Izleti

Na samom početku bilo bi zgodno napomenuti da je početna premisa ove priče ipak više lično-iskustvena, ali da ona takode nije lišena pokušaja da se uopštenije izjasnim o pokušajima i istoriji "srpske avangarde" u poslednjih nekoliko decenija, sa aspekta novosadske "scene".Dakle, ovo je pokušaj da uobličim neke informacije o predistoriji i delovanju dva brata Mandić - Miroslava i Božidara, koji su veći deo svog života posvetili traženju alternativa načinu života koji nudi savremeno kapitalističko potrošačko društvo, da bi na samom kraju to bila, u stvari, opservacija jednog oblika realizacije anarho-primitivistickog života u Porodici bistrih potoka, komuni koju je izgradio Božidar.

Odricanje od pogodnosti koje nudi savremeno potrošačko društvo je svojevremeno za mene bila velika vrednost.Sa 13 godina prestala sam da jedem meso ( još uvek ga ne jedem, jer za njim nemam potrebu posle skoro 9 godina - ali se to nekako podrazumeva, drugima to čak i ne saopštavam; posebno ne pokušavam to da veličam kao vrednost, ideologiju, ili tako šta. ), upoznala sam se sa levičarskim idejama, pocela da slušam pank, radim fanzin, oblačim se u crno, dopisujem se sa ljudima ovde i napolju, putujem da bih ih upoznala...Nekoliko godina nisam konzumirala alkohol, kafu, nisam čak ni jela slatkiše ( i to mi je uspevalo jer ih nisam volela!)...o kozmetici da i ne govorim.Nisam osećala ni potrebu za mobilnim telefonom ili internetom.Doživljavala sam to kao minimalno izuzeće od megalomanskog doprinosa mase da ova planeta postane jedno veliko bure otpada.Dakle, nisu mi bile strane primitivističke ideje, i iako teorijski ne baš tako izdiferencirano, na nivou svakodnevne prakse življenja, može se reći da sam imala stavove takvoj orijentaciji bliske.Susret sa još radikalnijim pokušajem takvog života u jedinoj takvoj zajednici u Srbiji - Porodici bistrih potoka,moguće da je doprineo tome da na nivou svakodnevne prakse takve ideje izgube za mene značenje vrednosti, i štaviše - da ih počnem smatrati za puku besmislicu, a na teorijskom da ih smatram odvažnim, u neku ruku hrabrim - ali sa druge strane, da mi deluju apsurdno ako ih se dosledno pridržavaš, a čisto blebetanje ako ih se ne pridržavaš ( jer, what is the difference?). Isto onoliko koliko misaono saosećam sa svim "primitivnim" zajednicama koje su uništili beli kolonizatori - toliko saosećam i sa svakim ko je odrastao u velikom ili manjem gradu, koje pokušao da saoseća sa, ili učestvuje u ovakvim poduhvatima koji su, u najmanju ruku, na nivou pokušaja realizacije - čudnovati.

Neko vreme slušala sam o Božidaru i Miroslavu Mandiću od poznanika i prijatelja.Jedna od prvih informacija koju sam u vezi sa njima dobila jeste - da već nekoliko godina ne komuniciraju međusobno, iz razloga o kojima niko nije hteo da nešto više priča.Inače, početkom sedamdesetih oni su živeli u Novom Sadu,bili su u grupi koja se bavila konceptualnom umetnošću i učestvovala po političkim tribinama, levo nastrojenim ( manje ili više ).U toj ekipi su još bili i recimo Slavko Bogdanović (*sada je inženjer za navodnjavanje ili tako nešto.Inače je pesnik.Bio je u zatvoru sa Miroslavom Mandićem - koliko mi je poznato, zato što su upotrebili Titovu sliku u nekom performansu), Slobodan Tišma i drugi.Ako ste kojim slučajem u prilici da slušate priču nekog od njih o tim danima - osetite zaista neku uzbudljivu nostalgiju i sentimentalnost u vezi sa time kako je tih godina bilo u Novom Sadu.

Iz čitave priče meni je bio najinteresantniji Slobodan Tišma.Svojevremeno je bio frontmen grupa Luna i La Strada, inače je pesnik.Njegova žena, Jasna Manjulov, takode je pesnikinja i svojevremeno je bila članica grupe BOYE.Slušala sam u nekoliko navrata njegova izlaganja.Zaista, jedan skroman i submisivan covek, prilično dobroćudan.Na neki svoj način i radikalan u toj svojoj submisivnosti - nikada u svom životu nije bio zaposlen, i bio je lečen na psihijatriji ( što on uvek napominje kao bitnu činjenicu za njegovo pisanje ).Na jednom od svojih izlaganja je izjavio da je anarhista, ali da ga politika ne interesuje.

Miroslav Mandić vec dugi niz godina radi svoj projekat Ruža Lutanja - hodajući po celoj Evropi iscrtava oblik ruže.Pre dve godine obeležio je kraj tog desetogodišnjeg projekta tako što je deset knjiga sa beleškama putešestvija podario elementima na Ušću ( deset je zakopao, deset bacio u Dunav, deset zapalio, deset pocepao i bacio u vazduh ).Takve performanse nisam kadra da komentarišem jer su mi nerazumljive.Takođe, ukoliko pretenduju da izazovu neki osećaj blaženosti doživljaja - moram reći da ga kod mene ne izazivaju - čitava stvar je bila zapravo zbunjujuca i odisala je nekim religoznim zanosom.Prolaznici su komentarisali kako je "sigurno reč o nekoj sekti"...

Ali, ono o čemu sam najpre želela da pišem, zato što smatram da je to pokušaj vredan malo veće pažnje i analize medu svima koji tragaju za bilo kakvim alternativnim oblikom življenja, jesu moje impresije vezane za Porodicu bistrih potoka i Božidara Mandića.Naime, od samog susreta sa POrodicom, zbunjivala me je kombinacija religije i seksa koju oni propagiraju, na kojoj u svemu insistiraju ( Božidar i okolni simpatizeri ), i ni dan danas ne mogu da kažem da postoji neko teorijsko polazište koje bi mi približilo tu ideju ( ili bar religijsko).Prvi put sam na Rudniku bila 1999. sa prijateljicom.Nismo zatekli nikoga.Znale smo već da je žena Božidareva pre nekoliko godna napustila "projekat", kao i dve njegove ćerke, i da sve skupa žive u Novom Sadu.Sa Boškom je ostao njegov sin Sun.Mada, ono što meni jeste uvek bila kontroverzna činjenica, jeste da pored "komune" na Rudniku, Mandići imaju i stan u Beogradu - zbog te činjenice smatrala sam da se čitav poduhvat može posmatrati i kao neki oblik zanimljive vikendice u vidu komune.Zaista, boraveći tamo, osetila sam veliko poštovanje čaK i prema samom izgledu tog mesta - nekoliko kućica u krugu: u jednoj je bila biblioteka, u drugoj radionica, u trećoj prenocište (ili tako nešto).Bile smo razočarane što ne možemo da upoznamo domaćine - ali nakon distance i još jedne posete kasnije - tom prvom prilikom sve mi je delovalo nekako autentičnije, ma koliko to bila neadekvatna reč.Razgledale smo mesto kao prave turistkinje u supermarketu, pa krenule stopom kući.Dok smo ležale u tamošnjem dvorištu na travi i posmatrale nebo, osećaj koji sam imala je bio lep: osećaj neke mogućnosti, bitnosti posvećenja i lične istrajnosti.I to je od svega ostalo kao lep detalj, ako ne jedini, onda sigurno jedan od retkih, u mom sećanju vezano za celu ovu priču.Idućeg puta tu je bila gomila neobičnih ljudi, od kojih mi se većina činila jako "čudnim".Koliko sam shvatila - pravilo komune je da sve aktivnosti trebaju da budu zajedničke.Nisam primetila da njihovo organizovanje ili međusobna komunikacija funkcioniše laganije ili finije nego bilo gde drugde.Sve prostorije su otključane i tamo je bilo moguće ući u svako doba - tako da uvek tu svraćaju prijatelji i poznanici, umetnici i mistici, i tako neke egzotične pojave.Tom prilikom je tu bio neki bračni par umetnika, u starijim godinama.Sećam se da mi je čovek rekao da sam kao Jelena Tinska, i da mi je to bilo toliko apsurdno da najverovatnije neću zaboraviti neko duže vreme.Određena pravila postoje - ko je tek došao prvi put ne učestvuje u spremanju obroka, zabranjen je alkohol i druga opojna i opijajuća sredstva.Kasnije sam čula da su postojali dani u kojima su opojna sredstva bila dozvoljena - ali to je tek jedna od kontradikcija koja prati ovaj pokušaj realizovanja "alternativnog življenja".Prilikom interakcije prisutni su insistirali na neposrednosi, prirodnosti.Da ne bih bila antikonformista u ovom obliku nekonformizma,veoma sam se trudila da se u taj "nekonformizam" uklopim,ali i pored svog truda, mislim da se ipak nisam nikad osećala "neprirodnije" niti neugodnije nego u tim situacijama.Delovalo mi je da je to slucaj sa svima, ali kao da niko nije hteo da kvari iluziju - svi su bili nasmejani i veseli.Smatrala sam da trebam da ulažem trud da bih postigla da se osećam tako kako mislim da treba s obzirom na situaciju: oslobođeno stega civilizacije.Svoj neuspeli pokušaj sam tom prilikom doživela kao neki oblik invaliditeta koji me je gonio da dalje pokušavam.Ali, naravno da mi nije uspelo, jer zapravo, ta "proteza prirodnosti" je jedna civilizacijska proteza, koja se formira na osnovu predstave o prirodnom - koja je civilizacijsko konstrukcijsko dostignuće, a ne nešto što postoji po sebi.Krhkost tih predstava osetite na svojoj koži, dok se pokušavate na ovakvim mestima opustiti slušajući uputstva kako to da činite.Nakon tog iskustva - čini mi se da nije tako strašno neprirodno ni biti civilizacijski degenerisano stvorenje - čak je ugodnije ( jer what is the point od neugodne prirodnosti?).Donekle, i nakon što sam napustila to mesto -nastupila je sloboda od tiranije neke sulude ideje da me bockanje po travi, pranje drvenih posuda u potoku, hodanje bosih nogu - može osloboditi činjenice, degenerisanosti smeća urbanih naseobina koje postoje svuda okolo, i postoje uprkos tome što se na tom izdvojenom mestu dešava.Nastupi uvid da je taj pokušaj sličan postupku izbora deterdženta u supermarketu - i da to nije nešto što se može tek tako promeniti čvrstim ubeđenjima.

Božidara Mandića sam upoznala u Beogradu.Zaista mi je delovao kao neobičan covek - čudnog ponašanja i prostodušan.Insistira na nekom prisnom kontaktu, fizickom dodiru.Posmatrala sam probu predstave ( inače Božidar je režirao u svom stilu nekoliko predstava, neke su bile i u Narodnom Pozorištu na repertoaru) "Zemlja-pička-kurac-zemlja" i mislim da nikada nisam gledala čudniji artisticki poduhvat.Protagonisti se igraju motkama, protagonistkinja peva "molim te pojebi me pred tarabom u pet", skidaju se goli...i sve to bez ikakvog karikiranja prilikom ovog opisivanja.Još uvek nisam procesuirala te sve stvari koje sam imala priliku da vidim, kognitivno.Sve što mogu o tome da kažem jeste da je zaista zbunjujuće.Kao i Božidareva priča o "kulturi jebanja" nasuprot "kulturi masturbacije" ( nije ni to tako loše- ha, ha) - sve to ima prizvuk jedne jako bezgranične suldosti, teško bolje opisive nekim dodatnim terminima.Da ne kažem jedne neozbiljnosti, i šarlatanstva.
Ono što je meni lično predstavljalo najveći problem u onome što sam upoznala kao "delovanje" obojice Mandića - jeste zaista neka patrijarhalna autoritarnost.Na Rudniku to ide dotle da Božidar bukvalno određuje šta se radi u toku dana.Miroslav ima brojne "individualne interaktivne projekte" u kojima zahteva od pojedinaca da prave svoje stvaralačke planove koje će mu dati na uvid, i da ono što stvore - posvećuju njemu.Hijerahrijsko postavljanje uprkos priči o težnji za drugačijim odnosima oba "umetnika" objašnjavaju brigom za razvoj onih sa kojima rade - kao neki oblik ublažavanja egoizma koji je problem ljudi i bića koji žive u svetu ovakvom kakav on sada jeste.Dok se zapravo radi o jednom jednom obliku s/m odnosa, koji ima neku arhaičnu , možemo reći i feudalnu, konotaciju.

Gledala sam nedavno Boška u emisiji "Ovo vas još nisam pitala".Simpatije koje je Gospoda Mojisilović pokazivala prema njemu i njegovoj priči su bile daleko od simpatičnih - bile su doslovce odurne.

Individualno odricanje nema nikakvog preteranog šireg značaja.Sve ove godine ne pušim, sada povremeno konzumiram alkohol, koristim više kozmetike nego ranije ( mada, ne u preteranim količinama, nadam se ),koristim kompijuter i mobilni telefon već dve godine... nakon tog samotreninga doslednosti koji je trajao nekoliko godina mogu da kažem da priča o nekorišcenju, ličnom, proizvoda civilizacije zarad neke ideje ili zarad smanjenja sranja kojim se odlikuje sadašnje društvo - nema nikakvu vrednost, niti drugu svrhu osim dobre metode da se postigne uljuljkanost i samozadovoljstvo.Pričanje bez spremnosti da se ide do kraja da bi se videlo kako izgleda kad ono što imamo podelimo sa drugima ( jasno je da ne mogu svi na svetu imati kompijuter, telefon i sl., jer je svet ustrojen tako da to mogu samo neki; s obzirom na broj ljudi na planeti - kada bi je svi eksploatisali koliko oni koji su u tom poretku trenutno moćniji - zamišljajmo kuda bi to odvelo...),nema nikakvog efekta, a da bi imalo, ta spremnost mora biti beskompromisna i trenutna.Beskompromisne spremnosti ne može biti dok život okolo izgleda tako kako izgleda.Ko je spreman da svoj kompijuter pošalje u neko selo u Africi, ili da plati transport bureta vode u neko selo u Indiji?

I dok pišem ove epove o istoriji i razvoju jednog od ozbiljnijih pokušaja da se određenom obliku tiranije kaže- ne, moguće da kuću u podnožju Rudnika ruše buldožeri.Ne mogu da kažem da ne osećam neki vid žaljenja nad tom činjenicom.Ali, nisam ubeđena ni da ima ikakvog značaja poduzeti smesta putešestvije, i braniti to egzotično uporište "radikalnog" suprotstavljanja savremenom načinu života svim snagama.Ne bih imala vremena, volje, niti vere za takav poduhvat.

A vi?Šta onda čekate?

SAnjA