Kapitalizam-posebna vrsta delirijuma

(Intervju sa Žil Delezom i Feliks Gatarijem)

Kada opisujete kapitalizam, kažete: ''Ne postoji ni najmanja operacija, ni najnevažniji industrijski ili finansijski mehanizam koji ne otkriva demenciju kapitalističke mašine i patološki karakter njene racionalnosti (nikako se u mašini ne nalazi lažna, već istinita racionalnost ove patologije, ovog ludila, budite sigurni u to). Ne postoji opasnost da ova mašina poludi, ona je luda od početka i otuda dolazi njena racionalnost. Da li ovo znači da nakon ovog ''abnormalnog'' društva, ili izvan njega, može da postoji ''normalno'' društvo?

Delez : Mi ne koristimo termine ''normalan'' ili ''abnormalan''. Sva društva su istovremeno i racionalna i iracionalna. Ona su nužno racionalna po svom mehanizmu, svojim zupčanicima i upravljačima, svojim poveznim sistemima, i čak po mestu koje dodeljuju iracionalnom. Ipak svi ovi pretpostavljeni kodovi ili aksiomi nisu plodovi slučajnosti, ali suštinski nisu ni racionalni. To je nalik teologiji: sve kod nje je racionalno ako prihvatite greh, bezgrešnost, inkarnaciju. Razlog je uvek oblast odvojena od iracionalnog – koja uopšte nije zaklonjena od iracionalnosti, već je premošćena iracionalnim i definisana jedino određenim tipom relacije između iracionalnih faktora. Iza svih razloga nalazi se delirujum. Sve je racionalno u kapitalizmu, osim samog kapitala i kapitalizma. Tržište je, naravno, racionalno; može se razumeti, proučiti, kapitalisti znaju kako da ga koriste, a ipak je potpuno delirijumsko, ludo. To je u onom smislu kada kažemo: racionalnost je uvek racionalnost iracionalnog. Nešto što nije bilo dovoljno razjašnjeno u vezi sa Marksovim ''Kapitalom'' je stepen njegove fascinacije kapitalističkim mehanizmom, pre svega time što je sistem poremećen, a istovremeno odlično funkcioniše. Pa šta je racionalno u društvu? Racionalan je – ako interes definišemo u okvirima tog društva- način na koji ljudi ispunjavaju te interese, njihova realizacija. Ali ispod toga, postoje želje, investiranja želje koja ne mogu biti pomešana sa investiranjem interesa, i sa time od kojih interesa zavise prilikom njihove determinacije i distribucije: ogroman fluks, sve vrste libidinalnih-nesvesnih tokova koji čine delirijum ovog društva. Istinita priča je istorija želje. Kapitalista, ili današnji tehnokrata, ne želi na isti način na koji bi rob, trgovac, ili zvaničnik drevnog kineskog carstva, želeli. Ti ljudi u društvu žele represiju i za druge, i 'za sebe', da uvek postoje ljudi koji žele da smetaju drugim ljudima i koji imaju priliku da to rade, ''pravo'' da to rade; ovo je ono što otkriva problem duboke povezanosti između libidinalne želje i društvene oblasti. ''Bezinteresna'' ljubav za opresivne mašine; Niče je rekao neke lepe stvari o ovom trajnom trijumfu robova, o tome kako ogorčeni, depresivni, i slabi, nameću svoj način života svima nama.

Šta je specifično za kapitalizam u svemu ovome?

Delez : Da li su delirijum i interes, ili, drugim rečima, želja i razlog, raspodeljeni na potpuno nov, posebno ''abnormalan'' način u kapitalizmu? Verujem da jesu. Kapital, ili novac, na takvom su nivou ludila da psihijatrija ima za to jedan klinički ekvivalent: završni stupanj. Suviše je komplikovano ovde objašnjavati, ali jedan detalj bi trebalo spomenuti. U drugim društvima, postoji eksploatacija, postoje takođe skandali i tajne, ali to je deo ''koda'', postoje takođe eksplicitno tajni kodovi. Sa kapitalizmom stvari stoje drugačije: ništa nije tajna, barem u principu i prema kodu (zbog toga je kapitalizam ''demokratski'' i može da bude ''transparentan'', čak i u pravnom smislu). A ipak ništa nije prihvatljivo. Sama zakonitost je neprihvatljiva. U kontrastu sa drugim režimima, to je režim rođen od javnosti i prihvatljivog. Posebna vrsta delirijuma je inherentna režimu novca. Uzmite ono što se danas naziva skandalima: novine puno govore o njima, neki ljudi se pretvaraju da se brane, drugi napadaju, ali bilo bi teško naći nešto ilegalno prema terminima kapitalističkog režima. Vraća se premijerov porez, trguje se nekretninama, i uopštenije ekonomski i finansijski mehanizmi kapitala – sve to je legalno, osim malih grešaka, štaviše, sve je javno, ali ipak ništa nije prihvatljivo. Ako je levica bila ''razumna'', ispunila bi se vulgarizujućim ekonomskim i finansijskim mehanizmima. Nema potrebe da se ono što je privatno učini javnim, samo osigurajte da ono što je već javno bude javno priznato. Mogli bi se naći neki u stanju demencije kakve nema u bolnicama. Umesto toga, govori se o ''ideologiji''. Ali ideologija nema uvek važnost: ono što je bitno nije ideologija, čak ni ''ekonomsko-ideološke'' razlike ili opozicije, već 'organizacija vlasti'. Jer organizacija vlasti – tj. način na koji je želja već u ekonomiji, način na koji libido investira ekonomiju – posećuje ekonomske i hrani političke forme represije.

** Pa da li je ideologija a trompe l'oeil (iluzija, maska; prim.prev)?**

** Delez** : ne, nikako. Reći ''ideologija je a trompe l' oeil'', još uvek je tradicionalna teza. Neko smešta bazu na jednu stranu (ekonomiju), a na drugu, nadgradnju, čega je ideologija deo, time odbacujući fenomen želje u ideologiji. To je savršen način da se ignoriše kako želja funkcioniše unutar baze, kako investira u nju, kako uzima učešće u njoj, kako, u ovom pogledu, organizuje vlast i represivne sisteme. Mi ne kažemo: ideologija je a trompe l' oeil (ili koncept koji se odnosi na određene iluzije). Mi kažemo: ne postoji ideologija, ona je iluzija. Zbog toga ona tako dobro odgovara ortodoksnom marksizmu i Komunističkoj partiji. Marksizam je toliko isticao temu ideologije da bi bolje sakrio ono što se dešavalo u SSSR-u: nova organizacija represivne vlasti. Ne postoje ideologije, postoje samo organizacije vlasti kada se jednom prizna da je organizacija vlasti jedinstvo želje i ekonomske baze. Uzmite ova dva primera. Obrazovanje: u maju 1968. levičari su izgubili dosta vremena insistirajući da se profesori angažuju u javnom samokritikovanju kao agenata buržujske ideologije. To je glupo, i samo pojačava mazohističke impulse akademika. Borba protiv takmičarskog ispitivanja je napuštena u korist neslaganja, ili velikog antiideološkog javnog priznanja. U međuvremenu, konzervativniji profesori nisu imali poteškoća da reorganizuju svoju vlast. Problem obrazovanja nije ideološki problem, već problem organizacije vlasti: specifičnost obrazovne vlasti je da se predstavlja kao ideologija, ali to je čista iluzija. Vlast u osnovnim školama (primary schools), koja nešto znači, utiče na svu decu. Drugi primer: hrišćanstvo. Crkva je potpuno zadovoljna da bude tretirana kao ideologija. O ovome se može raspravljati; to jača ekumenizam. Ali hrišćanstvo nikada nije bilo ideologija; ono je specifična organizacija vlasti koja je preuzimala različite oblike počev od Rimskog carstva i Srednjeg veka, i koja je mogla da proizvede ideju internacionalne vlasti. To je mnogo važnije od ideologije.

Gatari : Ista se stvar nalazi u tradicionalnim političkim strukturama. Stari trik se upotrebljava svuda iznova i iznova: velika ideološka debata u generalnoj skupštini i pitanja organizacije rezervisana za specijalne komisije. Ova pitanja izgledaju sekundarna, determinisana političkim opcijama. Ali naprotiv, pravi problemi su oni organizacioni, nikada precizirani ili racionalizovani, već naknadno projektovani ideološkim terminima. Tamo se pojavljuju prava neslaganja: postupanje prema želji i vlasti, prema investiranjima, prema zajedničkom Edipu, zajedničkom ''superegu'', prema preverznom fenomenu, itd. A onda se stvaraju političke opozicije: pojedinac zauzima takvu poziciju naspram drugog, jer je, prema obrascu organizacije vlasti, već izabrao da mrzi svog protivnika.

Vaša je analiza ubedljiva u slučaju Sovjetskog Saveza i kapitalizma. Ali u drugim slučajevima? Ako sva ideološka opozicija maskira, po definiciji, konflikte želje, kako biste analizirali, na primer, divergencije tri trockistička kružoka? Kojeg konflikta želja ovo može biti rezultat? Uprkos političkim svađama, svaka grupa izgleda da ispunjava istu funkciju vis-à-vis kao njeni militanti: umirujuća hijerarhija, rekonstrukcija malog socijalnog miljea, konačno objašnjenje sveta… Ne vidim razliku.

Gatari : S obzirom na to da je svaka sličnost s postojećim grupama samo slučajna, lako se može zamisliti neka od ovih grupa kako se definiše prvo prema svojoj vernosti očvrsnuloj poziciji komunističke levice nakon stvaranja Treće internacionale. Sve je to aksiomatično, sve do fonološkog nivoa - način artikulisanja određenih reči, gestovi koji ih prate - a zatim i struktura organizacije, koncepcija vrste odnosa koji će se imati prema neprijateljima, centristima, protivnicima… Ovo korenspondira određenom obliku edipalizacije, umirujućem, neopipljivom univerzumu kao onom kod opsesivnog koji izgubi svoj osećaj sigurnosti ako neko pomeri poziciju nekog poznatog objekta. To je pitanje dopiranja kroz ovu vrstu identifikacije sa povratnim oblicima i slikama, određeni tip efikasnosti koji je karakterisao staljinizam – osim njegove ideologije. Prema drugim viđenjima, čuva se opšti okvir metode, ali veoma oprezno mu se prilagođava: ''Neprijatelj je isti, drugovi, ali su se okolnosti izmenile''. Onda neko ima otvoreniji kružok. To je kompromis: neko je precrtao prvu sliku, ali ju je sačuvao, i ubrizgao druga značenja. Neko umnožava sastanke i pripreme, ali takođe i spoljašnje intervencije. Za želju postoji – kako Zazi kaže- određeni način ometanja studenata i militantnih aktivista između ostalih.

U krajnjoj analizi, svi ovi kružoci kažu u osnovi istu stvar. Ali se radikalno razlikuju u svom 'stilu': u definiciji lidera, propagande, u koncepciji discipline, lojalnosti, poštenju, i asketizmu militantnih aktivista. Kako se objašnjavaju ove polarnosti bez čeprkanja po ekonomiji želje društvenih mašina?

Od anarhista do maoista raspon objašnjenja je veoma širok, politički kao i analitički. Bez obaziranja na stanovništvo, izvan ograničenog dometa kružoka, koje ne zna kako da pravi razlike između levičarskog elana, poziva na zajedničku akciju, revolta, ravnodušnog oklevanja …

Neko treba da objasni ulogu ovih mašina, ovih kružoka i njihovog gomilanja i prosejavanja, u slamanju želje. To je dilema: biti slomljen od društvenog sistema ili biti integrisan u predeterminisane strukture ovih malih crkvi/religija. Na neki način, maj 1968. bio je zadivljujuće otkriće. Moć želje je postala tako ubrzana da je slomila kružoke. Ovo poslednje ih je zajedno povuklo; učestvovali su u reorganizaciji posla sa drugim represivnim silama, CGT-om (Komunistička radnička unija), PC-om, CRS-om (policija za sprečavanje nereda). Ne kažem ovo da bih bio provokativan. Naravno, militantni aktivisti su se hrabro borili sa policijom. Ali ako neko napusti sferu borbe kako bi razmotrio funkciju želje, mora se priznati da su određene grupe prilazile mladima u duhu represije: da održe oslobođenu želju kako bi je prekanalisale.

Šta je oslobođena želja? Vidim kako bi ovo moglo da bude prevedeno na nivo individualne ili male grupe: umetnička kreacija, ili lomljenje prozora, paljenje stvari, ili, jednostavnije, orgija ili puštanje da stvari odu do đavola kroz lenjost ili vegetiranje. Ali šta onda? Šta bi kolektivno oslobođena želja mogla da bude na nivou društvene grupe? I šta ovo označava u odnosu prema ''totalitetu društva'', ako ne odbacite ovaj termin kao što to radi Mišel Fuko.

Gatari : mi smo uzeli želju na jednom od njenih najkritičnijih, najakutnijih nivoa: šizofreničnom; i šizofrenika koji može da proizvede nešto unutar ili iznad dometa zatvorenog šizofrenika, srušenog lekovima i društvenom represijom. Nama izgleda da određeni šizofreničari direktno ispoljavaju slobodno dekodiranje želje. Ali sada, da li neko smišlja kolektivnu formu ekonomije želje? Sigurno ne na lokalnom nivou. Ja bih imao puno poteškoća da zamislim malu, slobodoumnu komunu koja uspeva da se održi pred tokovima represivnog društva, kao što je dodavanje pojedinaca koji su jedan po jedan emancipovani. Ako, nasuprot tome, želja konstituiše strukturu društva u njenoj potpunosti, uključujući u nju mehanizme reprodukcije, oslobodilački pokret se može ''kristalizovati'' u celini društva. U maju 1968, od prvih varnica do lokalnih sukoba, uznemiravanje je brutalno prenešeno na celo društvo, uključujući neke grupe koje nisu imale ništa sa revolucionarnim pokretom – doktorima, advokatima, bakalinima. Ipak, stečena prava su odnosila dan, ali samo nakon mesec dana paljenja. Mi se približavamo eksplozijama ovog tipa, mada ozbiljnijim.

Da li je moguće da je već bilo snažnog i dugotrajnog oslobađanja želje u prošlosti, nezavisno od nekih kratkih perioda. Proslava, rat, ili revolucionarni preokret? Ili vi stvarno verujete u kraj istorije. Nakon milenijuma otuđenja, socijalna evolucija će se najednom okrenuti u krajnjoj revoluciji koja će osloboditi želju zauvek?

Gatari : Ni jedno, ni drugo. Niti konačni kraj istorije, niti privremeno oslobađanje. Sve civilizacije, svi periodi su poznavali kraj istorije – ovo nije nužno ubedljivo i nije nužno oslobađajuće. Kao za oslobađanje, ili trenutke slavlja, ovo više nije uverljivo. Postoje militantne revolucije koje imaju osećaj odgovornosti i kažu da oslobađanju ''na prvom stepenu revolucije'', … Ili želja nije oslobođena u jednostavnim trenucima proslavljanja. Pogledajte diskusiju između Viktora i Fukoa po pitanju odnosa 'Les Temps Modernes' (''Moderna vremena''; časopis koji je uređivao Sartr; prim.prev) prema maoistima. Viktor daje saglasnost oslobađanju, ali samo ''na prvom stepenu''. Za ostalo, Viktor se obraća aparatima države, novim zakonima, narodnoj pravdi u sudovima, legalnom procesu izvan mase, trećem licu sposobnom za rešavanje kontradikcija među masama. Uvek se nalazi stari obrazac: odvojenost pseudo-avangarde sposobne za donošenje sinteze, ili za formiranje partije kao embriona državnog aparata, za podsticanje na aktivnost dobro obrazovane radničke klase; a ostalo je talog, lumpen-proletarijat (najniži sloj nezaposlene radničke klase; često optuživan da je oružje buržoazije, prim. prev.) kome ne treba nikad verovati (isto staro osuđivanje želje). Ali ove distinkcije same po sebi su drugi način zarobljavanja želje zarad preimućstva birokratske kaste. Fuko reaguje osuđivanjem mešanja trećeg lica, rekavši da ako narodna pravda postoji, ipak ona ne dolazi od strane suda. On dobro pokazuje da je distinkcija avangarda – lumpen-proletarijat prvenstveno distinkcija uvedena masi od strane buržuja, i time služi da uništi fenomen želje, da 'marginalizuje' želju. Celo pitanje je ono o državnom aparatu. Bilo bi čudno oslanjati se na partiju ili državni aparat zarad oslobođenja želje. Želeti bolju pravdu je kao želeti bolje sudije, bolje pandure, bolje šefove, čistiju Francusku, itd. A onda nam kažu: kako biste ujedinili izolovane borbe bez partije? Kako naterati mašinu da radi bez državnog aparata? Evidentno je da revolucija zahteva ratne mašine, izvan ovog nije državni aparat, takođe je sigurno da ona zahteva instancu analize, analize želje mase, ali ovo nije aparat koji je za sintezu spoljašan. Oslobođena želja znači da želja izbegava ćorsokak privatne fantazije: to nije pitanje njenog adaptiranja, socijaliziranja, disciplinovanja, već njenog uključivanja na takav način da njeni procesi nisu prekinuti u društvenom telu, i da njeno izražavanje bude kolektivno. Ono što se računa nije autoritarna unifikacija, već način beskrajnog širenja: želja u školama, fabrikama, susedstvu, medicinskoj školi, zatvoru, itd. To nije pitanje usmeravanja, već uključivanja u isti plan oscilacije. Dok god se neko dvoumi između impotentne spontanosti anarhije i birokratskog i hijerarhijskog kodiranja partijske organizacije, ne postoji oslobađanje želje.

U početku je kapitalizam bio sposoban da preuzme komandu nad društvenim željama?

Delez : Naravno, kapitalizam je bio i ostaje opasna želeća mašina. Novčani fluks, sredstva proizvodnje, radne snage, novih tržišta, sve to je tok želje. Dovoljno je uzeti u razmatranje zbir kontigencija pri postanku kapitalizma da bi se videlo do kojeg stepena je on bio raskršće želje, i da je njegova infrastruktura, čak i njegova ekonomija, bila neodvojiva od fenomena želje. I fašizam takođe - mora se reći da je on ''preuzeo komandu nad socijalnim željama'', uključujući želje represije i smrti. Ljudi su se seksualno uzbuđivali na Hitlera, na prelepe fašističke mašine. Ali ako tvoje pitanje znači: da li je kapitalizam bio revolucionaran na svom početku, da li se industrijska revolucija ikada podudarala sa društvenom revolucijom? Onda ne mislim da je tako. Kapitalizam je od svog rođenja bio vezan za divljačku represivnost; imao je svoje organizacije vlasti i svoj državni aparat od samog početka. Da li je kapitalizam u sebi sadržavao poništenje prethodnih društvenih kodova i vlasti? Naravno. Ali već je u pukotinama prethodnog režima uspostavio svoje uzde vlasti, uključujući i vlasti države. Uvek je tako: stvari nisu tako progresivne; čak i pre nego što je društveni poredak uspostavljen, njegovi instrumenti eksploatacije i represije su već bili tu, još uvek se okrećući u vakumu, ali spremni da rade punim kapacitetom. Prvi kapitalisti su kao orao koji čeka svoju žrtvu. Oni čekaju svoj susret sa radnicima, onima koji će pasti kroz pukotine prethodnog sistema. To je, u svakom smislu, ono što nazivaju prvobitnom akumulacijom.

-kraj-

izvor:FreedomFight.net