G20 Toronto - Policijska država
1000 uhapšenih, od čega ogromna većina bez apsolutno ikakvog osnova, brojne žalbe pritvorenih zbog maltretiranja, torture, seksualnog zlostavljanja, nehumanih uslova itd. kanadsku državu prikazuju u pravom svetlu.
Pozitivni stereotip o Kanadi kaže da je to zemlja pristojnih, odmerenih i umerenih građana i građanki koji/e poštuju zakon svoje uzorne socijalne države, te koji/e sa ponosom ističu njenu brigu za hednikepirane, starije, manjine, itd. Svoj plišani patrotizam oni/e zasnivaju na uvreženom mišljenju o Kanadi kao miroljubivoj zemlji čije tolerantno multikulturno društvo promoviše etničku, kulturnu i lingvističku raznovrsnost, bez želje za asimilacijom imigranata itsl. Propagandni simbol Kanade kroz koji se - iz vizure autsajdera - često prelama ovaj mit je lik čuvenog "Montija", pripadnika Kraljevske kanadske konjičke policije. Taj simpatični čika - ili teta - u crvenom mundiru, sa velikim šeširom na glavi i večitim osmehom na licu, pored toga što povremeno ume da zapeva " I'm the lumberjack", pre svega brine o spokojnom snu svih stanovnika idilične države Kanade.
Možda je tako u vlažnim snovima Majkla Mura. U realnosti, međutim, stvari stoje radikalno drugačije.
Sledeći trend kriminalizacije otpora neoliberalnoj globalizaciji, kanadska policija je uz neviđeni budžet od 885 miliona američkih dolara, nove visokotehnološke "igračke" (poput tzv. zvučnog topa) i tragikomičnu pravnu gimnastiku kojom joj je omogućeno nediskriminativno hapšenje i faktičko uvođenje vanrednog stanja ograničenog obima, pokazala svoje pravo lice. 1000 uhapšenih, od čega ogromna većina bez apsolutno ikakvog osnova, brojne žalbe pritvorenih zbog maltretiranja, torture, seksualnog zlostavljanja, nehumanih uslova itd. prikazuju montije u sasvim drugačijem svetlu.
O svojim iskustvima govore uhapšeni i uhapšene tokom protesta povodom samita G20.
Zovem se Ejmi Miler (Amy Miller). Privedena sam juče, negde oko podneva. Bila sam sa Adamom i sa još jedim kolegom. Išli smo ka zatvoru s ciljem da izveštavamo sa akcije solidarnosti sa uhapšenima. Uz put, u ulici Blur (Bloor st.), nadomak zaliva, zastali smo jer smo videli grupu mladih ljudi koji su bili uhapšeni i pretresani, pa smo hteli da vidimo šta se dešava. Kao što je Adam već rekao - on je oboren na zemlju - ista stvar se desila i meni. Ščepana sam za vrat i oborena na zemlju i potom sam u pritvoru provela skoro trinaest sati. Smeštena sam u ćeliju u filmskom studiju Toronto. Bila sam u ćeliji sa još 25 mladih žena, od prilike 13 sati.
Za vreme koje sam provela u pritvoru, saopštene su mi mnoge stvari koje smatram odvratnim i potpuno nekorektnim, kao i one koje doživljavam kao pretnje. Rečeno mi je da ću biti silovana, rečeno mi je da ću biti izložena grupnom silovanju, rečeno mi je da će se postarati da više nikada ne poželim da izigravam "novinarku" tako što će [oni] pobrinuti da budem više puta uzastopno silovana dok sam u zatvoru.
Dok sam bila u pritvorskoj jedinici videla sam brojne mlade žene koje su pretresane do gole kože i to od strane muških policajaca. I jedna mlada žena... kada je izlazila, potpuno traumatizovana, rekla je da su joj stavili prst. Smatram to potpuno nedopustivim i nadam se da će biti povedena istraga o tome. Jer, ono što sam ja videla, u ćeliji, kada su u pitanju žene koje su izlazile na pretres do gole kože, one su definitivno bile traumatizovane i bilo je mnogo nasilja čija meta su bile mlade žene.
Dok sam bila u pritvoru, bilo je sasvim očigledno da je u toku otvaranje dosijea. Radilo se o mladim ljudima mlađim od 25 godina, koji ne znaju svoja prava, ili koji su slabije upoznati sa svojim pravima, kojima su govorene svakakve stvari.
Mi smo se zaustavili da napravimo izveštaj zato što su mladi ljudi bili privedeni i pretresani i nisu znali šta se dešava, oni su samo hteli da uđu u svoj autobus za Montral. I, uprkos tome što sam sve svreme sa sobom imala svoju novinarsku propusnicu, brže bolje su je pokidali sa mene i bacili me na zemlju i onda su mi stavili lisice i ubacili u jednu od marica.
Zdravo,
Ja sam Džesi Rosenfeld. Ja sam novinar Nezavisnog medijskog centra, i deo kolektiva „Indymedia Center". Takođe sam slobodni novinar komentator. Pišem komentare za „Gardijan" (The Guardian), za rubrike „Comment" i „Comment is Free".
U suštini, ono što smo videli je faktička objava rata kritičkoj štampi. Videli smo vladu koja je odlučila da potpuno kontroliše ko će dobiti novinarsku propusnicu a ko ne. Napravili su stvari poput gigantskog jezera da bi odvratili pažnju mejnstrim novinara od onoga što se dešava na ulicama i od debata koje se tamo vode. Videli smo doslednost policije u en bloc napadima na naše izveštavanje sa prvih borbenih linija, čemu smo posvećeni mi iz Alternativnog medijskog centra: da budemo izveštači sa prvih borbenih linija, da ispričamo priču sa lica mesta. A policija se prema tome odnosila nasilnički i sa prezirom.
Dok sam izveštavao sa demonstracija ispred hotela Novotel, koje su organizovane u znak solidarnosti sa radnicima u štrajku, ali i da bi se delegatima skrenula pažnja na pitanja u vezi sa G20... Bile su to nenasilne demonstracije, koje su pokrenute nakon što je policija na silu evakuisala jedinu zonu slobodnog govora, u Kvins parku, potiskujući sve demonstrante/kinje u ulicu Blur. U tom trenutku - ustvari, bio je to jedno on najinteresantnijih političkih dešavanja koje sam imao prilike da vidim u Torontu, a u Torontu sam od svoje 18. godine - interesantan politički događaj u smislu organske smeše ljudi i ideja čija je poruka: ako ne možemo da izrazimo svoje političke ideje bilo gde, ako nam policija to neće dozvoliti bilo gde, onda ćemo naše ideje odneti do ograde i zapravo dovesti ovu debatu tamo, do prvih borbenih redova gde zapravo i treba da bude vođena.
Na više lokacija policija nas je držala u obruču, iako nije bilo ispoljenog nasilja, a mediji su još jednom tretirani sa krajnjim i potpunim prezirom. Do trenutka kada smo konačno stigli do Novatel hotela, okruženi policajcima, bio sam sa drugim kolegama iz mejnstrim štampe. Otišao sam do njih [policajaca, prim. prev.] nakon što su proglasili masovno hapšenje i pitao ih kako planirate da se odnosite prema medijima. Onda su rekli, prvo, da smo svi uhapšeni, a onda je došao policajac koji je rekao da će biti propušteni svi koji imaju akreditacije za samit.
nteresantno je to što sam se ja prijavio za akreditaciju 11. juna, prijavio sam se kao novinar Gardijana, uradio sam sve što je potrebno za dobijanje akreditacije... čak sam dobijao emailove od akreditovanog Međunarodnog medijskog centra sa svim slatkim saopšenjima za javnost Stivena Harpera i takve stvari... i konstantno mi je govoreno da se još uvek čeka na policijsku proveru moje biografije, tako da me nikada nisu odbili nego su pokušavali da odlože dobijanje novinarske propusnice i tako su pokušali da me ometaju u obavljanju mog posla. A kombinacija toga i premlaćivanja i hapšenja koje sam pretrpeo je očigledna. Kada sam otišao do njih i objasnio im da sam novinar koji radi i za Gardijan i za alternativni medij i da izveštavam sa ovog dešavanja, izgledalo je kao da ih nije briga i rekli su: "Bićeš uhapšen". Kada sam im pomenuo moje urednike i za ovaj proces oni su rekli: "Bićeš proveren i ako je sve u redu biće OK."
Odvojili su me od drugih medija. Kada sam otišao preko u pratnji policije, u potpunosti sarađujući, druga dva policajca su skrenula pažnju na mene rekavši da sam bezobrazni klinac, zato što sam im na prethodnim demonstracijama postavljao pitanja na prvim borbenim linijama, gde sam video brutalna prebijanja i brutalna hapšenja, kao i pokušaje da se ućutkaju i oteraju mediji i demonstranti. I nakon što su mi to rekli, jedan policajac je pogledao u moju novinarsku propusnicu i rekao: "Mi ovo ne smatramo legitimnim". Istog trena su skočili na mene i krenuli da me tuku. Udaren sam u stomak, uvrnuta mi je ruka i oboren sam na zemlju, udarcem u nogu. Pošto sam oboren udaran sam od pozadi dok mi je lice pritiskano o beton, od strane policajaca, a ja sam govorio: "Ja sam novinar, zašto me tučete? Ja se ne opirem hapšenju." Nakon što sam počeo to da govorim, izgleda pokušavši da prikriju ono što rade, policajci su počeli da viču: "Zašto se opireš hapšenju!? Ne opiri se hapšenju!" I to je posebno interesantno - s obzirom da sam na Bliskom Istoku radio kao novinar, poslednje tri godine ne radim tamo - ovo se savršeno poklapa sa odgovorima koje daju Izraelci kada oni premlaćuju medije, samo što je njihova retorika znatno oštrija. Tako da smo videli vrlo sličnu reakciju snaga bezbednosti na ulicama.
kada smo pritvoreni, uslovi u zatvoru nisu bili ništa nalik kanadskim zatvorima koje sam imao priliku da vidim. Ustvari, uslovi su bili daleko sličniji onome što sam imao prilku da vidim radeći na Bliskom istoku, gde sam video zatvore koje Izraelci prave za Palestince, kao i zatvore palestinskih vlasti. I ono što smo imali prilike da vidimo su ćelije bez klozeta, bez klupa, metar i po sa dva i po metra, šestoro ljudi naguranih unutra, na ledenom podu i ledenim uslovima, u kojima niste mogli ni da spavate. Policija se odnosila prema nama sa potpunim prezirom pretpostavljajući da naša prava nisu garantovana ljudska prava već nešto o čemu se može pregovarati na osnovu naših postupaka. A očigledno je da su naši postupci bili kritika njihovih postupaka, postupaka vlasti, i bavili smo se onim što pričaju ljudi na ulicama.
kad su izašli napolje, [saznali smo da je] bilo ljudi koji su pretučeni u zatvoru, bilo je onih koji nisu dobili odgovarajuću medicinsku negu, bilo je starijih ljudi koji nisu mogli da uzmu lekove. Meni nisu dali da se javim telefonom sve do tri sata popodne. To se poklapa sa iskustvima drugih ljudi. I iskreno, jedini razlog zbog kog su pušteni napolje je što su im trebale ćelije da u njih smeste ljude koji su došli da iskažu solidarnost sa nezavisnim medijima i svima ostalima koji su uhapšeni i bili na meti policije tokom ovog vikenda.
* * *
Interesantno je da je zapravo bilo reakcija na to što je bilo nasilja na ulicama (misli na taktiku crnog bloka, prim. prev.), pa onda nije li ovo neizbežno moralo da se desi. To je jako slično reakcijama koje smo imali prilike da vidimo u zatvoru, od strane policije: potpuni prezir prema našim individualnim ljudskim pravima, potpuni prezir prema našim ustavnim i pravima iz povelje o ljudskim pravima. I ta vrsta stava, "zašto su ljudi razbijali stvari, nije li onda bilo neizbežno da se ovo desi", je upravo ideja kolektivne kazne protiv koje bi trebalo da se bori društvo koje drži do prava na slobodu govora, koje drži do prava na indiviualno postupanje i individualnu odgovornost.
novinar: Dozvolite mi da postavim pitanje. Ono što vi hoćete da kažete je da bi bilo hapšenja i nasilja i u slučaju da nije bilo bacanja cigli na policiju?
Ono što smo imali prilike da vidimo pre sukoba do kojih je došlo u sredu, bilo je aktivno provociranje, aktivno napadanje ljudi na demonstracijma od strane policije. Bio sam na queer demonstracijama protiv G8 gde sam video policajce koji su brutalno napali i pretukli nekoga bez ikakvog razloga. Video sam to bezbroj puta. Bio sam u prvim borbenim redovima zajedno sa kamermanom i novinarom iz "The Real News" i našim drugim kolegama, kojima su otimani mikrofoni, koji su udarani u lice zato što su pokušavali da naprave izveštaj o hapšenjima. I videli smo da je policija tokom hapšenja primarno ciljala mlade ljude tamnije puti, kao ljude koji su se isticali. I većina učenika/ca protesta koje sam video da su pokušavali da isprovociraju su mlađi tamnoputi ljudi i mlađi urođenici/e.
Kasandra
- TRNN: Reci nam šta se desilo.
U nedelju, moja rođaka i ja smo odlučile da odemo na protest. Htela sam da idem u subotu ali sam videla snimak zapaljenog policijskog automobila i porazbijane izloge i nije izgledalo je kao nešto u čemu stvarno želim da učestvujem. I, odlučila sam da sačekam do nedelje 27. Mi smo prtestovale prevashodno zbog siromaštva u svetu. Imali smo transparente, na mom je pisalo: "Nije li krajnje vreme da ljudi budu važniji od profita?" Moja rođaka je na svom imala statističke podatke o smrtnosti novorođenčadi i takve stvari.
Prvo smo otišle u ulicu Kvin i tamo nikoga nije bilo. I onda je masa počela da se okuplja na raskršću ulica Kvin i Jong, a kretala se upravcu zapada, ka ulici Spedajna. Bilo je jako mirno. Zapravo, skandirali smo: "Mirni protest!". Kad smo pokušali da se dođemo do Spedajne, blokirao nas je kordon specijalne policije. I onda su odlučili da nas puste da odemo. Sklonili su se u stranu - nije bilo ničeg nasilnog - jednostavno su odlučili da nas propuste. Ustvari pratili su nas na svojim biciklima duž ulice Kvin. Još jednom ponavljam, skandirali smo miroljubive stvari, nije bilo ničeg protiv pandura, samo smo se bavili spornim pitanjima.
I kad smo konačno stigli do Spedine, oni su blokirali tu ulicu tako da nam je jedina opcija bila da krenemo na sever. Ali ljudi nisu hteli da idu na sever jer je to značilo odaljavati se od centra u kome je održavan samit G20.
I onda smo jednostavno seli, neki su pevali "Oh Canada", vrlo miroljubivo - imali smo podignut znak mira (pokazuje dva prsta - prim. prev.). Još jednom da ponovim, svi su imali različite razloge da izađu na ulice, za mene je to bilo siromaštvo. Imala sam podignut transparent, skandirali smo miroljubive stvari i odjednom je kordon specijalne policije počeo da se približava.
a se nalazim ovde (gestikulira - prim. prev.) i ispred mene je kordon specijalaca, dok kreće da nas obilazi drugi kordon. Prišla sam jednom policajcu i pitala ga da li možemo nekako da izađemo, jer ne želimo da budemo zarobljeni unutra. Ni jednog trenutka nam nisu rekli da odemo. Čula sam šefa policije Vila Blera da govori kako su nam tri puta rekli da se udaljimo. Ni jedan policajac nije bilo kada rekao da se raziđemo jer da jesu ja bih otišla.
I, dok nas opkoljavaju, pitam jednog specijalca da mi kaže kako možemo da izađemo napolje. On mi kaže: "Trči tamo!" I ja trčim u tom pravcu, ali me onda blokira drugi kordon specijalnih policajaca koji marširaju i udaraju pendrecima o štitove. I pitala sam: "Kako možemo da izađemo?", a on mi kaže: "Svi ste uhapšeni."
I tako su nas opkolili. Mi smo u sredini i držimo podignut znak mira (dva prsta). Čak iako su nas opkolili i saterali u ćoše... kao ljudi, poput životinja, imamo urođeni instinkt da napadnemo kad smo saterani u ugao. Mi smo bili potpuno miroljubivi, podigli smo dva prsta... Oni su nas opkolili i odvodili su ljude jednog/u po jednog/u, odvlačeći ih iz grupe, ponekad ih vukući za kragnu, nekad ih vukući za odeću. I kada je došao red na mene, jedna žena (policajka - prim. prev.) me je povukla i bacila na zemlju. Uhvatila me je za ruku i uvrnula je. Pokušavala je da skine ovo (pokazuje na 4-5 narukvica koje nosi na desnoj ruci - prim. prev.), što me je jako bolelo jer nije uspevala da ih skine, pa sam pokušala da joj pomognem. Ona mi je uvrnula ruku (levu - prim. prev.), gurnula me na zemlju i pritisla mi leđa kolenom; stavila plastične lisice i onda me je jedan muškarac odveo da sednem na trotoar. Rekao mi je da ću biti uhapšena ne samo zbog kovanja zavere radi nanošenja povrede, i da ću - zato što sam imala transparent koji je, kako su rekli, s jedne strane bio zašiljen - rekli su da ću biti optužena za posedovanje oružja.
, u tom trenutku ja plačem jer, mislim, ja sam studentkinja žurnalizma, želim da putujem po svetu i znam da zbog ovih optužbi to neću moći da uradim. I tako, ja plačem a on mi priča... u suštini on mi govori da sam deo anarhije koja se desila u subotu. On mi priča... Ja mu ponavljam da nisam bila tu u subotu, da sam došla danas. A on ima stvarmo pametne opaske tipa: "Da, to svi kažu." I stvarno nije slušao bilo šta što sam govorila. I onda sam mu rekla... ustvari, pitao me je za datum rođenja i video je da mi je rođendan sutra pa je rekao: "O, baš lepo, bićeš u zatvoru na rođendan.", i slične stvari... potpuno nepotrebne.
U svakom slučaju, ubacili su me u maricu koja je bila, od prilike metar sa dva metra. Ubacili su deset žena unutra. Ruke su nam vezali sa prednje strane, ali ovog puta sa metalnim lisicama. Bilo je to oko 6:30 kada sam ubačena u maricu. Onda je jedan pandur... bile smo tamo oko dva sata... kiša je počela da pada pre nego što smo ušle u maricu i odeća nam je bila skroz mokra a oni su uključili erkondišn pa smo se smrzavale. Nisu nam dopustili da odemo do toaleta, nisu nam dopustili... bila je tu jedna žena koja je počela da diše brzo i duboko i nisu je pustili da ode. Ona je disala tako što se priljubila uz ključaonicu na vratima.
Onda sam premeštena u drugu [maricu], jer je jedan policajac rekao da je ova pretrpana. Onda su me premestili u drugu u kojoj je bio isti broj ljudi: deset žena u čeličnom kavezu veličine metar sa dva. Tu je bila jedna 59-godišnja žena sa oštećenim bubregom koja je pitala pandure da je puste da ode do toaleta, "Molim vas, da li mogu da odem do toaleta? Ako ne odem pući će mi bubreg." Oni su rekli: "Ne."
Dve žene su bile u situaciji da biraju da li mokriti u gaće ili će mokriti na pod marice. Tako da smo bile u takvoj situaciji tri sata, sa smradom urina, u ledeno hladnom. Pitali smo ih da li možemo samo da izađemo na vazduh jer je unutra tako mnogo žena a oni bi zatvorili vrata i ostavili nas u potpunom mraku u kom niste mogli videti ni sopstvenu ruku ispred [nosa], i onda bi smo se pribile uz ženu koja je do vas. I oni nam nisu dopuštali da na brzinu izađemo napolje da udahnemo malo vazduha. 59-godišnja žena je predamnom pišala na pod, bila je to očajna situacija. Panduri su pričali viceve, podsmevali nam se. Bilo je te dehumanizujuće, sasvim.
I na kraju... mislim da nisu imali gde da nas odvedu jer nisu imali slobodnog mesta. Čuli smo ih kako preko telefona pokušavaju da nađu slobodno mesto. I pošto nisu uspeli, pustili su nas u 10:30 noću, tako da smo sedeli četri sata u marici apsolutno ni zbog čega. I pustili su nas oko 10:30 noću i to je bilo to. Ustvari, moju rođaku su odveli u zatvor. Panduri su joj pretili sa raznim optužbama koje su jednostavno... bilo je to loženje na moć (power trip) na tako mnogo nivoa. Bili su u stanju da nam kažu i urade bilo šta znajući da apsolutno nemamo nikakvu moć.