Kanzas Siti:Kopanjem po smeću “frigani” nalaze neophodno za preživljavanje

Dok luta ulicama Lorensa, Lindzi traži nešto da prezalogaji. Njena potraga za nečim što može odmah da stavi u usta, ili kasnije u špajz, je vodi na prilično neubičajena mesta – do kanti sa đubretom.

“Danas u društvu imamo toliko nepotrebnog bacanja”, kaže Lindzi, koja je zamolila da se njeno prezime ne objavi. “Zašto da barem deo toga ne iskoristimo?”

Osamnaestogodišnja Lindzi spada u sve veću grupu Amerikanaca koji vode “friganski” (freegan) način života. Izraz nastao spajanjem reči “džabe” i “vegan” se odnosi na ljude koji kopaju po štroki i smradu kanti za đubre da bi našli bačenu a jestivu hranu, i koji u smeću traže dobre, upotrebljive predmete za domaćinstvo.

Oni ne rade to zbog toga što su bez kuća ili novca, već da bi izrazili svoj stav. Na taj način kritikuju količinu rasipanja u Americi, gde se procenjuje da se, po podacima Ministarstva poljoprivrede SAD, 45 milijardi kilograma hrane baci svake godine.

Sajt www.freegan.info navodi da je naše društvo toliko rasipno da “mnogi ljudi mogu da se hrane i izdržavaju na đubretu… Uprkos predrasudama našeg društva o đubretu, namirnice koje frigani nalaze su sigurne, upotrebljive, čiste i u savršenom ili skoro savršenom stanju, što pokazuje potrošnost naše kulture, koja nas navodi da stalno zamenjujemo starije stvari novim.”

I tako se oni bacaju na smeće, obično opremljeni samo baterijskom lampom i utišanim glasom. Pokret je toliko popularan širom zemlje, da u Nju Jorku već nije nimalo neuobičajeno videti gomile ljudi okupljene oko kesa sa đubretom u ranim jutarnjim časovima. Postoji i internet magazin posvećen ovakvom načinu života – www.freeemagazine.com , pa čak i friganska kulinarska emisija na internetu koja propagira “gurmanska jela iz kontejnera”.

Neki sajtovi čak i obaveštavaju o najboljim mestima i terminima za kopanje po kantama. Jedan komentator je primetio da pekara u Minesoti deli kantu za smeće sa farbarom, “pa zato proverite svu hranu pre nego što počnete da jedete!”
Friganima obično ne smeta da dele plen sa drugima. Mnogi frigani su povezani sa organizacijom Hrana Ne Bombe (Food not Bombs) koja hrani beskućnike po celoj zemlji. Lindzi iz Lorensa kaže da obično nema borbe oko teritorije sa beskućnicima – « to je pre drugarstvo ».

Dakle, koliko je ovaj pokret značajan u Kanzas Sitiju ?

Teško je reći. Često pripadnici oklevaju da otkriju svoje ime ili omiljena lovišta, zabrinuti da bi dotok hrane presušio, ili da bi dospeli u nevolju.

U mnogim gradovima je kopanje po tuđem đubretu zabranjeno. Po gradskom zakonu u Lorensu nelegalno je « ukloniti bilo koji deo sadržaja bilo kog kontejnera sa otpadom » bez dozvole.

U Kanzas Sitiju, po portparolu policije Darinu Snapu, kopanje po kontejnerima je legalno jer smeće bačeno u kantu ili ostavljeno sa strane « postaje javna svojina ». On je izjavio da njegova služba nije primetila porast te aktivnosti.
Drugi jesu.
Dejv Eterling, upravnik prodavnice Thriftway na Ist Stritu u Kanzas Sitiju, izjavio je da ljudi pretražuju tamošnje kante sa smećem barem jednom nedeljno.
« Može se reći da to već postaje problem », smatra on. « Ako se situiacija pogorša, na kraju ćemo verovatno morati da zaključavamo smeće. »
Po rečima Lindzi: “Možete da naiđete na ljude koji pretražuju kante za smeće i kontejnere svakodnevno na ulicama Lorensa”.
Šta oni traže?
Hranu koja je do pre nekoliko sati stajala na rafovima prodavnica. Hranu kojoj je tek nedavno istekao rok upotrebe, i koja se još nije pokvarila. Lindzi kaže da joj je “zdrav razum” osnovni vodič.

“Klonite se od toplih mlečnih proizvoda”, navela je primer. “I ja nikada ne bih jela meso iz kontejnera”.

Frigani su uglavnom mladi idealisti poput Lindzi. U nekim slučajevima, međutim, to su stariji, zaposleni ljudi, sa stalnim i dobro plaćenim zanimanjima.
Tonija Bejkon iz Bejts Sitija u Misuriju, ne uzima hranu iz đubreta, ali sve ostalo je za nju potencijalni plen, dok pretražuje kante sa smećem ispred obdaništa, stambenih zgrada i prodavnica auto-delova.
Čak praktikuje i “preventivno skupljanje”, uzimajući stvari sa kućnih prilaza koje bi đubretari inače odneli.

“Ne radi se ovde o tome da ne mogu da priuštim te stvari”, izjavila je Bejkon, koja radi za državu Misuri. « Jednostavno ne volim da se bacaju stvari kada drugi mogu da ih iskoriste ».