Gustavo Esteva: RAZVOJ
(…) Krajem Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države bile su zastrašujuća i nezaustavljiva proizvodna mašina, neviđena u istoriji. One su bile nesporno u središtu svetske pažnje. Sve institucije stvorene u to vreme priznale su tu činjenicu: čak i Ujedinjene nacije odražavaju Ustav Sjedinjenih Država.
Ali Amerikanci su hteli više od toga. Oni su želeli da svoju novu poziciju u svetu učine sasvim belodanom. Zeleli su da učvrste tu hegemoniju i učine je trajnom. U tom cilju, zamislili su političku kampanju na globalnoj skali koja će otvoreno nositi njihov pečat. Oni su čak izmislili odgovarajući simbol za prepoznavanje kampanje. I oprezno su odabrali priliku da to lansiraju - 20. januar 1949. Tog istog dana, kada je predsednik Truman došao na vlast, počelo je novo doba čovečanstva - doba razvoja. *Mi hrabro moramo pristupiti (rekao je predsednik Truman) novom programu koji će učiniti dostupnim uspehe naših naučnih dostignuća i industrijskog progresa radi poboljšanja i uspona nerazvijenih područja.
Stari imperijalizam - eksploatacija zbog inostranog profita - nema mesta u našim planovima. Predočavamo program razvoja zasnovan na koncepcijama demokratske poštene raspodele.*
Koristeći prvi put u takvom kontekstu reč ”nerazvijenost", Truman je izmenio značenje razvoja i stvorio simbol, eufemizam, koji se još uvek koristi da bi se uputilo, bilo prikriveno ili otvoreno, na doba američke hegemonije. (…)
Nerazvijenost je, dakle, nastala 20. januara 1949. Toga dana dve milijarde ljudi postalo je nerazvijeno. Oni su od toga trenutka zaista prestali da budu ono što su, u svoj svojoj raznolikosti, i pretvoreni su u izokrenuto ogledalo stvarnosti drugih: ogledalo koje ih umanjuje i stavlja ih na kraj reda, ogledalo koje određuje njihov identitet, stvarni identitet heterogene i raznolike većine, prosto kao homogenizujuću i suženu manjinu. (…)
Da bi se uočila mogućnost bekstva iz određenog stanja, neophodno je najpre uvideti da se nalazimo u tom stanju. Za one koji čine dve trećine današnje svetske populacije, razmišljanje o razvoju - bilo kakvom razvoju - najpre iziskuje da sebe dožive kao nerazvijene, sa celokupnim teretom podrazumevajućih konotacija.
Danas je za dve trećine ljudi u svetu nerazvijenost pretnja koja se već dogodila; iskustvo podređenosti i zastranjivanja, diskriminacije i potčinjavanja. S obzirom na takav preduslov, prosta činjenica povezivanja nečije lične namere sa razvojem teži da poništi tu nameru, da je učini protivrečnom, da njome ovlada. Razvoj sprečava mišljenje o ciljevima drugih (…) on narušava samopouzdanje pojedinaca i kultura (…) on zahteva rukovođenje odozgo nadole (…) on pretvara participaciju u manipulativni trik kako bi uključio ljude u borbu za sticanjem onoga što im nameću moćni (…).
Metafora i njena iskrivljena povest
(…) U običnom govoru, razvoj opisuje proces kroz koji se potencijali jednog objekta ili organizma ostvaruju, sve dok ne dostignu svoju prirodnu, potpunu, zrelu formu. Otuda metaforička upotreba izraza za objašnjenje prirodnog rasta biljaka i životinja. Kroz ovu metaforu, postaje moguće izložiti cilj razvoja i, mnogo kasnije, njegov program. Razvoj ili evolucija živih bića u biologiji upućuje na proces kroz koji organizmi ostvaruju svoj genetski potencijal - prirodnu formu bića prema predviđanju biologa. Razvoj je prekinut uvek kada biljka ili životinja ne uspeva da ostvari svoj genetski program, ili.ga zameni nekim drugim. U slučaju takvog neuspeha, njihov rast nije razvoj već anomalija: patološko, pa čak i protivprirodno ponašanje. Proučavanje takvih “monstruma" bilo je važno za formulisanje prvih bioloških teorija.
Između 1759 (Volf) i 1859 (Darvin) takav razvoj je evoluirao od koncepcije transformacije koja se kretala u pravcu odgovarajuće forme bića ka koncepciji transformacije koja se kreće u pravcu uvek savršenije forme. Tokom ovog razdoblja, izraze evolucija i razvoj naučnici počinju da koriste kao međusobno zamenljive. (…)
Oko 1800. Entwicklung se pojavio kao povratni glagol. Samorazvoj je postao pomodan. Bog je tada počeo da iščezava iz popularne koncepcije univerzuma. A nekoliko decenija kasnije, sve mogućnosti su se otvarale pred ljudskim subjektom, autorom vlastitog razvitka, emancipovanom od božjeg promisla. Razvoj postaje središnja kategorija Marksovog dela: otkriven kao istorijski proces koji se odvija sa istovetnim obeležjima nužnosti kao i prirodni zakoni. I Hegelova koncepcija istorije i Darvinova koncepcija evolucije bile su utkane u razvoj, kome je dodatni podstrek dala Marksova naučna aura.
Kad se metafora vratila u vernakulare, ona je zadobila nasilničku kolonizatorsku moć koju su brzo iskoristili političari. Ona je pretvorila istoriju u program, nužnu i neizbežnu sudbinu. Industrijski način proizvodnje, koji je bio samo jedan od mnogih oblika društvenog života, postao je odredba krajnje etape jednodimenzionalnog puta društvene evolucije. Taj nivo počeo je da se posmatra kao prirodni vrhunac potencijala koji su postojali već kod neolitskog čoveka, kao njegova logička evolucija. Tako je istorija iznova formulisana u zapadnom duhu. (…)
U trećoj deceniji stoleća, veza između razvoja i kolonijalizma uspostavljena vek ranije zadobila je drugačije značenje. Kada je 1939. godine britanska vlada pretvorila Zakon o razvoju kolonija u Zakon o razvoju i blagostanju kolonija, to je odrazilo duboku ekonomsku i političku promenu za čiji je nastanak bilo potrebno manje od decenije. Da bi filozofiji kolonijalnog protektorata dali pozitivno značenje, Britanci su se zalagali za potrebu da jamče urođenicima minimum ishrane, zdravlja i obrazovanja. “Dvojni mandat" počeo je da se pomalja: osvajač bi trebalo da bude u stanju da ekonomski razvija osvojeni region i istovremeno da prihvati odgovornost za staranje o blagostanju urođenika. Nakon poistovećivanja ravni civilizacije i ravni proizvodnje, dvojni mandat pretvorio se u jedno: razvoj. (…)
Razvoj ne može sebe da odvoji od reči koje ga oblikuju - rast, evolucija, sazrevanje. Isto tako, oni koji danas upotrebljavaju reč ne mogu izbeći značenjsku mrežu koja prenosi osobenu zaslepljenost vlastitim jezikom, mišljenjem i delovanjem. Bez obzira na kontekst u kojem se koristi, ili na precizne konotacije koje lice koje govori želi da mu prida, izraz se kvalifikuje i boji verovatno neželjenim značenjima. Reč uvek podrazumeva povoljnu promenu, korak od prostog ka složenom, od inferiornog ka superiornom, od goreg ka boljem. Reč ukazuje da činimo dobro ako se krećemo u pravcu nužnog, neizbežnog, univerzalnog zakona i u pravcu željenog cilja. Reč je do danas zadržala značenje kojoj joj je dao vek ranije tvorac ekologije Hakel: “Razvoj je od sada pa nadalje magična reč pomoću koje ćemo rešiti sve misterije koje nas okružuju ili bar one koje će nas odvesti do rešenja".
Ali za dve trećine ljudi na svetu, ovo pozitivno značenje reči “razvoj" - duboko ukorenjeno posle dva stoleća njenog kulturološkog konstruisanja - samo ih podseća na ono što oni nisu. Ona ih podseća na nepoželjno, nedostojno stanje. Da bi to izbegli, moraju biti potčinjeni iskustvima i snovima drugih.
Kolonizovanje antikolonijalizma
(…) U Latinskoj Americi, Mirovni korpusi, Program u četiri tačke, Rat siromaštva i Savez za progres doprineli su ukorenjivanju pojma nerazvijenosti u popularne predstave i produbljavanju hendikepa do kojeg su dovele takve predstave. Ali nijedna od ovih kampanja ne može se porediti sa onom koju su preduzeli latinoamerički teoretičari zavisnosti i drugi levičarski intelektualci kritikujući svaku pojedinačnu razvojnu strategiju koju su Severnoamerikanci uspešno pustili u opticaj.
Po njima, Truman je naprosto novom reči zamenio nešto što je već odavno postojalo: zaostalost i siromaštvo. Po njima, “zaostale" i “siromašne" zemlje bile su u tom stanju zbog pređašnjih pljački u procesu kolonizovanja i neprestanog siledžijskog ponašanja kapitalističke eksploatacije na nacionalnom i internacionalnom nivou: nerazvijenost je tvorevina razvijenosti. Nekritički usvojivši stanovište kojem je mislila da se suprotstavlja, njihova efikasna kritika dvoznačnosti i dvoličnosti zapadnih promotera razvoja dala je virulentni karakter kolonizujućoj snazi metafore. (Kako da zanemarimo, rekao je jednom Marks, “nespornu činjenicu da je Indija pod engleskim jarmom upravo zbog indijske armije koju Indija podržava?").
Sama rasprava o njenom poreklu ili tekućim uzrocima ilustruje u kom obimu je nerazvijenost prihvaćena kao nešto stvarno, konkretno, merljivo i utvrdivo: fenomen čije poreklo i modaliteti mogu biti predmet istraživanja. (…)
Pojmovna inflacija
Razvoj, koji je pretrpeo najdramatičnije i najgrotesknije preobražaje u svojoj istoriji u Trumanovim rukama, bivao je sve siromašniji u rukama prvih promotera, koji su ga sveli na ekonomski rast. Za njih se razvoj sastojao tek od rasta prihoda po glavi stanovnika u ekonomski nerazvijenim zemljama. Taj cilj je predložio 1944. godine Luis, a 1947. je unet u Povelju Ujedinjenih nacija.
Luisov diktum iz 1955. “Najpre treba napomenuti da je naš predmet rast a ne raspodela" odražava uobičajeni naglasak na ekonomskom rastu koji je prenesen na celokupno polje mišljenja o razvoju. Pol Baran, daleko najuticajniji razvojni ekonomista među levičarima, pisao je 1957. o političkoj ekonomiji rasta i definisanog rasta, odnosno razvoja kao uvećanja proizvodnje materijalnih dobara po glavi stanovnika. Volter Rostov, koji je imao daleko najveći uticaj na institucionalno mišljenje i javnost, predstavio je 1960. svoj “nekomunistički manifest" kao opis etapa ekonomskog rasta, pretpostavljajući da ta pojedinačna promenljiva može da okarakteriše celokupno društvo. Obojica su se, naravno, bavili nečim što je mnogo više od uskog ekonomskog rasta, njihov naglasak je odražavao duh vremena... i srž same stvari. (…)
Endemska kontroverza između ekonomskih kvantifikatora i specijalista za službe socijalne zaštite nije bila eliminisana zbog takve evolucije. Izveštaji o socijalnoj situaciji, koje su periodično pripremale UN, posredno to potvrđuju. Izraz “socijalni razvoj", polako uveden kroz Izveštaje, prolazi bez jasnog određenja, kao nejasni duplikat “ekonomskog razvoja" i kao zamena za statičnu predstavu o “socijalnoj situaciji". “Socijalno" i “ekonomsko" posmatraju se kao odvojeni realiteti. Ideja o nekoj vrsti “ravnoteže" između tih “aspekata" najpre se javila kao deziderat a potom kao objekt sistematskih proučavanja. Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija (Ecosoc) je 1962. preporučio spajanje oba aspekta razvoja. (…)
Krajem decenije, međutim, brojni faktori su doprineli iščezavanju optimizma u pogledu ekonomskog rasta: mane tekućih politika i procesa lakše su se opažale nego početkom decenije; atributi koji su iziskivali integraciju su prošireni; i postalo je jasno da je ubrzani rast praćen rastućim nejednakostima. Od tada su ekonomisti bili skloniji da priznaju da su socijalni aspekti “socijalne prepreke". Standardne dokaze donose zvanična tela:
Činjenica da razvoj za sobom ostavlja i čak na neki način stvara velike prostore siromaštva, stagnacije, marginalnog položaja i aktualne isključenosti iz društvenog i ekonomskog progresa isuviše je očigledna i jasna da bi se mogla prevideti.
Konceptualno posmatrano, postojala je opšta pobuna protiv strogih ekonomskih odredbi razvoja koje su njegove ciljeve smeštale u okvire manje ili više irelevantnih kvantitativnih indikatora. Pitanje je jasno postavio 1970. godine Robert Meknamara, predsednik Svetske banke. Posle priznanja da visoka stopa rasta nije donela zadovoljavajući napredak u razvoju tokom Prve decenije, on je insistirao na tome da sedamdesete godine moraju doneti više nego krupne mere ekonomskog rasta. Ali “svrgavanje nacionalnog bruto proizvoda", kako je kasnije nazvan ovaj krstaški pohod, nije otišlo naročito daleko: ni međunarodni ni akademski konsenzus nije se mogao postići oko bilo koje druge moguće definicije.
Dok je Prva decenija posmatrala socijalne i ekonomske aspekte razvoja zasebno, Druga decenija podrazumeva njihovo stapanje. Posle priznanja da je neophodna interakcija fizičkih resursa, tehničkih procesa, ekonomskih aspekata i društvenih promena, morala je biti formulisana nova paradigma, paradigma integracije. Međunarodna strategija razvoja, obnarodovana 24. oktobra 1970. pozvala je na globalnu strategiju, zasnovanu na združenim i usredsređenim akcijama u svim oblastima ekonomskog i društvenog života. Nije, međutim, presudna bila strategija već jedna gotovo istovremeno doneta rezolucija UN koja je ustanovila projekat za utvrđivanje jedinstvenog pristupa razvoju i planiranju, “koji će u potpunosti integrisati ekonomske i socijalne komponente u formulaciji politika i programa". To bi uključivalo sledeće komponente:
(a) Ne ostavljati nijedan deo populacije izvan polja promena i razvoja;
(b) Izazvati strukturalnu promenu koja favorizuje nacionalni razvoj I aktivira sve sektore populacije kako bi se uključili u proces razvoja;
(c) Težiti socijalnoj jednakosti, uključujući tu i dostignuće jednake raspodele nacionalnog dohotka i bogatstva;
(d) Dati visoki prioritet razvoju ljudskih potencijala... merama mogućnosti zapošljavanja i izaći u susret potrebama dece.
(…) Na Sedmom vanrednom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1975. godine zatražen je efektniji pristup u ostvarivanju društvenih ciljeva razvoja od onog koji je propisan u Međunarodnoj strategiji razvoja (usvojenoj 1970). Konferencija o zapošljavanju, raspodeli prihoda i društvenom progresu, koju je organizovao ILO u junu 1976. ponudila je odgovor: Pristup osnovnih potreba, “čiji je cilj dostizanje specifičnog minimalnog životnog standarda do kraja veka".
U jednom od pratećih dokumenata Pristupa otvoreno se priznaje da razvoj neće eliminisati glad i bedu i da je izvesno da će on, suprotno tome, pogoršati nivo “apsolutnog siromaštva" jedne petine, a možda i dve petine populacije. Pristup je predložio ideju neposrednog suočavanja sa zadatkom ispunjavanja ovih potreba, umesto očekivanja da se on ostvari kao rezultat procesa razvoja. Za dve ili tri godine predlog je postao pomodan. Naročito je bio privlačan za Svetsku banku, jer je izgledao kao prirodni produžetak njenih eksperimenata sa “ciljnim grupama", započetim 1973. kada je njena strategija razvoja počela da se usmerava na seosku sirotinju i sitne farmere. Pristup su takođe promovisale brojne vlade i eksperti. On je posedovao vrlinu mogućnosti “univerzalne primenjivosti", dok je istovremeno bio dovoljno relativan da bude “specifičan za pojedinačne države". Zadovoljavanje osnovnih potreba stanovništva svake zemlje odredilo je 1976. prvi i glavni deo Programa za delovanje tripartitne svetske konferencije o zapošljavanju, raspodeli prihoda i društvenom progresu i međunarodnoj podeli rada. (…)
Naredna decenija, osamdesete, nazvana je “izgubljena decenija razvoja". I pored varnica četiri azijska tigra, preovladao je pesimizam. Za mnoge kulture je “regulacioni proces" značio napuštanje ili uništavanja, u ime razvoja, najvećeg dela ranijih dostignuća. U 1985. godini je izgledalo da se približava postrazvojno doba.
Devedesete su, međutim, dovele do rađanja novog etosa razvoja. Tu se javljaju dva pravca koja se mogu jasno razlikovati. Na Severu se poziva na obnovljeni razvoj, tj. na ponovni razvoj onoga što je rđavo razvijeno ili što je sada zastarelo. (…)
Na Jugu, obnovljeni razvoj takođe iziskuje uništavanje onoga što je iza sebe ostavio “regulacioni proces" iz osamdesetih, kako bi se našlo mesta za ono što je na Severu neupotrebljivo (atomski otpad, zastarela i zagađujuća fabrička postrojenja, zabranjena roba ili roba koju niko neće da kupi), kao i za maquiladoras, one nepotpune i privremena pseudofabrike koje je Sever održavao u životu tokom perioda tranzicije. (…)
Širenje vlasti oskudice
(…) Kao konceptualna konstrukcija, ekonomija teži da svojim pravilima potčini i podvede pod svoju logiku svaki drugi oblik društvenih interakcija u svakom društvu koje osvoji. Kao politički projekat, koji neki usvajaju kao vlastiti, ekonomska istorija je priča o osvajanjima i dominaciji. Daleko od idilične evolucije koju su naslikali utemeljivači ekonomske nauke, nastanak ekonomskih društava je priča o nasilju i destrukciji koja često zadobija genocidni karakter. Nije ni čudo što se svugde javljao otpor. (…)
Baspomoćna individua, čiji opstanak sada postaje nužno zavisan od tržišta, nije pronalazak ekonomista; niti je rođena sa Adamom i Evom, kao što oni tvrde. Ona je istorijska tvorevina. Nju je stvorio ekonomski projekat preuređenja čovečanstva. Pretvaranje autonomnog muškarca ili žene u obezvređenog “ekonomskog čoveka" bilo je u stvari preduslov za nastanak ekonomskog društva, uslov koji se stalno mora obnavljati, iznova potvrđivati i produbljivati zbog ekonomskog pravila da se ide dalje. Obezvređivanje je tajna ekonomske vrednosti, i ono se ne može ostvariti bez upotrebe nasilja i suočavanja sa stalnim otporom. (…)
Utemeljivači ekomske nauke su u oskudici videli temelje za svoju teorijsku građevinu. Taj pronalazak obeležio je zauvek ovu disciplinu. Celokupna građevina ekonomije izgrađena je na premisi oskudice, postuliranoj kao univerzalno stanje socijalnog života. Ekonomisti su čak bili u stanju da taj nalaz pretvore u rasprostranjenu predrasudu, samorazumljivi truizam za sve. “Zdrav razum" je sada toliko utkan u ekonomski način mišljenja da nijedna životna činjenica koja mu protivreči nije dovoljna da izazove kritičko promišljanje o njegovom karakteru.
Oskudica konotira uskraćenost, retkost, ograničenja, htenja, nedostatke, nedovoljnosti, štednju. Budući da se sve ove konotacije, koje upućuju na uslove koji se javljaju bilo gde i bilo kada sada mešaju sa ekonomskim denotacijama reči, kao terminusa technicusa, stalno jača popularna predrasuda o univerzalnosti ekonomije sa njenom premisom oskudice. (…)
“Zakon oskudice" konstruisali su ekonomisti kako bi denotirali tehničku pretpostavku prema kojoj su želje čoveka ogromne, da ne kažemo neograničene, dok su njegova sredstva ograničena ali usavršiva. Pretpostavka podrazumeva izbore vezane za alokaciju sredstava (resursa). Ova “činjenica" definiše “ekonomski problem" par excellence, čije “rešenje" su predložili ekonomisti kroz tržište ili planiranje. Popularna shvatanja, posebno u severnim delovima sveta, usvajaju ovo tehničko značenje reči oskudica, smatrajući da je ona samorazumljivi truizam. Ali upravo univerzalnost ove pretpostavke postala je neodrživa. (…)
Maršal Salins i Pjer Klastr su, između ostalih, dali detaljne i dokumentovane opise kultura u kojima neekonomske pretpostavke rukovode životima i koje odbacuju pretpostavku o oskudici kad god se pojavi u njihovim redovima. Kada muškarci i žene koje danas vidimo na marginama ekonomskog sveta, tzv. marginalci, u teoriji i praksi osporavaju ekonomske pretpostavke nalaze podršku u takvoj tradiciji. Opisi čitavog jednog novog skupa iskustava ovih ljudi pokušavaju da nađu mesto na policama biblioteka širom sveta, ali ne odgovaraju u potpunosti nijednoj od socijalnih klasifikacija koje su uprljale stakla na naočarima ekonomista.
Nove zajednice
Borba za ograničavanje ekonomske sfere nije za običnog čoveka na marginama ili za većinu ljudi na svetu mehanička reakcija na ekonomski napad na njihove živote. Oni nisu ludisti. Oni pre svoj otpor vide kao kreativno ponovno uspostavljanje osnovnih oblika društvene interakcije kako bi sebe oslobodili od ekonomskih okova. Oni su tako stvorili, u svom okruženju, sela i barrios, nove zajednice koje im dozvoljavaju da žive na osnovu vlastitih pravila. (…)
Za ljude na marginama napuštanje ekonomske logike tržišta, odnosno planiranja, postalo je sam uslov opstanka. Oni su prinuđeni da ograniče svoje ekonomske interakcije - za neke, vrlo česte i intenzivne - na oblasti izvan prostora u kojima sami uređuju sopstvene načine života. Ti prostori su u doba razvoja bili njihovo poslednje utočište. Posle saznanja šta opstanak znači u ekonomskom društvu, oni sada sabiraju blagoslove koje su pronašli u takvim utočištima, istovremeno radeći aktivno na njihovoj obnovi.
Izjednačavanjem obrazovanja sa diplomama, na temelju ekonomskog određenja učenja, njima su nedostajali učitelji i škole. Sada, posle ponovnog uklapanja učenja u kulturu, oni poseduju obilje stalnog bogaćenja sopstvenog znanja, uz malu pomoć prijatelja koji im prenose iskustva i rešenja koja dolaze izvan tradicije.
Posle izjednačavanja zdravlja sa zavisnošću od medicinske pomoći, nedostajali su im doktori, zdravstveni centri, bolnice, lekovi. Sada, kada se opet priznaje da je zdravlje autonomna sposobnost suočavanja sa životnom sredinom, oni obnavljaju sopstvene mogućnosti lečenja, uspešno koristeći tradicionalno znanje njihovih vidara i bogatstvo lekovitih sadržaja iz njihove okoline. I ovo, takođe, uz malu pomoć njihovih prijatelja, i to samo kada nešto što prevazilazi njihovo bogato i tradicionalno carstvo zahteva pomoć spolja.
Posle izjednačavanja ishrane sa tehničkim aktivnostima proizvodnje i potrošnje, njenog povezivanja sa posredovanjem tržišta i države, nedostajali su im prihodi i patili su zbog nedostatka hrane. Sada obnavljaju i obogaćuju svoj odnos prema sebi i okolini, hraneći iznova i sebe i svoju zemlju. A obično se dobro bore protiv oskudica koje su još uvek prisutne - kao posledica razvoja i napora u cilju popravljanja štete koju je on doneo, odnosno zbog još uvek prisutne nemogućnosti da se napuste razorni ekonomski odnosi koji se i dalje moraju održavati. Nije lako, na primer, istupiti iz komercijalnih grupa ili odustati od kredita ili industrijskih ulaganja; ali sejanje useva pomaže obnavljanju i zemlje i kulture, i pravovremeno pruža poboljšanje u ishrani. (…)
Jedan od najzanimljivijih aspekata tekuće obnove koju su u novim zajednicama preduzeli obični muškarci i žene je upravo povratak sopstvenim određenjima potreba, koje je u teoriji i praksi rastočio razvoj. Sa jačanjem obrazaca međusobnih odnosa uklopljenih u društveno tkivo i sa kršenjem ekonomskog principa razmene jednakih vrednosti, oni su se vratili autonomnom načinu života. Ponovno uspostavljajući ili obnavljajući oblike trgovine mimo pravila tržišta i planiranja, oni su istovremeno obogatili svoj svakodnevni život i ograničili uticaj i obim komercijalnih operacija koje još uvek moraju da održavaju, umanjivši takođe pretvaranje svoga vremena i plodova svojih napora u robu.
Glavni junak ekonomije, ekonomski čovek, ne nalazi prave odgovore za suočavanje sa “krizom" razvoja i često je usamljen, iscrpljen, čak i očajan. On stalno upada u političku igru zahteva i obećanja, ili ekonomsku igru bacanja pod tepih sadašnjosti zbog budućnosti, nade zbog očekivanja. Nasuprot tome, glavni junak novih zajednica, običan čovek, uništava ili sprečava pojavu oskudice u svojim maštovitim nastojanjima da se suoči sa nevoljama. On samo traži slobodan prostor i ograničenu podršku za svoje poduhvate. (…)
Tekst iz: Rečnik razvoja, priredio Volfgang Zaks, Svetovi, Novi Sad, 2001. str. 196-218.
Prilagođavajući tekst za objavljivanje na sajtu, izbacio sam skoro 50% građe, koja – po mom mišljenju – ne doprinosi argumentaciji, iako je zanimljiva kao dalja razrada iznetih stavova. Takođe, uklonio sam napomene i bibliografiju: napomene samo upućuju na izvore iz kojih je neka formulacija ili citat preuzet, dok bibliografija sadrži mnoštvo materijala koji će biti zanimljiv samo ako neko ima želju da detaljnije proučava fenomen razvoja. Ko god želi ceo tekst, bez ovih intervencija, neka mi poshalje privatnu poruku, komentar na tekst ili neka dovoljno glasno viče. Misha