G. V. Plehanov: ZBRKA PREDSTAVA (Učenje L. N. Tolstoja)

( I ) Sada veoma mnogo govore o Tolstoju. Ali ukoliko više govore o njemu, utoliko više zamračuju - mada, razume se, i nehotice - pravi smisao njegove doktrine. Možemo bez preterivanja reći da je o Tolstoju već napričano znatno više besmislica nego o ma kom drugom piscu. Stoga neće biti naodmet da podsetimo čitaoca na sve ono čemu je upravo učio Tolstoj.

On je mislio da njegovo učenje nij e ništa drugo nego pravilno shvaćeno Hristovo učenje, izraženo u rečima: "Ne protivite se zlu". U knjizi "U čemu je moja vera" on veli: "Te reči: ne protivite se zlu ili zlome, shvaćene u njihovu pravom značenju, bile su za mene pravi ključ koji mi je sve otkrio. I ja sam se začudio kako sam mogao tako naopako shvatati te jasne, određene reči. Rečeno vam je: zub za zub, a ja velim: ne protivi se zlu ili zlome, i ma šta zli radili s tobom, trpi, ustupaj, ali se ne protivi zlu ili zlima. Šta može biti jasnije, razumljivije i nesumnjivije od toga? Trebalo je da shvatim te reči prosto i neposredno, kako su rečene, i odmah mi je u celom učenju Hristovom, ne samo u propovedi na Gori nego i u svim jevanđeljima, sve što je bilo zamršeno postalo razumljivo, sve što je bilo protivrečno postalo skladno; i što je glavno, sve što je izgledalo suvišno postalo neophodno. Sve se slilo u jednu celinu i nesumnjivo je potvrđivalo jedno drugo, kao parčad razbijene statue sastavljene onako kako treba."[1]

Nameravali su da zbune Tolstoja pitajući ga: a šta biste vi radili kad bi došli Zulusi i hteli da ispeku vašu decu?[2] Ali Tolstoj se nije zbunio.

"Svi su ljudi braća - odgovorio je on, - svi su jednaki. I ako bi došli Zulusi da ispeku moju decu, jedino što bih mogao učiniti jeste da se postaram da ubedim Zulusa da to nije dobro i da nije korisno po njega, - da ga ubedim pokoravajući se njegovoj sili. I to utoliko pre što ja nemam računa da se borim sa Zulusom. Ili će on pobediti mene i još više ispeći moju decu, ili ću ja pobediti njega, i moja će se deca sutra razboleti i u najgorim mukama umreti od bolesti."[3]

Tu ima mnogo nejasnog i čak sasvim čudnog, bar na prvi pogled. Najviše iznenađuje pozivanje na to da će mi deca, ako ih istrgnem iz ruku krvožednog "Zulusa", umreti sutra od bolesti. I nehotice se pojavljuje pitanje: da li će im se to desiti zbog greha roditelja? Ali mi ćemo odmah videti da to nije tako čudno kako u prvi mah izgleda. Dalje ostaje nejasno kako treba razumeti Tolstojeve reči da će "Zulus" još više ispeći moju decu ako počnem da mu se protivim: da li to znači da će mesto dvoje dece ispeći, na primer, četvoro, ili da će se isti broj dece podvrći dužem dejstvu vatre, ili još nešto drugo? Naposletku, u ovom slučaju teško je složiti se i s tim da su "svi ljudi jednaki". Kako za koga! Za onoga koga hoće da nataknu na ražanj Ijudožder nipošto nije jednak čoveku koji se uzdržava od hranjenja Ijudskim mesom. Ali ja neću da se prepirem s Tolstojem. A nemam ni "računa" da se s njim prepirem: kod njega ima tako mnogo protivrečnosti, da ih ionako ne možeš sve pohvatati. Bolje je odrediti zašto je njegovo učenje tako bogato protivrečnostima. A za to treba shvatiti unutrašnju prirodu tog učenja.

Vratimo se "neprotivljenju zlu". Malopre razmotreni primer Zulusa koji proždire decu veoma je karakterističan. Isto je toliko karakterističan i sledeći primer.

Na pitanje: "Ako na moje oči majka šiba svoje dete, šta treba ja da radim?" - Tolstoj odgovara: - "Samo jedno, - stati na mesto deteta."[4]

Ko misli da je nemoguće ići dalje u tom pravcu, taj se vara: Tolstoj ide još dalje. On misli da će čovek koga je napao besan pas postupiti dobro ako mu se ne bude protivio. To izgleda neverovatno. Stoga dajem reč samom Tolstoju:

"Treba da utuvim da je bolje da čovek koga volim umre sad odmah, tu kraj mene, zato što nije hteo lišiti života čak ni besnog psa, nego da umre od proždrljivosti posle mnogo godina i da me preživi."[5]

Sumnje nema. Ne treba lišiti života "čak ni besnog psa", čak ni radi spasenja čovečjeg života. I evo pojavljuje se pitanje: ako je ubistvo besnog psa od strane čoveka zlo, zašto onda nije zlo ubistvo čoveka od strane besnog psa? A ako je to takođe zlo, onda bi bilo zanimljivo znati koje je od tih dvaju zala manje. A ako ja znam koje je od njih manje, onda je nerazumljivo zašto ne smem da ga pretpostavim većem. I, izgleda, svaki razborit čovek mora reći: od dva zla neizostavno treba izabrati manje. Smrt besnog psa je neuporedivo manje zlo nego smrt čoveka; stoga je bolje ubiti psa nego žrtvovati čoveka. Međutim s Tolstojeva gledišta stvar izgleda drukčije.

Da bi se to gledište shvatilo, korisno je primetiti da razmišljanju o besnom psu prethode kod njega sledeće reči: "Na izvesnom stupnju duhovnog razvitka čovek treba da se uzdržava od pojačavanja osećanja lične žalosti prema drugom biću. To osećanje je samo po sebi telesno, i kod osetljiva čoveka ono se uvek pojavljuje prilično snažno i bez veštačkog potpirivanja. U sebi, treba podsticati duhovno sažaljenje. Duša voljenog čoveka uvek mi mora biti draža od tela."[6]

Obratite pažnju na to suprotstavljanje "telesne žalosti", "duhovnom sazaljenju", "tela", "duši". Time se objašnjava zašto Tolstoj misli da besnog psa ne treba ubijati čak ni onda kad od toga zavisi spas čovečjeg života i zašto se ne bi trebalo protiviti "Zulusu" čak ni onda kad bi protivljenje moglo spasti "moju decu". Neprijatno je biti pojeden od "Zulusa", a neprijatno je i biti izujedan od besnog psa. Ali to su - čisto telesne neprijatnosti; njima ne treba pridavati veći značaj. Danas su vas spasli od besnog psa, a "posle mnogo godina" vi ćete umreti od proždrljivosti; danas su "moju decu" istrgli iz ruku krvožednog "Zulusa", a sutra će ih odneti kakva epidemija. Ne treba pojačavati u sebi osećanje žalosti prema telu - duša vredi više od tela. A duša se ne može pomiriti s nasiljem, pa makar se ono vršilo radi najočiglednijih interesa tela.

Nemojte misliti da Tolstoj ravnodušno govori samo o tuđim patnjama. Ne, on i na svoje sopstvene patnje gleda - bar hoće da gleda - s istom ravnodušnošću. On veli: "Eto - boli me zub ili stomak, ili naiđe tuga i zaboli srce. Pa, neka boli, šta da radim. Ili će boleti pa proći, ili ću i onako umreti od tog bola. Ni u jednom ni u drugom slučaju nema ničeg rđavog."[7] To nije egoizam, nego prosto zanemarivanje "tela" u ime "duha". Takvo zanemarivanje bilo je nekad svojstveno hrišćanima. I s te strane Tolstojevo učenje ima u stvari mnogo zajedničkog s hrišćanskim.

Na drugom mestu on veli: "Treba zameniti svetovno, privremeno večnim; to je put života, i njime treba da idemo."[8] To suprotstavljanje svetovnog i privremenog večnom ima kod njega isti smisao kao i gorepomenuto suprotstavljanje interesa tela interesima duha. Priznajte njegovu teorijsku i praktičnu zakonitost, i vi ćete se sami morati složiti da je njegov stav prema "Zulusu" potpuno pravilan. Jer važno je samo večno, a "Zulus" nije večan; patnje koje on pričinjava samo su privremene. To isto je i sa šibom, kao i s besnim psom. Logika ima svoja neosporiva prava.

( II ) Tolstojevo učenje o neprotivljenju zlu u celini se zasniva na suprotstavljanju "večnog" "privremenom", "duha" "telu". Pogledajmo izbliže to suprotstavljanje.

U obliku koji ono ima kod Tolstoja ono je jednako suprotstavljanju unutrašnjeg čovekovog sveta, posmatranog s gledišta moralnih potreba i težnji, - spoljašnjem svetu koji čoveka okružava. Sopstveno telo svakog pojedinog individuuma, kao i telo svakog od njegovih bližnjih, jeste takođe sastavni deo spoljašnjeg sveta. To je jedan od načina suprotstavljanja svesti biću. On se često sreće u istoriji misli; ali kod Tolstoja on dobija naročitu reljefnost, usled čega s velikom snagom izbijaju sve svojstvene mu protivrečnosti.

Svest nije nezavisna od bića. Najpre ono nju određuje, a potom ona utiče na njega pomažući na taj način njegovu daljem samoodređenju. To manje-više jasno shvataju ili "osećaju instinktom" ne samo ljudi nego i mnoge više životinje. Kad bi viši životinjski svet prestao da oseća tu istinu, on bi napustio svoju borbu za opstanak, tj. nestao bi s lica zemlje. Razume se, ta istina je poznata i Tolstoju. Zašto ne treba istrgnuti dete iz ruku majke koja ga šiba? Zato što će se ona još više naljutiti pod uticajem "nasilja" koje je učinjeno nad njom, a usled toga će se uvećati suma zla u svetu. Ali "nasilje" nad tom majkom značilo bi da se na nju vrši uticaj od strane spoljašnjeg sveta. Dakle, stanje njene svesti bilo bi određeno bićem. Ponekad Tolstoj ide još dalje u materijalističkom tumačenju pojava unutrašnjeg sveta. On veli: - "Na svakog nailaze teški trenuci, koji većinom imaju fizički uzrok."[9] Ali sve su to samo pojedinačne primedbe, povremena svetlucanja materijalističke misli, koja se ne slivaju u jednu celinu i koja su uz to izražena veoma slabo. U svom pogledu na svet Tolstoj ostaje krajnji idealist, u čijim očima je materijalizam puka besmislica. I kada taj krajnji idealist istupa kao učitelj života, on obema nogama staje na gledište potpune nezavisnosti unutrašnjeg sveta od spoljašnjeg.

"Ljudima biva rđavo samo zato - veli on - što oni sami žive rđavo. I nema ničeg štetnijeg za ljude od misli da uzroci njihova nesrećna položaja nisu u njima samima, nego u spoljašnjim uslovima. Treba samo da čovek ili ljudsko društvo zamisli da zlo koje preživljava dolazi od spoljašnjih uslova, i da usmeri svoju pažnju i snage na izmenu tih spoljašnjih uslova, i zlo će se samo povećavati. Ali treba samo da se čovek ili ljudsko društvo iskreno obrati sebi i da u sebi i svom životu potraži uzroke toga zla od koga on ili ono pati, i ti uzroci će se odmah naći i sami po sebi uništiti.[10]

Nemoguće je ići dalje u priznavanju nezavisnosti unutrašnjeg sveta čovekova od spoljašnjih uslova. Ali ako unutrašnji svet čovekov nimalo ne zavisi od tih uslova, onda i nema nikakve potrebe uticati na te uslove u interesu unutrašnjeg sveta. Obraćajući se radnicima, Tolstoj im savetuje da odbijaju službu u vojsci i rad na posedima spahija. Ali on im savetuje to, po njegovim sopstvenim rečima, "ne zato što to radnicima nije korisno i što dovodi do njihova porobljavanja, nego zato što je ta služba rđavo delo".[11] On otvoreno veli: "U svakom slučaju sva poboljšanja u položaju radnika doći će jedino otuda što će oni sami postupati saglasnije s voljom božjom, više po savesti, tj. moralnije nego što su postupali ranij e. "[12] To znači da je objavljivanje nezavisnosti unutrašnjeg sveta od spoljašnjeg jednako proglašavanju da je nepotreban planski uticaj čovekov na spoljašnje uslove koji ga okružavaju, kontrola svesti nad bićem. I Tolstoj odista proglašava da je to nepotrebno. On piše:

"Mi svi zaboravljamo da Hristovo učenje nije učenje kao što je Mojsijevo, Muhamedovo i sva druga učenja, tj. učenja o pravilima koja treba ispunjavati. Hristovo učenje je jevanđelje, tj. učenje o dobru. Ko je žedan - neka ide i pije. I stoga po tom učenju ne može se nikome ništa propisivati, ne može se niko ni zbog čega koriti, ne može se niko osuđivati. "[13]

Ako se ne može niko osuđivati i ako se ne može nikome ništa propisivati, onda je očigledno da treba prepustiti spoljašnjem svetu da bude ono što je bio dosad. Ne može se ništa učiniti za njegovo ispravljanje. "Jedino što se može, što su i činili i što će uvek činiti hrišćani - veli Tolstoj, - to je da se osećaju blaženim i da žele da predadu ključ blaženstva drugim ljudima."[14]

Na drugom mestu on tu istu misao izražava još jasnije:

"Kad vidiš da greši čovek koga voliš, ne možeš a da ne zaželiš da se on pokaje; ali pri tome ja moram imati na umu da se u najboljem slučaju, tj. pri najbezuslovnijoj iskrenosti, on može kajati samo u granicama svoje savesti, a ne u granicama moje.

Zahtevi koje moja savest postavlja meni kudikamo su viši od zahteva koje njegova savest postavlja njemu, i bilo bi sasvirn nerazumno s moje strane da mu u mislima namećem zahteve moje savesti.

Sem toga, u tim slučajevima ne treba zaboravljati ni to da, ma koliko čovek bio kriv, njega nikakve prepirke, ni izobličavanja ni saveti sami po sebi ne mogu naterati da se pokaje, jer čovek se može kajati jedino sam, i niko drugi ne može učiniti da se on pokaje."[15]

Ako nikakve prepirke, ni izobličavanja ni saveti sami po sebi ne mogu naterati čoveka da se pokaje, da li je onda potrebno prepirati se, izobličavati i savetovati? Ako jedan čovek niposto ne može "učiniti da se drugi pokaje", da li je onda potrebno širiti svoje ideje?... Po Tolstoju ispada da uopšte nije potrebno. Evo pročitajte:

"Vrlo mi je milo što je u poslednje tri godine u meni nestala svaka želja za prozelitizmom, koja je u meni bila veoma jaka. Ja sam tako čvrsto uveren u to da je ono što je za mene istina - istina za sve ljude, a da me pitanje: kada će koji ljudi doći do te istine - ne interesuje."[16]

Ali u tom slučaju kakav smisao ima čuveno Tolstojevo "Ne mogu da ćutim!"?[17] Kakav smisao ima ono njegovo propovedanje protiv smrtne kazne, koje mu je donelo vatrene simpatije u svim zemljama civilizovanog sveta? Samo taj da Tolstoj nije uvek ostajao tolstojevac. Samo taj da je on, proglasivši da između spoljašnjeg sveta čovekovog i unutrašnjeg ne postoji nikakva zavisnost, bio prinuđen da ponekad prizna tu zavisnost. Samo taj da je on, objavivši da je kontrola svesti nad bićem nepotrebna i nemoguća, bio prinuđen da je prizna i mogućom i potrebnom. Drugim rečima - samo taj da njegovo suprotstavljanje "vecnog" "privremenom" nije izdržao kritiku života i da ni on sam nije mogao ponekad da se ne odrekne tog suprotstavljanja. Ili drukčije: Tolstoj je izgledao svojim savremenicima veliki učitelj života samo onda kada se odricao svoga učenja o životu.

Napomene:

[1] Л. Н. Толстой, "В чем моя вера?”, 1909, стр. 14.
[2] Čovek koji mu je postavio to pitanje, kao što se vidi, smatrao je Zuluse ljudožderima. To je pogreška, na kojoj se ne vredi ovde zadržavati.
[3] "Спелые Колося". Сборник мыслей и афоризмов, извлеченних из частной переписки Л. Н. Толстого, составил с разрешения автора Д. Р. Кудрявцев, 1896, стр. 220.
[4] Ibid., str. 210. Vidi takođe brošuru "О борьбе со злом посредством непротивления" ["O borbi protiv zla pomoću neprotivljenja"] i mnoga mesta u knjizi "В чем моя вера?”
[5] "Спелые Колося", стр. 40.
[6] Ibid., str. 39-40.
[7] Ibid., str. 181.
[8] Ibid., str. 176.
[9] Ibid., str. 130.
[10] Л. Н. Толстой, “K paбoчeмy нapoдy", стр. 39 [L. N. Tolstoj, "Radničkom svetu", str. 39.]
[11] Ibid., str. 22.
[12] Ibid., str. 25.
[13] "Спелые Колося", стр. 17.
[14] Ibid., str. 18.
[15] Ibid., str. 147-148.
[16] Ibid., str. 142.
[17] Članak L. N. Tolstoja "Ne mogu da ćutim" (1908) napisan je u vezi s pogubljenjem dvadesetorice seljaka u Hersonu 9. maja 1908. god. i uperen je protiv Stolipinova terora. Zakazanog dana taj članak se pojavio odmah na nekoliko jezika u Zapadnoj Evropi i u ruskim listovima. Ove poslednje cenzura je kaznila zbog objavljivanja članka. (prim. red.)

[nastaviće se]