Intelektualci i moć: razgovor između Mišela Fukoa i Žila Deleza

Ovo je transkript razgovora iz 1972. godine između post-strukturalističkih filozofa Mišela Fukoa i Žila Deleza, koji razgovaraju o vezi između borbi žena, homoseksualaca, zatvorenika itd. do klasne borbe, i takođe o vezi između teorije, prakse i moći.

Transkript se prvo pojavio u Engleskoj u knjizi “Language, Counter-Memory, Practice: selected essays and interviews by Michel Foucault” koju je uredio Donald. F. Bučard (Donald F. Bouchard)
MIŠEL FUKO: Jedan maoista mi je jednom prilikom rekao: “Lako mogu da razumem Sartrove razloge što je na našoj strani; mogu da shvatim njegove ciljeve i njegovu uključenost u politiku, delimično mogu da shvatim tvoju poziciju, budući da si uvek bio zainteresovan za problem ograničavanja. Ali Delez mi je enigma.” Bio sam šokiran ovom izjavom pošto mi se tvoja pozicija uvek činila naročito jasnom.

ŽIL DELEZ: Verovatno smo u procesu doživljavanja novog odnosa između teorije i prakse. U jednom periodu, praksa se smatrala primenom teorije, kao konsekvenca; u drugom periodu, imala je drugačiji smisao i smatralo se da inspiriše teoriju, da je nužna za stvaranje budućih teorijskih oblika. U svakom periodu, njihov odnos se poimao u pojmovima procesa totalizacije. Za nas, međutim, problem je viđen u drugačijem svetlu. Odnosi između teorije i prakse su parcijalniji i fragmentarniji. Sa jedne strane, teorija je uvek lokalna i povezana sa ograničenim poljem, a primenjena je na drugu sferu, manje ili više udaljenu. Odnos koji postoji u primeni teorije nikada nije onaj sličnosti. Štaviše, od momenta u kom se teorija pomera u njen pravi domen, počinje da susreće prepreke, zidove i blokade koje zahtevaju njeno oslanjanje na drugi tip diskursa (upravo se kroz taj drugi diskurs konačno pomera u različit domen). Praksa je niz prenosa sa jednog teorijskog mesta na drugo, a teorija je prenos iz jedne prakse na drugu. Ni jedna teorija ne može biti razvijena bez krajnjeg susretanja zida, a praksa je nužna za probijanje tog zida. Na primer, tvoj rad je krenuo u teorijskoj analizi konteksta ograničavanja, posebno sa usmeravanjem pažnje na psihijatrijske bolnice unutar kapitalističkog društva u devetnaestom veku. Onda si postao svestan nužnosti toga da ograničene individue treba da govore u svoje ime, da stvore instrumente (moguće je, nasuprot, da je tvoja funkcija ona prenosa u odnosu na njih); a ta grupa je pronađena u zatvoru – te individue su zatvorene. Na tim osnovama si organizovao grupu obaveštenja za zatvorenike/ce (G.I.P.)1, gde je cilj bio da se stvore uslovi koji omogućavaju zatvorenicima/ama da govore za sebe. Bilo bi apsolutno pogrešno reći, kao što je maoista implicirao, da si pomeranjem na tu praksu primenjivao svoju teoriju. To nije bila primena; niti je bio projekat za iniciranje reformi niti istraživanje u tradicionalnom smislu. Naglasak je bio sasvim drugačiji: sistem prenosa unutar veće sfere, unutar višestrukosti delova koji su i teorijski i praktični. Intelektualac/ka koji/a teoretiše, za nas, nije više subjekt, svest koja reprezentuje ili reprezentativna svest. Oni koji delaju ili se bore nisu više reprezentovani, bilo od strane grupe ili sindikata koji prisvaja pravo da stoji kao njihova savest. Ko govori i dela? Uvek je to višestrukost, čak i kod osobe koja gvori i dela. Svi smo mi "grupularni" ("groupuscules")2. Reprezentacija više ne postoji; postoji samo delanje-teorijsko delanje i praktično delanje koje suluži kao oslonac i koje formira mreže.

FUKO: Čini mi se da je politička angažovanost intelektualca/ke tradicionalno proizvod dva različita aspekta njegove/njene aktivnosti: njegove/njene pozicije intelektualca/ke u buržoaskom društvu, unutar sistema kapitalističke proizvodnje i unutar ideologije koju stvara ili nameće (njegova/njena eksploatacija, siromaštvo, odbacivanje, proganjanje, optužba za subverzivne aktivnosti, nemoralnost, itd.); i njegov/njen odgovarajući diskurs do granice do koje otkriva posebnu istinu, do koje obelodanjuje političke odnose tamo gde su bili neočekivani. Ta dva oblika politizacije nisu isključivala jedan drugi, ali, pošto su različizog reda, nisu se ni podudarala. Neki/e su bili klasifikovani/e kao “otpadnici/e”, a drugi/e kao “socijalisti/kinje”. Tokom momenata nasilne reakcije na strani autoriteta, te dve pozicije su redovno spajane: posle 1848. godine, posle Komune, posel 1940. Intelektualac/ka je bio/bila odbacivan i proganjan upravo u trenutcima kada su činjenice postale neosporive, kada je bilo zabranjeno reći da car nema odeće. Intelektualac/ka je govorio/la istinu onima koji su tek trebali da je vide, u ime onih kojima je bilo zabranjeno da govore istinu: on/ona je bio/la savest, svest i elokvencija. U najskorašnijem prevratu3 intelektualac/ka je otkrio/la da ga/je mase više ne trebaju kako bi sticale znanje: veoma dobro su znale, bez iluzije; znale su mnogo bolje od njega/nje i zasigurno su sposobne da izražavaju same sebe. Ali postoji sistem moći koji blokira, zabranjuje i poništava taj diskurs i to znanje, moć koja se ne nalazi samo u manifestaciji autoriteta cenzure, već koja duboko i suptilno penetrira celokupnu društvenu mrežu. Sami/e intelektualci/ke su agenti tog sistema moći – ideja o njihovoj odgovornosti za “svest” i diskurse čini deo sistema. Uloga intelektualca/ke nije više da se postavi “negde ispred i po strani” u cilju izražavanja prigušene istine kolektivnog; već, da se bori protiv oblika moći koje ga/je pretvaraju u objekt i instrument u sferi “znanja”, “istine”, “svesti” i “diskursa”.4

U tom smislu teorija ne izražava, prevodi ili služi primeni prakse: ona je praksa. Ali je lokalna i regionalna, kao što si rekao, a ne totalizujuća. To je borba protiv moći, borba usmerena na otkrivanje i potkopavanje moći na mestima na kojima je najnevidljivija i najunutrašnija. Ne borimo se za “buđenje svesti” (mase su svesne već neko vreme da je svest oblik znanja; a svest kao osnova subjektivnosti je prerogativ buržoazije), već za potkopavanje moći, za preuzimnje moći, to je aktivnost koja se vodi pored onih koji se bore za moć, a ne njihovo osvetljenje sa sigurne distance. “Teorija” je regionalni sistem te borbe.

DELEZ: Upravo. Teorija je kao kutija sa alatom. Nema ništa za označiteljem. Mora biti korisna. Mora funkcionisati. I to ne za sebe. Ukoliko je niko ne koristi, počeviš od samog teoretičara/ke (koji/a onda prestajenda bude teoretičar/ka), onda je teorija beskorisna ili je moment neodgovarajuć. Ne prerađujemo teorije, već konstruišemo nove; nemamo izbora do da stvaramo druge. Čudno je to što je Prust, autor koji se smatrao čistim intelektualcem, rekao to jasno: tretirajte moje knjige kao par sočiva usmerenih prema spolja; ukoliko ti ne odgovaraju, pronađi drugi par, tebi ostavljam da pronađeš sopstveni istrument, koji je nužan ulog u borbi. Teorija ne totalizuje; to je instrument za umnožavanje koji takođe umnožava samog sebe. Priroda moći je da totalizuje, to je tvoje stanovište sa kojim se ja upotpunosti slažem, da je teorija po prirodi suprostavljen moći. Čim teorija zapleše na posebnom mestu, shvatamo da više neće imati ni najmanju praktičnu važnost sve dok ne bukne na upotpunosti drugačijem mestu. Zbog toga je ideja reforme toliko glupa i licemerna. Ili su reforme dizajnirane od strane ljudi koji tvrde da su reprezenti, koji stvaraju profesiju od govora u ime drugih, a oni i vode podeli moći, distribuciji te nove moći koja je otud povećana duplom reprezentacijom; ili nastaju iz žalbi i zahteva onih kojih se to tiče. Ova poslednja instanca nije više reforma već revolucionarna akcija koja dovodi u pitanje (izražavajući punu silu svoje parcijalnosti) totalitet moći i hijerarhiju koja ga drži. To je sasvim evidentno u zatvorima: najmanji i najbeznačajniji zahtevi zatvorenika mogu probušiti Plevenovu pseudoreformu5. Da su protesti dece poslušani u vrtiću, da se na njihova pitanja usmerila pažnja, to bi bilo dovoljno za eksploziju celokupnog obrazovnog sistema. Ne postoji poricanje da je naš društveni sistem upotpunosti bez tolerancije; to se odnosi na njegovu ekstremnu krtost u svim njeogovim aspektima i takođe njegove potrebe za globalnim oblikom represije. Po mom mišljenju, ti si bio prvi u svojim knjigama i praktičnoj sferi – koji nas je naučio nešto apsolutno fundamentalno: sramotu govora u ime drugih. Ismejali smo reprezentaciju i rekli da je sa njom gotovo, ali nismo uspeli da izvučemo konsekvencu iz ovog “teorijskog” razgovora – da budemo zahvalni prema teorijskoj činjenici da samo oni kojih se direktno tiče mogu govoriti na praktični način u svoju sopstvenu korist.

FUKO: A kada su zatvorenici počeli da govore, posedovali su individualnu teoriju zatvora, kaznenog sistema i pravde. To je oblik diskursa koji je konačno važan, diskurs protiv moći, kontra-diskurs zatvorenika i onih koje nazivamo delikventi – a ne teorija o delikvenciji. Problem zatvora je lokalan i marginalan: ne prođe više od 100 000 ljudi godišnje kroz zatvore. U Francuskoj u ovom trenutku, između 300 000 i 400 000 je bilo u zatvoru. Ipak čini se da ovaj marginalni problem uznemirava svakoga. Bio sam iznenađen da toliko mnogo onih koji nisu bili u zatvoru može da postane zainteresovano za taj problem, iznenađen da svi oni koji nikada nisu čuli diskurs zatvorenika mogu veoma lako da ih shvate. Kako da to objasnimo? Nije li zato što, na opšti način, kazneni sistem predstavlja oblik na koji je moć najočiglednije viđena kao moć? Postaviti nekoga u zatvor, ograničiti ga, uskratiti mu hranu i toplotu, zabraniti mu da izađe, vodi ljubav, itd. – to je verovatno imaginarno najbezumnija manifestacija moći. Pre neki dan sam razgovarao sa ženom koja je bila u zatvoru i kazala je: “Zamisli da sam u četrdestim godinama, jednog dana bila kažnjena obrokom suvog hleba.” Ono što je poražavajuće u vezi ove priče nije detinjastost vršenja moći već cinizam sa kojim se moć vrši kao moć, na najarhaičniji, najdetinjastiji, najinfatilniji način. Kao deca učimo šta znači biti sveden na hleb i vodu. Zatvor je jedino mesto na kom se moć manifestuje u svom golom stanju, u svom najekscesivnijem obliku, i gde je opravdana kao moralna sila. “Unutar mojih prava je da te kaznim budući da znaš da je krađa i ubistvo kriminal ...”. Ono što je fascinantno u vezi zatvora je to da se, bar jednom, moć ne skriva ili maskira; razotkriva se kao tiranija koja ide u najsitnije detalje; cinična je i u isto vreme čista i u potpunosti “opravdana”, budući da njeno vršenje može u potpunosti biti formulisana unutar okvira morala. Njena brutalna tiranija otud se pojavljuje kao uzvišena dominacija Dobrog nad Zlim, reda nad neredom.

DELEZ: Da, ali okretnuto je podjednako tačno. Ne samo da su zatvorenici tretirani poput dece, već su deca tretirana kao zatvorenici. Deca su podređena infantilizaciji koja im je strana. Na tim osnovama, neosporivo je to da su škole slične zatvorima i da su fabrike njihove najbliže aproksimacije. Pogledaj ulaz u Renoovu fabriku, ili bilo gde drugde u tom slučaju: tri karte da se koristi kupatilo tokom dana. Imaš osamnaestovekovni teks Džeremi Bentama u kom se predlažu reforme zatvora; u ime te slavljene reforme, on uspostavlja cirkularni sistem u kom obnovljeni zatvor služi kao model i u kom individua neprimetno prolazi kroz školu do fabrike, kroz fabriku do zatvora i vice versa. To je suština impulsa reforme, reformisane reprezentacije. Nasuprot, kada ljudi počnu da govore i delaju u svom interesu, oni ne suprotstavljaju sopstvenu reprezentaciju (čak i kao izokrenutu) drugoj; oni ne suprotstavljaju novu reprezentativnost lažnoj reprezentativnosti moći. Na primer, sećam se da si rekao da ne postoji popularna pravda protiv pravde; obračun se vodi na drugom nivou.

FUKO: Mislim da nije prosta ideja o boljim i pravičnijim oblicima pravde ono što leži ispod mržnje ljudi prema pravnom sistemu, sudijama, sudovima i zatovrima, već – pored toga i pre svega – sama percepcija da se moć uvek vrši na štetu ljudi. Anti-pravne borbe su borbe protiv moći i ne smatram da su to borbe protiv nepravde, protiv nepravde pravnog sistema, ili borbe za poboljšanje efikasnosti njegovih institucija. Posebno je upadljivo to da je u eksploziji pobune i revolta ili u revolucionarnim pokretima pravni sistem bio privlačeća meta poput finansijske strukture, vojske i drugih oblika moći. Moja hipoteza – mada jedva da je hipoteza – je ta da su popularni sudovi, poput onih koji se mogu naći u Revoluciji, bili sredstvo niže srednje klase, koja je bila u savezu sa masama, da se spasi i ponovo zauzme inicijativa u borbi protiv pravnog sistema. Kako bi to ostvarili, predložili su sudski sistem zasnovan na mogućnosti nepristrasne pravde, u kom sudija može da donese pravednu presudu. Prepoznatljivi oblik sudova pripada buržoaskoj ideologiji pravde.

DELEZ: Na osnovama naše aktuelne situacije, moć naglašeno razvija totalnu ili globalnu viziju. To jest, svi savremeni oblici ugnjetavanja (rasističko ugnjetavanje radnika imigranata, ugnjetavanje u fabrikama, u obrazovnom sistemu, opšte ugnjetavanje omladine) su veoma lako totalizovani sa pozicija moći. Ne trebamo zahtevati samo jedinstvo tih oblika u reakciji na Maj 1968., već prikladnije, u sporazumnom pripremanju i organizovanju bliske budućnosti, Francuski kapitalizam se danas oslanja na “margine” nezaposlenosti i odbacio je liberalnu i paternalističku masku koja je obećavala punu zaposlenost. U toj perspektivi, počinjemo da vidimo jedinstvo oblika ugnjetavanja: restrikcija imigracije, kada se prepozna da najteži i najnezahvalniji poslovi idu radnicima imigrantima – ugnjetavanje u fabrikama, zato što Francuska mora da ponovo zadobije “ukus” za teže poslove; borba protiv omladine i ugnjetavanje u obrazovnom sistemu, zato što je policiska represija aktivnija kada postoji manja potreba za mladim ljudima u radnoj snazi. Širok spektar profesionalaca (učitelji, psihijatri, edukatori svih vrsta, itd.) biće pozvani da vrše funkcije koje su tradicionalno pripadale policiji. To je nešto što si ti odavno predvideo, i što se smatralo nemogućim u to vreme: ojačavanje svih struktura ograničavanja. Protiv tog globalnog kursa moći, mi smo inicirali lokalizovane kontra-odgovore, okršaje, aktivnu i povremeno preventivnu odbranu. Nismo imali potrebe da totalizujemo ono što je nepromenjljivo na strani moći; da smo išli u tom pravcu, to bi značilo uspostavljanje reprezentujućih oblika centralizma i hijererhije strukture. Moramo postaviti bočno pripajanje i celokupni sistem mreža i popularnih temelja; a to je naročito teško. U svakom slučaju, mi ne definišemo stvarnost kao produžetak politike u tradicionalnom smislu takmičenja i distribucije moći, preko takozvanih reprezentujućih organizacija Komunističke Partije ili Opšteg Radničkog Sindikata6. Realnost je ono što se stvarno događa u fabrikama, u školama, u barakama, u zatvorima, u policijskim stanicama. A ta akcija nosi tip informacija koje su upotpunosti drugačije od onih koje se nalaze u dnevnim novinama (to objašnjava tip informacija koje iznosi Agence de Press Liberation )7.

FUKO: Nije li ta teškoća da se pronađu adekvatni oblici borbe rezultata činjenice da nastavljamo da ignorišemo problem moći? Povrh svega, morali smo da čekamo do devetnaestog veka kako bi počeli da shvatamo prirodu eksploatacije, a do ovog dana, još uvek moramo da upotpunosti shvatimo prirodu moći. Može biti da nam Marks i Frojd ne mogu pomoći u zadovoljavanju naše želja za razumevanjem te enigmatske stvari koju zovemo moć, koja je u isto vreme vidljiva i nevidljiva, prisutna i skrivena, svuda prisutna. Teorije o državi i tradiconalne analize njenih mehanizama zasigurno ne iscrpljuju polje na kom se moć vrši i na kom funkcioniše. Pitanje moći ostaje potpuna enigma. Ko vrši moć? I u kojoj sferi? Sada znamao sa značajnom sigurnošću ko eksploatiše druge, ko dobija profit, koji su ljudi uključeni, i znamo kako se ti fondovi reinvestiraju. Ali što se tiče moći ... Znamo da nije u rukama onih koji vladaju. Ali, naravno, ideja “vladajuće klase” nikada nije dobila adekvatnu formulaciju, niti su drugi pojmovi, poput “dominirati ... vladati ... upravljati,” itd. Te ideje su previše fluidne i zahtevaju analize. Takođe trebamo istražiti ograničenja nametnuta vršenju moći – veze preko kojih funkcioniše i granicu njenog uticaja na često beznačajne aspekte hijerarhije i oblika kontrole, nadgledanja, zabrane i prisile. Svugde gde moć postoji, ona se vrši. Niko, striktno govoreći, nema zvanično pravo na moć; a ipak je uvek usmerena u posebnom pravcu, sa nekim ljudima sa jedne strane i nekim sa druge. Često je teško precizno reći ko drži moć, ali je lako videti kome moć nesdostaje. Ukoliko mi je čitanje tvojih knjiga (od Ničea do onoga šta sam anticipirao u Kapitalizmu i Šizofreniji8) bilo važno, onda je to stoga što se čini da one odlaze veoma daleko u istraživanju tog problema: u okviru antičke teme značenja, označitelja i označenog, itd. razvio si pitanje moći, nejednakosti moći i njihovih borbi. Svaka borba se razvija oko posebnog izvora moći (bilo kog od bezbrojnih, malih izvora – niži šef, menadžer “H.L.M.”-a, zatvorski čuvar, sudija, sindikalistički reprezent, glavni urednik novina). I ukoliko ukazivanje na te izvore – objavljivanje i izricanje – treba da bude deo borbe, to nije stoga što su oni bili prethodno nepoznati. Već, to je zato što govor o toj temi, primoravanje institucionalizovanih mreža informacija da slušaju, proizvodnja imena, uperavanje prsta, pronalaženje meta, jeste prvi korak u poništenju moći i iniciranju novih borbi protiv postojećih oblika moći. Ukoliko diskurs zatvorenika ili zatvorskih doktora čini vid borbe, to je stoga što oni konfiskuju, barem privremeno, moć da govore o uslovima u zatvoru – što je trenutno, isključivo vlasništvo zatvorskih upravnika i njihovih drugova u reformskim grupama. Diskurs borbe nije suprotstavljen nesvesnom, već ćutnji. Možda se ne čini prevelikim; ali šta ako ispadne od toga više nego što smo očekivali? Čitav niz nerazumevanja je povezan sa stvarima koje su “ponuđene”, “ugnjetene” i “neizgovorene”; a one dopuštaju jeftinu “psihoanalizu” odgovarajućih objekata borbe. Verovatno je teže obelodaniti tajnu nego nesvesno. Čini se da dve teme koje su se konstantno susretale u skorašnjoj prošlosti, da “pisanje dovodi do pojave potisnutih elemenata” i da je “pisanje nužno subverzivna aktivnost”, izneveruju broj funkcija koje zaslužuju da budu odvojeno izrečene.

DELEZ: Uz uvažavanje problema koji si izneo: jasno je ko eksploatiše, ko profitira, i ko upravlja, ali moć ipak ostaje nešto što je difuznije. Rizikovaću sledećom tezom: pritisak marksizma je bio da se definiše problem suštinski u pojmovima interesa (moć je držana od strane vladajuće klase definisana njihovim interesima). Odmah se javlja pitanje: na koji način ljudi čiji interesi nisu zadovoljeni mogu jasno da podržavaju postojeće strukture moći zahtevajući deo akcije? Možda, se todešava pošto u smislu investiranja, bilo ekonomskog ili nesvesnog, interes nije konačni odgovor; postoje investiranja želje koja funkcionišu na dublji i difuzniji način nego naš intersni diktat. Ali naravno, nikada ne želimo protiv naših interesa, zato što interesi slede i pronalaze se tamo gde se želja pozicionirala. Ne možemo ugušiti vrisak Rajha: mase nisu bile prevarene; u jednom periodu su stvarno želele fašistički režim! Postoje investiranja želje koja oblikuju i distribuiraju moć, to je svojstveno koliko policajcu toliko i premijeru; u tom kontekstu, ne postoji kvalitativna razlika između moći koju poseduju policajac i premijer. Priroda tih investiranja želje u društvenim grupama objašnjava zašto su političke partije ili sindikati, koji možda imaju ili bi trebalo da imaju revolucionarno investiranje u ime klasnih interesa, toliko često reformski orijentisani ili apsolutno reakcionarni na nivou želje.

FUKO: Kao što si rekao, odnosi između želje, moći i interesa su kompleksniji nego što to uobičajno mislimo, a nisu nužno samo oni koji vrše moć oni koji imaju interes za njeno izvršavanje; niti je uvek moguće za one koji imaju ovlašćene interese da vrše moć. Štaviše, želja za moć uspostavlja osobit odnos između moći i interesa. Može se dogoditi da mase, tokom fašističkog perioda, žele da određeni ljudi prisvoje moć, ljudi sa kojima se ne mogu identifikovati budući da te individue vrše moć protiv masa i na njihovu štetu, do krajnosti njihove smrti, njihovog žrtvovanja, njihovog masakra. Ipak, oni žele tu posebnu moć; oni žele da ona bude vršena. Ta igra želje, moći i interesa je dobila veoma malo pažnje. To je bilo pre nego što smo počeli da shvatamo eksploataciju; a želja je imala i nastavlja da ima dugu istoriju. Moguće je da borbe koje se sada odvijaju i lokalne, regionalne i diskontinuirane teorije koje izvlačimo iz tih borbi i koje su neodvojive od njih stoje na pragu našeg otkrivanja načina na koji se vrši moć.

DELEZ: U tom kontekstu, moram da se vratim na pitanje: savremeni revolucionarni pokret je stvorio mnogostruke centre, i to ne kao rezultat slabosti ili nesposobnosti, budući da određena vrsta totalizacije ima vezu sa moći i silama reakcije. (Vijetnam je, na primer, upečatljiv primer lokalizovanih kontra-taktika). Ali kako da odredimo mreže, transvezalne veze između tih aktivnosti i diskontinuiranih pozicija, od jedne do druge države ili unutar jedne države?

FUKO: Pitanje geografskog diskontinuiteta koje si postavio znači sledeće: sve dok se borimo protiv ekspoloatacije, proletarijat ne samo da vodi borbu već određuje njene mete, njene metode i mesta i instrumente konfrontacije; a biti u savezu sa proletarijatom znači prihvatiti njegovu poziciju, njegovu ideologiju, i njegove motive za borbu. To podrazumeva totalnu identifikaciju. Ali ukoliko je borba usmerena protiv moći, onda svi oni nad kojima se moć vrši na njihovu štetu, svi koji pronalaze da je ona nepodnošljiva, mogu početi borbu na sopstvenom terenu i na temelju sopstvene odgovarajuće aktivnosti (ili pasivnosti). Uključivanjem u borbu koja se tiče njihovih sopstvenih interesa, čije ciljeve jasno shvataju i čije metode jedino oni mogu odrediti, ulaze u revolucionarni proces. Oni prirodno ulaze kao saveznici proletarijata, zato što se moć vrši na način koji očuvava kapitalističku eksploataciju. Oni prirodno služe razlozima proleterijata boreći se na onim mestima na kojima sebe pronalaze ugnjetenim. Žene, zatvorenici, regrutovani vojnici, bolesnici i homoseksualci su započeli specifičnu borbu protiv partikularnih moći, prisila i kontrole, koje se vrše nad njima. Takve borbe su stvarno uključene u revolucionarni pokret do stepena u kom su radikalne, bezkompromisne i nereformističke, i da odbijaju svaki pokušaj stizanja na novu dispoziciju iste moći sa, u najboljem slučaju, promenom gospodara. I ti pokreti su povezani sa revolucionarnim pokretom proletarijata do granice u kojoj se bore protiv kontrole i prisile koje služe istom sistemu moći.

U tom smislu, opšta slika koju prikazuje borba zasignurno nije ona totalizacije koju si ranije pomenuo, te teorijske totalizacije pod maskom “istine”. Opštost borbe proizilazi specifično i samog sistema moći, iz svih oblika na koje se moć vrši i primenjuje.

DELEZ: I čemu smo nesposobni da pristupimo u svim njenim primenama bez otkrivanja njenog difuznog karaktera, tako da smo nužno vođeni na temelju najbeznačajnijih zahteva želje da je upotpunosti uništimo. Svaki revolucionarni napad ili odbrana, bez obzira koliko parcijalan, je povezan na taj način sa radničkim borbama.

1. "Groupe d'information de prisons": Fukoova dva najskorašnija rada su (I, Pierre Riviere and Surveiller et Punir) proizašla iz ove organizacije.
2. Cf. above "Theatrum Philosophicum," p. 185 u Language, Counter-Memory, Practice. (Termin se odnosi na proliferaciju malih grupa u politici prim. prev.)
3. Maj 1968. godine, popularno poznati kao “Majski događaji.”
4. Pogledati L'Ordre du discours, str. 47-53 u Language, Counter-Memory, Practice
5. Rene Pleven je bio premijer Francuske u ranim 1950-tima.
6. "Confederation Generale de Travailleurs", Generalna Konfederacija Radnika
7. Agencija za vesti oslobođenja.
8. Nietzsche et la Philosophie (Paris: P.U.F., 1962) i Capitalisme et schisophrenie, vol. 1, 'Anti-Oedipus, u saradnji sa F. Guattari (Paris: Editions de Minuit, 1912). Obe knjige su dostupne na Engleskom (i na srpskom prim. prev.)