Iz predgovora za The Insurrectional Project (1998; Alfredo M. Bonanno)

Pošto odbijamo da naše živote organizuje neko drugi, moramo biti u stanju da ih organizujemo sami; potrebna nam je sposobnost da “povežemo sve što je neophodno da bismo delovali kao kompaktna funkcionalna celina”. Anarhisti, individualci koji odlučno teze eliminaciji svakog oblika tiranije i pripitomljavanja, istraživali su ovu mogućnost u najrazličitijim društvenim i ekonomskim uslovima, ali i u skladu s tim kako je ko tumačio tu “celinu”. Ako je taj koncept nekada bio tumačen u smislu stvaranja velikih organizacija (sindikata) kao najboljeg načina za borbu protiv masivnog industrijskog sistema, današnja društvena dezintegracija i opšta neizvesnost zaoštrili su ovo pitanje više nego bilo koja kritika kojoj je ovaj sistem ikada bio izložen. Nalazimo se pred izuzetnom dilemom: ako moja sloboda zavisi od slobode drugih, zar onda i sloboda svih ne zavisi od mog licnog pokusaja oslobodjenja? Ako svi potlaceni ne rade na svom oslobodjenju, kao konkretna, slozena celina, kako cu onda ja, kao jedinka, moci da funkcionisem, drugim recima, da se organizujem u nastojanju da unistim ovaj sistem koji me gazi bez prestanka? Kako da funkcionisem kao celina koja tezi da se prosiri i obogati mimo svih ogranicenja? Odbijajuci bedna sledovanja participacije, dobrovoljnog rada i progresivnih promena, kojima demokratska ideologija pokusava da zasiti svoje izgladnele podanike, ostajem prepustena sama sebi i snazi kojom neposredno raspolazem. Trazim saucesnike: dvoje ili troje, stotine ili stotine hiljada, koji ce uzdrmati i napasti drustveni poredak ovog istog casa – kroz male, pojedinacne akcije koje nas ispunjavaju osecanjem radosti, pruzajuci dokaz da je sabotaza u domenu svakog pojedinca; ili u velikim trenucima masovnog unistavanja, kada se kreativnost i gnev udruzuju na nepredvidljive nacine. Rec je o projektu ciji je neposredni cilj destrukcija, koja sama po sebi oslobadja prostor za novo. Prema tome, ono sto povezuje ove aktivnosti i stavlja moje delovanje u odredjeni kontekst ne moze da bude vezano za neku formalnu organizaciju. Taj vezivni element je moja sposobnost da organizujem samu sebe, samo za sebe i zajedno sa drugima, gde nije vazan broj, iako je masovnost potencijalno prisutna. Drugim recima, zelim da izgradim projekat pobune koji ce VEC SADA IMATI SVE ELEMENTE REVOLUCIONARNE PERSPEKTIVE. To podrazumeva odluku da delujem sada; analizu postojeceg stanja, imajuci u vidu sve transformacije kapitala na globalnom planu, sto je od velikog znacaja za sam koncept borbe; izbor ciljeva, sredstava, ideja, teznji; pronalazenje nacina da sve to, u potrazi za slicnima, ucinim dostupnim drugima; stvaranje prilika za sukobe i rasprave, ali i za jos mnogo toga. Samo tako ovaj projekat moze da postane stvarna snaga, pokretacki element sa istinski pobunjenickim impulsom. Jean Weir, 1998. P. S. “Kazete da se ne mozete spasiti sami? Nikada se nisam osecao izgubljenim, ali ako moje spasenje vise zavisi od drugih, umesto od mene samog, onda nikada necu biti uistinu spasen. AKO SVAKO NE RADI NA INDIVIDUALNOJ NEZAVISNOSTI, NIKADA NECEMO STECI NI NEKU DRUGU. Najzad, ako se ne slazemo da je to ono cemu treba teziti, s kojim pravom zapomazemo za podrskom drugih?” — Raoul Vaneigem, Knjiga zadovoljstava, 1983.