Hakeri su konačno postali politički aktivni, zadali udarac: ali ko će za Wikileaksom i Anonimnima krenuti u borbu?
Nakon što smo godinama posmatrali kako se neki od najboljih i najbistrijih hakera prodaju korporativnoj ili vladinoj moći za nešto para i izbegavanje odlaska u zatvor, sada smo u prilici da vidimo politizaciju hakerske subkulture.
Da bismo razumeli Anonymous ili 4chan, naravno, da bismo razumeli Džulijana Asanža i WikiLeaks, moramo razumeti politiku hakovanja.
U izvesnoj meri, hakerska subkultura je uvek imala sopstvenu politiku, iako su korisnici/e imali/e različito ideološko i tehnološko zaleđe. Prvenstvo je, međutim, dato politici slobodne informacije, stavljanju informacije izvan kontrole. Počelo je sa softverskim ograničenjima i željom da se istraže nevidljive mape koje se pružaju s one strane granica analognih i digitalnih informacija. I ako ćemo pratiti poreklo, moraćemo da krenemo od MIT-a.
Na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology, privatni istraživački institut koji se nalazi u Kembridžu, Masačusets, SAD - prim. prev.) postojala su dva izvora koja su dovela do hakovanja: Tech Model Railroad Club i MIT Computer Science and Artificial Intelligence Laboratory. Interakcija raznih studenata/kinja na MIT-u je na kraju dovela do pokreta slobodnog softvera, u čijoj srži stoji deklaracija "Informacija želi da bude slobodna".
Mnogi od tih studenata/kinja nisu voleli autoritet, mnogi zato što je pristup kompjuterima sredinom 20. veka obično bio rezervisan za upotrebu od strane onih koji su nalazili više na hijerarhjskoj lestvici - od kojih su neki imali veze sa vladom. Hakovanje je u suštini antiautoritarna smicalica (prank) sa korenima u MIT studentskoj prank kulturi.
Stoga od samog početka, hakeri su bili političke životinje. Oni su bili za demokratsko širenje informacija i softver bez ograničenja, DIY stav računarstva i programiranja, i to će ih vremenom dovesti do sukoba sa strukturama moći. Zašto? Pa, na primer, dobra stvar poput softvera ne sme biti slobodna kad je toliko moćna: ljudi moraju da plate pristup informaciji. I hakeri su takođe imali jedinstvenu sposobnost da zadaju udarce vlasti otkrivanjem njenih izmišljotina.
Ali, nikada nije bilo spontanog antiautoritarnog hakovanja kao što se to da zamisliti, možda zbog različitih ciljeva onih koji su posedovali tu specifičnu sposobnost. Svakako, sporadično su se pojavljivali hakeri sa političkim agendama, poput Džima Bela, ali nije bilo haktivista reda veličine Džulijana Asanža i WikiLeaksa. Oni su uzeli hakerski etos "informacija želi da bude slobodna" (koji bi, priznajte, trebalo da bude operativni princip transparentne demokratije) i prebacili ga u sferu izdavaštva.
Taj etos je ono što Anonimni pokušavaju da se sačuvaju simboličnim napadima na "Mastercard", "Visa-u", "PayPal" i "PostFinance", kao i sa napadima na sajt senatora Libermana i attention whore Saru Pejlin. Svi oni deluju kao instrumenti gušenja slobode govora i slobodnog toka informacija koji su u demokratiji neophodni.
Kritičari Anonimnih bi mogli reći da "Mastercard" i "PayPal" samo koriste svoje korporativno pravo da prekinu poslovanje sa WikiLeaksom. To može biti tačno - barem površno posmatrano - ali bilo ko sa gramom mozga zna da su njihovi postupci rezultat ili direktnog ili indirektnog pritiska od strane vlade (Liberman je bio posebno glasan). Direktan u smislu da su ih zaista kontaktirali radi prekidanja poslovanja sa WikiLeaksom, i indirektan tako što su znali da njihovo dalje poslovanje može u određenom trenutku predstavljati problem.
I tako su ove korporacije postale instrumenti gušenja. Oni su marionete vlasti, koje - poput vlade pod čijim ljubljenim krilom počivaju - su zainteresovane isključivo za samoodržanje. One koje bi rado pomogle u nastojanjima da se zaustavi slobodni tok informacija ne bi li sačuvale svoj profit i imidž.
Oni su progutali vladinu priču da WikiLeaks pomaže islamskim teroristima, što je prosto izgovor vlastima koji im služi da izbegnu odgovaranje za svoje međunarodne, unutrašnje, vojne i finansijske mutne radnje.
Anonimni žele da održe lekciju "Visa-i" i "Mastercard-u" - tim kolaboracionistima vlasti, IG Farbenima 21. veka - zbog ovog prestupa, ali da li su oni jedini koji su spremni da se late borbe za slobodu govora i slobodu informacija?
Ko su sledeći WikiLeaks i Anonymous?
Svet čeka. Informacija želi da bude slobodna.