G20: Pamflet koji je kružio po Londonu
“Finansirana” ekonomija beskrajnih kredita je bankrotirala, ali nema povratka u stari svet. Godine “buma” su prošle.
Globalne finansijske Ponzijeve šeme preuzele su kraj prethodnog stoleća, pošto, kako je to Margaret Tačer naglasila, nije bilo alternative kapitalističkim ekonomskim “zakonima”. Svetska ekonomija već je bila u bankrotu: ona nije mogla da iskrvari dovoljno profita iz ljudi, da bi mogla da nastavi dalje bez dužničkog delirijuma i finansijskih malverzacija. Ali ne zaboravimo da je naša borba bila ta koja je prisilila gazde da “globalizuju” njihovu ekonomiju, obilazeći svet u potrazi za novim izvorima profita i stvarajući sve veće koncentracije problematičnih radnika.
Sada kapital ne može da iscedi dovoljno rada iz nas da bi se isplatio, ostavljajući nas da se sami brinemo za svoje osnovne potrebe. Sada malverzacije više ne pale, i nikakva količina “reformisanja” neće učiniti da problem nestane. Ruše se zakoni. Ipak, ništa od ovoga ne znači da proizvodne moći ljudskog rada i inteligencije u 21-om veku ne mogu da ispune ljudske potrebe, samo kada ne bi bili prisiljeni da slušamo iracionalne ekonomske “zakone”. Jedino suprotstavljanjem, iz dana u dan, logici kapitalističkih “zakona” bićemo u dovoljno jakoj poziciji da dokrajčimo sam sistem. Za razliku od novca, kuće ne odlaze, ali se ljudi izbacuju iz njih - ovo je jedna očita zona za organizovani otpor.
Sve ostalo je suvišno. Radnici se pritišću minimalcima koje odre|uje zakon, i često su čak i u tom minimumu prevareni. Nas ne interesuje “očuvanje poslova” - suočimo se sa tim, postoje poslovi koje niko ko zdravo razmišlja ne bi želeo da sačuva! Nije naš problem što neka kompanija nije više profitabilna, to je sada pitanje ravnoteže snaga, odnosno koliko pometnje možemo da izvedemo - štrajkova solidarnosti, okupacija, blokada puteva...
Ne zanima nas da li gazda, država, ili Gordon Braunova ujna to plaća! Mi želimo novac od koga se živi. Čak i mala kompanija koja bankrotira vredna je otpora (kao radnici koji su nedavno okupirali kompaniju za pakovanje u Dandiju). Čak i najgora mala kompanija poseduje vrednu imovinu - zgrabite je pre gazde!
Nije sve zlo i naopako, čak i na ovim mizernim dužničkim ostrvima. Početkom februara radnici u industriji čeličnih konstrukcija u Velikoj Britaniji (Lindzi rafinerija i mnoštvo drugih) organizovali su ilegalne štrajkove solidarnosti (i pauze za čaj!) pouzdano se vraćajući agendi. I u Irskoj desile su se masovne demonstracije protiv smanjenja plata u javnom sektoru. Nove kazne planirane za nezaposlene biće teško primeniti kada ne postoje poslovi na koje bi se ljudi prisilili: privatni Centar za zapošljavanje već je u panici zbog same ideje. Pohlepni sistem pretovaren strmoglavljujućim ciframa razviće se ka stvaranju kolektivnih problema.
“Imaš jedan sat da napustiš fabriku, ako ne predaš svoje radno odelo uzećemo ti 25 funti.”
I ne možemo da očekujemo da će se sindikati boriti za nas. Svi znamo šta se desilo na Kovliju kada je BMW otpustio 850 zaposlenih, bez upozorenja. Sindikat je znao da će se ovo dogoditi tri nedelje unapred, ali nije rekao radnicima/ama! Sindikati postoji da pregovaraju o nivou eksploatacije. Oni imaju interes da upravljaju krizom, a ne da je okrenu u korist radnika/ca.
Otarasimo se kapitalizma, pre nego što se on otarasi nas.
Ako se kapitalizam “reformiše” i da mu se šansa da postoji bez svoje slomljene finansijske podrške, kako bi obećani “povratak u normalnost” mogao da izgleda? Ekonomski “zakoni” tražiće da se žrtvujemo: drastična smanjenja plata sa dužim radnim vremenom bez obzira na vrstu posla; stalna nesigurnost zaposlenja i masovna nezaposlenost dok blagostanje nestaje; zatvaranje opšteg zdravstvenog osiguranja, izgradnje, transporta i obrazovnih službi. Individualno nadmetanje svakog protiv svakoga za svaku umišljenu “šansu”, još nasilniji zločini i još nasilnija policija, etničko i religijsko sektašenje kao zamena za društvenu solidarnost, kao i dobra stara ljuštura društvene sigurnosti i podstrekač ekonomije: rat. I šta ako pokušamo da obogaljenom kapitalu prekratimo muke? Ništa nije sigurno, i ne postoji način da stvari budu lake. Ali ništa ionako neće biti sigurno ili lako. Ekonomija koju smo poznavali nestaje na jedan ili drugi način, po našim ili njihovim pravilima. Ako se složimo da se “žrtvujemo” i odemo ponizno u nedovoljno finansiranu prekomernost, jednostavno ćemo dopustiti bivšim vlasnicima i kreditorima da izvuku sve što vredi iz ruševina. Jedino ako delujemo zajedno, sada, u preuzimanju onoga što je naše, odbijajući “vlasnicima” pravo na ono što oni misle da im pripada, postoji šansa da će svet koji će nastati iz haosa biti vredan življenja.
Mart, 2009
Crisis c/o 56a Infošop
info@56a.org.uk