Gad je mrtav, a ja sam se lepo proveo
Vikend je gotovo savršen, crkao je Pinoche. U to ime sve nešto razmišljam da izvučem iz frižidera ono vino, što tamo čeka već dobre tri nedelje, pa da nazdravim sa Sepúlvedom, koji doduše nije baš ovde, ali večeras pije crno vino.
"Mnoge od drugara koji su ostali unutra ubili su vojnici. Moj veliki ponos je znanje da ne zaboravljam i ne praštam njihovim dželatima. U životu sam dosegao mnoga i divna zadovoljstva, ali nijedno se ne moze porediti sa veseljem koje nosi otvaranje flaše vina kada saznam da je neki od tih zločinaca izrešetan na ulici. Tada dižem čašu i kažem: 'Jedan kurvin sin manje, živeo život!'" Luis Sepúlveda Uvek je tako, samo se pojavi neko i kaže: "večeras je fešta u X, oćes sa nama?". I uvek sve od usta do usta, telefonom ili uživo, nikad sa plakatima ili najavama. Sinoć je bila fešta u (Nueva) Pompeyi, tipičnoj južnjačkoj, tangeroskoj i radničkoj četvrti. Proslavljala se četvorogodišnjica preuzimanja lokalne štamparije od strane ljudi koji u njoj rade i koji su tim povodom priredili feštu za ekipu iz kraja.
Priča o stampariji Chilavert je duga i zanimljiva, a ja ću pokusati da je učinim kratkom i ne previše dosadnom. Štamparija je, pod drugim imenom i sa privatnim gazdom radila dugo vremena, sve do 2002 godine. Te je godine, gazda odlučio da zatvori firmu, proda mašine i otpusti radnike, ne isplativši im zarade za prethodnih 12 meseci. Zaposleni su reagovali okupacijom štamparije i sprečili gazdu da iz nje odnese mašine, dok ih ne isplati. Usledila je borba sa policijom, pa onda sa sudovima, da bi na kraju gazda prosto odustao i odmaglio. Štampariju su preuzeli sedmorica radnika koji su u njoj i radili, organizovali su posao, vratili dugove i ustrojili štampariju kao kolektiv u kome se zajednički odlučuje, u kome nema šefa i svi dobijaju jednake plate. Ubrzo je štamparija postala i centar kulturnih dešavanja u kvartu, pa na njenom spratu sada postoje biblioteka, grafički studio, atelje, galerija i prostor za probe lokalnog orkestra.
Zaposleni su odlučili da četvorogodišnjicu preuzimanja/spasavanja štamparije obeleže jednom feštom, pa su na ulicu izneli stolove, potpalili roštilj, pozvali par lokalnih bendova, plesača, navukli piva po cenama iz samousluge i otvorili vrata štamparije kako bi ljudi iz kvarta mogli da udju, razgledaju i vide kako sve zapravo funkcioniše.
Mene je posebno dojmila jasna i radikalna politička osnova čitave stvari sa istovremenom nepretencioznošću. Pola sata nakon dolaska sedeo sam na toj ulici i razmišljao kako takav dogadjaj nikada ne bi bio moguć u Evropi. Sve je izgledalo toliko autentično, a naročito mi se svidela stvarna povezanost ljudi iz štamparije sa ekipom iz kvarta, kao i odsustvo bilo kakve kontrakulturne omladinske getoizacije koja je sveprisutna u evropskim skvotovima. Uostalom, ekipa iz štamparije je starosti izmedju 50 i 65 godina, a na fešti je bio čitav kvart, od dečurlije do penzosa.
Nije bilo nikakvih govorancija, samo kratako obraćanje koje se svelo na dobrodošlicu, poziv na upoznavanje sa štamparijom i njenom istorijom kroz razgovor sa zaposlenima, kao i na dobar provod. Jedna od bandi je prašila neku čudnu muziku koja u osnovi ima tango, ali na nju nadogradjuje eksperimentisanje sa svim i svačim, a kontrabasista koji je sa njima prašio je verovatno najbolji kojeg sam slušao.
Kad smo se vratili kući, bilo je već toliko kasno da je, zapravo, bilo sasvim rano.
PS Pored piqueterosa, o kojima je već bilo reci na ovom blogu, u Argentini (a i širom kontinenta) postoji niz fabrika, štamparija, hotela, itd. (zajednički ih zovu 'empresas recuperadas') koje su, po sličnom scenariju, nakon propasti preuzeli i spasili sami zaposleni i koje sada funkcionišu kao kolektivi, zasnovani na solidarnosti i tesnoj povezanosti sa lokalnom zajednicom. Priča je toliko fina da je sasvim neobično doći u direktni kontakt sa njom.