Gorka sećanja na rat na putu za zatvor

Thruthdig.com 20. decembar 2010.

Govori su bili gotovi. Čuo se zvuk tužne harmonike koja svira povečerje. U parku Lafajet ispred Bele kuće zaćutalo je 500 demonstranata. Stotinu trideset jedan muškarac i žena, od kojih su mnogi vojni veterani u starim uniformama, formirali su jednu, nečujnu kolonu. Na snažnoj vejavici i u skladu sa sporim ritmom bubnja, oni su koračali ka ogradi Bele kuće. Ostali su tamo dok ih nisu uhapsili.

Svečanost tog posmrtnog marša, tajac, bio je najteži i najdirljiviji deo protesta protiv ratova u Avganistanu i Iraku koji je održan u četvrtak (16. Decembra 2010. - prim. prev.). To je razmotalo gorka sećanja i slike rata koje držim zamotane u debeloj vati zaborava. Tokom te kratke šetnje transportovan sam na mesta na koja ne volim da idem. Čudni i živopisni fleševi su me preplavili – mladi vojnik u El Salvadoru koji je ubijen pucnjem u potiljak i koji se, dok sam čučao pored njega, polako uvijao u fetusnu poziciju da bi umro; osakaćeni leševi kosovskih Albanaca u zadnjem delu kamiona sa prikolicom; krici žene, njena utroba koja se prosipa iz njenih zjapećih rana, na kaldrmu sarajevske ulice. Moje iskustvo nije jedinstveno. Veterani oko mene su se vratili na pirinčana polja i u bujno šipražje Vijetnama, prašnjave puteve južnog Iraka ili na planinske prevoje Avganistana. Njihove suze su to govorile. Nije bilo potrebe za pričom. Govorili smo istim jezikom bez reči. Ratni pokolj se opire, onima koji ga poznaju, artikulaciji.

Šta mogu da kažem o ratu?

Rat vas izopačuje i uništava. On vas gura sve bliže i bliže vašem ličnom uništenju – duhovnom, emocionalnom i, konačno, fizičkom. On uništava kontinuitet života, razara sve sisteme, ekonomske, socijalne, ekološke i političke, koji nas održavaju kao ljudska bića. Rat je nekrofilija. Suština rata je smrt. Rat je stanje gotovo čistog greha sa njegovim ciljevima mržnje i uništenja. To je organizovani sadizam. Rat podstiče otuđenje i neizbežno dovodi do nihilizma. To je okretanje leđa svetosti života.

Pa ipak mitski narativi o ratu ovekovečuju draž moći i nasilja. Oni ovekovečuju zavodljivost božanske sile koja dolazi sa dozvolom da ubije nekažnjeno. Sve slike i priče o ratu koje širi država, štampa, verske institucije, škole i industrija zabave odvratne su i urnute laži. Sukob između fabrikovanog mita o ratu i istine o ratu ostavlja one među nama koji su se vratili iz rata otuđenima, gnevnima i često nesposobnim za komunikaciju. Mi ne možemo da nađemo reči da bismo opisali realnost rata. To je kao da je šira kultura isisala reči iz nas i ostavila nas da frfljamo nekoherentnosti. Kako možete govoriti smisleno o organizovanom ubistvu? Šta god da kažete besmisleno je.

Prefinjeni oblici industrijskog ubijanja, zajedno sa nemoralnim odlukama političara i vojnih lidera koji usmeravaju i finansiraju rat, skrivaju realnost rata od pogleda javnosti. Ali oni koji su bili u borbi smrt vide iz bliza. Samo njihova priča govori moralnu istinu o ratu. Moć Vašingtonskog marša je bila u tome što smo svi znali ovu priču. Mi nismo morali da koristimo bajate i otrcane klišee o ratu. Mi smo zajedno bili u žalosti.

Rat, jednom kada počne, hrani nove i bizarne izopačenosti, inovativne oblike smrti da bi se izbegla dosada rutinskog ubijanja. Zato smo ulazili u gradove u Bosni i zaticali leševe raspete na stranama ambara ili obezglavljene, spaljene i osakaćene. Zato se ubijeni u borbi tretirani kao trofeji od strane njihovih ubica, pretvoreni u groteskne performanse. Upoznao sam vojnike koji su u svojim novčanicima nosili lične karte vojnika koje su ubili. Oni su mi ih pokazivali sa molećivim pogledom izgubljenog deteta.

U ratu, mi brzo deformišemo sebe, našu suštinu. Mi odustajemo od individualne savesti – možda čak i od svesti – u korist zaraze mase i trovanja nasiljem. Rat preživite zato što potiskujete emocije. Vi radite ono što morate. A to znači ubijanje. Napraviti moralan izbor, prkositi mamcu rata, često je samodestruktivno. Ali jednom kada se preživeli vrate kući, kada nestanu opasnost, visok stepen adrenalina i pritisak mase, potisnute emocije izbijaju na površinu velikom silinom. Strah, gnev, tuga i krivica kidišu poput zmijskih glava da progutaju živote i da pretvore noći u duge, besane borbe sa terorom. Pijete da biste zaboravili.

Stigli smo do ograde. Pravi zatvorenici, oni koji slepo služe sistemima moći i sile, su mandarini u Beloj kući, kongresu i pentagonu. Gospodari rata su robovi idola imperije, moći i pohlepe, idolima karijera, mrtvom jeziku interesa, nacionalne bezbednosti, politike i propagande. Oni ubijaju i ne znaju šta je ubijanje. Dok se uzdižu na vlast, oni postaju manji. Vlast ih proždire. Kada se dokopaju vlasti oni postaju njeni pioni. Poput Šekspirovog Ričarda III, političari poput Baraka Obame postaju plen snaga za koje su mislili da su ih zauzdali. Sposobnost da se voli, da se neguje i štiti život, možda ne trijumfuje uvek, ali on nas spašava. Zahvaljujući njoj ostajemo ljudi. Ona nudi samo priliku da se pobegne od zaraze rata. Možda je to jedini protivotrov. Postoje trenuci kada je ostati čovek jedina moguća pobeda.

Nekrofilija rata je skrivena pod pritiskom floskula o časti, dužnosti ili drugarstva. Ona vreba posebno u trenucima kada nam se čini da nam je malo toga ostalo zbog čega vredi živeti i kad nema nade, ili u trenucima kada je zatrovanost ratom na korak da bude puštena s lanca. Kada smo dovoljno dugo u ratu, to nam dođe kao neka vrsta oslobođenja, fatalni i zavodljivi zagrljaj onoga što može da okonča dugo flertovanje sa našim ličnim uništenjem. U arapsko-izraelskom ratu iz 1973, gotovo trećina svih žratava na izraelskoj strani bile su posledica psihijatrijskih uzroka – a rat je trajao samo nekoliko dana. Jedna studija Drugog svetskog rata je utvrdila da, nakon 60 dana kontinuirane borbe, 98 procenata svih preživelih vojnika su pretrpeli psihijatrisjka oštećenja. Zajednička osobina među 2 procenta onih koji su bili u stanju da podnesu neprekidnu borbu bila je predispozicija za "agresivne psihopatske ličnosti". Ukratko, ako provedete dovoljno vremena u borbi poludećete ili ste pre svega bili ludi. Rat započinje kao uništenje drugog. Rat se završava, ukoliko se ne oslobodimo od njegovih kandži, u samouništenju.

Oni koji su oko mene na protestu, istovremeno posednuti i osakaćeni ratom, oslobodili su se od ratne zaraze. Oni nose ožiljke. Proganjaju ih njegovi demoni. Te obogaljujuće sile će im nikada neće dati mira. Ali oni su se vratili kući. Oni su se vratili životu. Oni su zatražili pokajanje. U parku Lafajet im je oprošteno. Oni su u sebi ozdravili sposobnost za poštovanje. Oni više nisu želeli da postanu bogovi, da imaju božansku moć, moć da se oduzme život. I iz tog priznanja slabosti, kajanju za njihovo saučesništvo u zlu i u prihvatanju ljudske nesavršenosti oni su pronašli mudrost. Poslušajte ih, ako ih možete čuti. Oni su naši proroci.

Suze i tuga, na stranu osećaj oduzetosti, knedla u grlu, naprasno prekidanje rečenice, jedini je jezik koji opisuje rat. Ovaj mucavi jezik bola i pokajanja, čak i stida, nošen je kao velika, teška stena od strane veterana dok su se teškim korakom polako kretali kroz sneg od parka Lafajet do ograde Bele kuće. Nosili su ga dok su im stavljali lisice, vukli ih kroz sneg, fotografisali zbog hapšenja, i odnosili u marice. Odnešen je u ledene ćelije vašingtonskog zatvora. Kada bi ga razumeli gospodari rata koji prave veliko oružje, koji prave avione koji seju smrt, koji prave sve bombe i koji se kriju iza zidova i stolova, ovaj jezik bi skinuo njihove maske i pročistio njihove šuplje, prazne duše. Ovaj jezik, lišen reči, polaže svoju veru u fizička dela nenasilnog otpora, u nemoć i saosećanje, u istinu. On veruje da će jednog dana srušiti kuću rata.

Kao što je Tenison napisao u "In Memoriam":

Behold, we know not anything;

I can but trust that good shall fall

At last—far off—at last, to all,

And every winter change to spring.

So runs my dream: but what am I?

An infant crying in the night:

An infant crying for the light:

And with no language but a cry.