ulica je bila jedno veliko komešanje ljudi i šatora dokle god je sezao pogled. Carbon Casino sa getho blaster ozvučenjem je podignut na pažljivo odabrano autobusko čekalište.

Odmotana je zastava i vezana između lampiona, hrana je dovežena na prikolicama, improvizovani kompostni toalet je stigao i tezga sa povrćem je postavljena ispod banera na kojem je pisalo: Zemljoradničke pijace a ne tržišta ugljenika. Vivienne Westwood je prošla pored nas. Sve je bilo tako nadrealno, tako dobro.

[pagebreak]

Infrastruktura je postepeno poprimala konkretan oblik, sa kuhinjom koja je bila smeštena nadomak centralnog mesta i tri odvojena prostora za radionice koja su uspešno postavljena na određenom rastojanju duž puta.

Ovde su ljudi mogli da nauče sve od poslednjih naučnih saznanja iz oblasti klimatskih promena do delotvorne samoodbrane, i naravno kompleksine karakteristike trgovanja ugljenikom i zašto je to tako loša ideja. Možda je sada dobar trenutak da se kaže nešto više o tome zašto se Klimatski kamp fokusirao na trgovanje ugljenikom.

Među našim ranijim metama bili su Heathrow i Kingsnorth, gde će novi ogromni projekti ugroziti našu mogućnost da brzo smanjimo emisiju ugljenika, onoliko koliko je potrebno da bismo klimatske promene održali pod kontrolom. Vlada i veliki biznis svoje planove za treću pistu i novu termoelektranu na ugalj pravdaju trgovinom ugljenika, gde se ugljenik kupuje i prodaje kao i bilo koja druga roba. Nevolja sa ovim konceptom je da on podstiče rast što jednostavno nije moguće ukoliko pokušavamo da smanjimo emisiju ugljenika, što je jasno svakoj osobi koja je pri zdravoj pameti.

I tako, odabravši Evropsku klimatsku berzu (koja je svetsko čvorište za takve aktivnosti) Klimatski kamp se nadao da će istaći problem o kom govori veoma uzak krug ljudi. Za prepad smo odabrali dan pre održavanja samita G20 zato što je taj sastanak lidera najbogatijih 20 zemalja imao za cilj da reši svetske finansijske probleme. Oni nameravaju da to urade uz pomoć istog onog ekonomskog sistema koji je smislio trgovanje ugljenikom kao rešenje za klimatske promene. Smeštanjem Klimatskog kampa u sred problema mi smo poslali/e jasan signal našim liderima da ne možemo sopstvenu sudbinu da stavljamo u ruke postojećeg finansijskog sistema kada je tako očigledno da on ne funkcionište. Nije potrebno posebno naglašavati, ishod samita G20 je bio loš kao što je i očekivano.

Preko trilion dolara će biti izbunareno nitokuda i ubrizgano u naš propali ekonomski sistem. Ura, sve je u najboljem redu!

No vratimo se na ulicu niz koju tako često vozim bicikl, koja je sada već poprilično bila transformisana. Gerilski baštovani/ke su tumarali pored nas sa mini kolicima i jagorčevinama i sprejevima u rukama - mig za pokret gerilskog baštovanstva koji ima za cilj da povrati našu zajedničku zemlju, sadeći korisne biljke na javnim površinama.

Ironično, 1. aprila je bila i 360. godišnjica od dana kada su Diggersi povratili Saint George's Hill u status zajedničke (common) zemlje, i na kojoj su posadili paškanat, šargarepe i pasulj. To područje je sada ograđena mesna zajednica (gated community) za bogataše i žalosni primer načina na koji je zemlja isparcelisana u korist elitnog sektora širom sveta. Kasnije smo pevali, masovno, čuvenu Digger's Song - A World Turned Upside Down, Leona Rosselsona.

Medijski centar je vrveo od znatiželjnih novinara/ki, i grupa za dobrodošlicu se umešala da bi sačekala i pozdravila nove pridošlice, koje su do sada brojčano nadvladale mnošvo loše obučenih bankara koje je bilo jednostavno uočiti i sa udaljenosti od jedne milje.

Ako biste se približili mogli ste čuti kako pričaju neke moronske stvari, ali mislim da im je bilo teško da pronađu nedostatke u našim akcijama i možda smo čak uspeli nečemu da naučimo neke od onih koji su otvorenijeg uma.

Međutim, mislim da ništa ne vredi tužna istina kad nekim ljudima nikada neće biti važan bilo koji problem sve dok on direktno ne utiče na njih i njihovu porodicu. Srećni u svojim udobnim životima oni se i dalje zadovoljavaju time da konzumiraju daleko više od onoga što im u resursima pripada, dok će drugi širom sveta gladovati zbog njihovih aktivnosti.

Lica su bila obojena, prodavani su kolači, gitare su tamburale. Igrana je velika predstava, adaptacija snakes and ladder - piste i vetrenjače, sa sve ogromnom kockom. Činilo se da nas je policija ostavila na miru.

Dok je dan odmicao sve više ljudi je dolazilo sa protesta u okolini da vide šta se dešava. Na severnom obodu pravni posmatrači Klimatskog kampa su se našli u čudnom sendviču između policijskih kordona i crnog bloka.

[pagebreak]

Kasnije kada sam se vratila raspoloženje se drastično promenilo: grupa od petoro ljudi - Rhythms dancers - obučena u narandžasto i zlatno organizovala se u samozvani zlatni blok. Oni su frenetično igrali, povremeno uvlačeći druge u svoje veselje, preznojavajući se u prosvećenoj ekstazi.

Medenjaci bankari su podeljeni slučajnim prolaznicima/ama, i svuda gde bih pogledala videla sam ljude kako međusobno dele svoju hranu. Nabasala sam na gomilu školarki koje su još uvek bile u uniformama koje su nosile tokom prepodnevnih časova. Jedna od njih me je prepoznala - čuvala sam je na kampovanju dok je još bila mala. Pravni posmatrači su seli i u tako formiranom redu vodili beleške o ponašanju policajaca koji su bili naspram njih.

Povreemno bih nabasala na nekog/u klimatskog/u kampera/ki koja/i je iz našeg kraja u Londonu, koji su izgledali istrošeno poput mene. I naletela sam na Robots in Disguise, i pola Tatty Devine.

Atmosfera je i dalje bila na visokom nivou, vesela, međutim bojala sam se da mi se ne istroše baterije u fotoaparatu pa sam odlučila da skoknem do kuće da skinem slike i napunim baterije pre nego što se promeni raspoloženje, pošto sam pretpostavljala da će se to desiti kada se smrkne. Po mom povratku sumrak je između gradskih blokova grabio a atmosfera je postala još karnevalskija, sa ljudima koji su se stvarno ubacili u stop-start prirodu ozvučenja koje radi na pedale. Limbovanje je bilo sav bes a neke bezobrazne devojke su se popele na maricu i igrale.

Mnogi drugi ljudi su nam se pridružili nakon kraja radnog vremena, ali broj policajaca se jednako brzo uvećavao pošto su opozvani sa dužnosti na drugim lokacijama. Odjednom (negde oko 7:30 uveče) i bez ikakvog upozorenja, oni su na silu počeli da se probijaju u kamp sa južnog kraja, udarajući štitovima i pendrecima ljude koji bi im se našli na putu, čak i kada bi iznenađeni demonstranti/kinje podigli/e ruke uvis i vikali/e sada već poznati refren "ovo nije riot".

 

Sve do sad sve je izgledalo krajnje opušteno, ali znala sam da je samo pitanje vremena kada će policija odlučiti da upotrebi silu. Oni su možda stajali mirno zanimajući se posmatranjem nas kako se zabavljamo i podučavamo jedni druge tokom toplog sunčanog popodneva, ali pošto je pala noć bilo je jasno da će stvari postati znatno prljavije. Sada smo bili u kotlu, u koji ljudi nisu mogli da uđu niti da iz njega izađu, ostavši u tom stanju tokom narednih 5 sati. Oni koji su baš tada došli bili su potpuno frapirani razlozima za takvo ponašanje, ali razloga nije bilo. Održan je veliki konsenzusni sastanak na severnom kraju da bi se donela odluka o tome šta da se radi, i stotine ljudi je učestvovalo u vrtenju rukama da bi potvrdili da će ostati tokom noći. (Ja sam bila sumnjičava u pogledu ishoda te odluke - oni koji su bili tamo zbog zabave nesumnjivo su pogrešno interpretirali implikacije ovoga, npr. da će to značiti da ćemo čuvati svoj položaj i da nećemo dopustiti policiji da uđe u kamp, da više neće biti igranja i opijanja.)

Činilo se da je sada dobar trenutak da se održi puno najavljivani kejli (škotska ili irska narodna muzika za igru, prim. prev.), pa sam locirala naš nov kejli bend klimatskog kampa, Carbon Raiders, i počeli smo da sviramo muziku koju smo vežbali tokom proteklih nekoliko nedelja. Ubrzo se ispred mene stvorio dobro poznat prizor: stotine nasmejanih ljudi koji zajedno igraju.

Uspeli smo samo da ispratimo nekoliko koraka kako valja, ali to nije bilo važno; radost freesylinga je bila ključna karateristika igre. Izgledalo je kao da su kordoni specijalne policije miljama daleko od nas, a ne na dva metra iza mene. Neko vreme dobar deo toga je nastavljen po starom, sa mnoštvom ljudi koji su umesto čaja uživali u pečenim krompirima koji su još uvek bili topli na dodir - uprkos tome što su pečeni prethodnog dana - mnogi od njih baš u mojoj rerni.

[pagebreak]

Dok se bližila ponoć mnogi su postali napeti - planirali su da idu kući, da sutradan idu na posao. Počeli smo da bivamo svesni činjenice da stotine ljudi koji su napolju pokušavaju da uđu, a oni koji su sedeli na autobuskim čekalištima su mogli da vide kako su ljudi nasilnički prebijani i potiskivani natrag sa naše ivice kampa.

Sve do juče nisam znala kakav je bio pun opseg okonih vrenja - jedan prijatelj je uhvaćen u mini kotao od 25 ljudi u trajanju od 2 sata u uskoj i klaustrofobičnom sokaku, neki su batinama oboreni na zemlju pre nego što su konačno pušteni. Marina je došla sa Meltdown akcije i, pošto je provalila da ne može da uđe, podigla je kamp na sred Brodgejta sa svojim čajnikom i šoljama za čaj. Pokazala mi je modrice koje je zaradila od policije prethodnog dana - ogromne masnice duž nejne ruke, ali bila je ponosna jer je tokom maltretiranja njen divni kineski porcelan ostao neokrnjen. Zašto su ti ljudi držani podalje od nas? Mnogi/e moji/e prijatelji/ce nisu mogli/e da uđu u kamp, uprkos tome što su doputovali iz daleka da bi učestvovali na protestu. Neki su još uvek pokušavali da dođu do svojih stvari koje su ostavili u kampu, a koje su nakon toga nestale - policija je na kraju poslala ekipe za čišćenje koje su po svemu sudeći poslale sve pravo na deponiju. Da li je to zakonito? Sprečavati nekoga da dođe do svojih stvari i onda ih poslati u zaborav?

Pošto je policija pretukla sve na granicama našeg kampa veliki broj specijalaca je uleteo unutra (na nekim mestima i po 10 kordona jedan za drugim) da bi nas izvukli na put. Sasvim očigledno nije bilo šanse da će nas pustiti da ostanemo čitava 24 časa i da rizikuju da i narednog rana bude blokiran put za one koji iz daleka dolaze na posao. Verujem da su im naređenja bila nešto u stilu potrebe da se ulice očiste u slučaju da svetski lideri požele da prođu tuda. Većina ljudi, umorni i izmaltretirani, otišli su čim su bili u prilici da to učine, dok je samo posvećena manjina ostala da čuva položaje. Policija je u naletu krenula napred još jednom bez ikakvog upozorenja, pokupivši i nehajno bacivši naše ljubljeno ozvučenje na pedale. Veliki krik zaprepašćenja se prolomio kroz masu - bilo je to nezakonito uništavanje svojine bez ikakvog primetnog razloga.

Policajci, sa vilicama iskeženim u agresivne grumase, mlatili su šćućurene demonstrante/kinje koji/e su sedeli na betonu sa rukama podignutim uvis. Je l' ovako izgleda demokratija? Kada se pravo na protest tretira sa toliko prezira? Uprkos suprotnim obećanjima, nije učenjien nikakav pokušaj uspostavljanja komunikacije. Stara ista priča se izgleda ponavlja iznova i iznova.

Dok se jedan kamper peo na banderu da skine baner čula sam policajca koji se kliberio nadajući se da će se ovaj okliznuti i pasti. Je l' za to plaćamo porez? Policajci nisu tu da bi štitili interese vladajuće elite, oni su tu da bi pomagali održavanje zakonom dozvoljenog protesta i da bi zaštitili dobrobit svih građana/ki. Pa ipak tako ne stoje stvari. Na svakog prijateljski nastrojenog humanog pandura dođe po 50 onih koji/e uživaju u krvoproliću u šta se na kraju pretvori provociranje nereda.

Moj prijatelj je uhvaćen na prvoj borbenoj liniji pa sam se povukla sa svoje pozicije koja je bila na svega nekoliko inča daleko od policije, da bih pokupila njegove stvari koje bi mu potom odnela. Takođe bila sam uverena da su mi uzeli fotoaparat a moje slike izbrisane - već je bilo izveštaja da se to dešavalo drugim fotografima ranije tokom dana. Takođe se sve očiglednijim činio način na koji će se sve okončati, i sasvim sigurno kada sam se vratila natrag zaobišavši čitav blok deset minuta kasnije na ulici nije bilo ničega sem groznog prizora napuštenih šatora i uprljanih zastava. Bilo je veoma tužno videti stanje u kom se nalazila ulica, kada je Klimatski kamp bio tako posvećen čišćenju za sobom tako da za njim ne ostane nikakvog traga. Ali kog izbora smo imali? Mi jednostavno nismo imali dovoljno resursa da očistimo više nego što je to nekolicina pojedinaca/ki koji/e su ostali pozadi lično mogli/e da učine. Nagurali smo što smo mogli više otpadaka u naše rančeve i polako se odvukli kući, osećajući se emotivno izubijani i pohabani.

...Ali kakav je to dan bio! Mi smo izvršili perpad, mi smo kampovali, i mi smo pitanje trgovanja ugljenikom postavili tako visoko na političkoj agendi gde ono nikada pre nije bilo. Sigurna sam da su mnogi ljudi otišli osećajući se znatno osnaženi i uvereni da je moguće stvoriti drugačiji svet. Sada treba da počnemo rad na idejama za Klimatski kamp koji će biti održan ovog leta, od 26. avgusta do 2. septembra. Tokom 2009. mi ćemo biti usredsređeni na neuspehe našeg sadašnjeg ekonomskog sistema, jer isti principi slobodnog tržišta nikako nas ne mogu spasiti od klimatskog haosa. Jedino rešenje je smanjiti potrošnju, povećati efikasnost, i pronaći alternative fosilnim gorivima, i to brzo. Zapišite ove datume u vaše dnevnike. I pratite nas na glavnom Twitteru kampa i na Twitteru londonskih kampera/ki.