Industrijalizam mora da nestane

Pre nekoliko pitao sam jednog prijatelja: “Ako bi mogao da biraš na kojem ćeš tehnološkom niovu živeti, šta bi izabrao?” Moj prijatelj ume da bude nezgodan. Tog dana je bio baš takav: “To je glupo pitanje. Možemo da maštamo šta hoćemo, ali jedini održivi tehnološki nivo jeste onaj iz Kamenog doba. Ono što sada imamo jeste samo treptaj: mi smo tek šesta ili sedma generacija koja je mogla da čuje užasan zvuk motora sa unutrašnjiim sagorevanjem (posebno dvotaktnih!). Vremenom, ljudi će se vratiti na način života kojim je naša vrsta živela tokom najvećeg dela svog postojanja. Za par stotina godina, najviše. Jedino pitanje je šta će do tada ostati od sveta.”

On je, naravno, u pravu. Nije potrebno biti vrhunski naučnik da bi se shvatilo da je svaki društveni sistem koji počiva na iskorišćavanju neobnovljivih resursa po definiciji neodrživ. U stvari, to je verovatno jasno svakome, osim vrhunskim naučnicima. Slično tome, svaka kultura koja počiva na neprekidnom iskorišćavanju obnovljivih resursa takođe je neodrživa: ako se svake godine vrati sve manje lososa, uskoro se neće vratiti nijedan. Ako svake godine ima sve manje prašuma, uskoro neće biti nijedne. To je ono što vidimo, na primer, kroz kolaps ribarenja, nakon besmomučnog ribarenja širom sveta: pošto je sva ekonomski prvoklasna riba ulovljenja, sada se ne može uloviti čak ni ona iz najniže klase. Sve je nestalo u nezasitim čeljustima industrijske civilizacije.

Drugi način da se to kaže jeste da će svaka grupa živih bića (ljudskih ili neljudskih, biljaka ili životinja), koja od svog okruženja uzima više nego što može da mu vrati, neminovno iscrpeti svoje okruženje, posle čega će ili morati da ide dalje ili početi da opada. Naša kultura – Zapadna civilizacija – pustoši svoje okruženje već šest hiljada godina, počevši od Srednjeg istoka i nastavljajući s pustošenjem cele planete. Zar mislite da postoji neki drugi razlog zašto ta kultura mora neprekidno da se širi? I zar postoji neki drugi razlog zašto je ta kultura morala da razvije retoriku – niz priča koje nas uče kako da živimo – koja opravdava ne samo nužnost, već i poželjnost ili čak moralnu uzvišenost neprekidne ekspanzije?

Gradovi, verovatno ključni aspekt civilizacije, oduvek su počivali na uzimanju resursa iz svog seoskog okruženja. To pre svega znači da gradovi nikada nisu bili, niti će ikada moći da budu održivi. To dalje znači da, radi svoje dalje ekspanzije, gradovi moraju neprestano da šire oblast svoje neprestane hipereksploatacije: kolonije. Siguran sam da uviđate da se problemi s kojima se tu suočavamo i njihova krajnja svrha sreću na istoj, ograničenoj planeti. Ako to ipak ne možete ili ne želite da vidite, onda vam želim puno sreće u vašoj karijeri političara ili biznismena. Naše – do opsesivnosti – studiozno izbegavanje zaključaka i delovanja povodom očiglednih posledica tih krajnjih ciljeva, posebno u datim okolnostima, više je nego čudno.

Međutim, pošto ljudi obično ne žele da sami sebe izgladnjuju do smrti, pošto razumni ljudi u načelu ne uništavaju svoj oslonac u zemlji i pošto industrijska proizvodnja, radi daljeg funkcionisanja, zahteva uvoz resursa, trgovina – ma koliko nepravedna – sama po sebi ne može da obezbedi dovoljno pouzdano uporište. Resursi se moraju obezbediti silom. To čini našu dugu istoriju rata. To je važilo od početka, o čemu je antropolog Stenli Dajmond (Stanley Diamond) pisao: “Civilizacija počinje sa osvajanjem napolju i sa probljavanjem kod kuće.” To važi i danas, što priznaje i kapitalistički propagator Tomas Fridman (Thomas Friedman): “Nevidljiva ruka tržišta nikada ne bi mogla da funkcioniše bez nevidljive pesnice – McDonald ne može da cveta bez McDonnell Douglas, konstruktora F-15. Ta nevidljiva pesnica, koja svet čini bezbednim za tehnologije iz Silikonske doline, zove se Vojska, Avijacija, Mornarica i Mornarička pešadija Sjedinjenih Država.”

Srećom, budući da se kao vrsta nismo suštinski promenili u poslednjih nekoliko hiljada godina, svako novorođenče je i dalje ljudsko biće. Ono ima potencijal da postane zrela osoba, sposobna za održivi način života na određenom delu zemlje, samo kada bi moglo da odraste u kulturnom kontekstu koji visoko vrednuje održivost, koji nagrađuje održivost, koji priča o održivosti i koji strogo blokira svaki oblik eksploatacije koji bi mogao da vodi ka neodrživosti. To je prirodno. To smo mi.

Da bi “napredovalo”, svako dete mora da zaboravi šta znači biti ljudsko biće i da nauči šta znači biti civilizovan. Psihijatar i filozof R. D. Leng (R. D. Laing) je to izrazio na sledeći način: “Od trenutka rođenja, kada se beba iz Kamenog doba suoči sa majkom iz XX veka, ona postaje predmet tih tlačiteljskih sila…kao što su to bili i njeni majka i otac, njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja. Do trenutka kada novo ljudsko biće napuni petnaest godina, svi mi postajemo takvi kakvi jesmo: poluluda stvorenja, manje ili više prilagođena poludelom svetu. Ta ‘normalnost’ jeste epoha u kojoj živio.”

Ono što svako od nas mora da uradi jeste da odbaci tu normalnost.

Derrick Jensen: Industrialism Must Go!
Green Anarchy #9, Summer 2002.
http://greenanarchy.org
Prezuto sa Insurgent Desire - The Online Green Anachy Archive http://www.insurgentdesire.org.uk/index.htm