G. V. Plehanov: Zbrka predstava (Učenje L. N. Tolstoja) (III)

V

U brošuri "Kakav je moj život?" ima redova koji zaslužuju najveću pažnju svih onih koji bi hteli da dođu do pravilne ocene Tolstojeva učenja. Evo tih redova:

"Čim sam uspeo da uništim u svojoj svesti sofizme "svetovnog" učenja, odmah se teorija slila s praksom, i stvarnost mog života i života svih ljudi postala je njena neizbežna posledica.

Ja sam razumeo da čovek, sem života za svoje lično dobro, neminovno treba da služi i dobru drugih ljudi; da ako treba uzimati poređenje iz životinjskog sveta, kako to vole da čine neki ljudi braneći nasilje i borbu borbom za opstanak u životinjskom svetu, onda to poređenje treba uzimati od društvenih životinja, kao što su pčele, i da je stoga čovek, čak i kada ne govorimo o njegovoj urođenoj ljubavi prema bližnjem, i razumom i svojom prirodom pozvan da služi drugim ljudima i opštem čovečanskom cilju."[1]

U stvari, dogodilo se sasvim obrnuto od onog što veli Tolstoj. Čim mu je uspelo da se zadovoljavajuće reši onoga što je on smatrao sofizmom svetovnog učenja, njegova teorija je odmah izgubila svaku vezu s praksom, a njegova predstava o životu svaku stvarnu sadržinu.

Tolstoj savetuje nekim ljudima da uzimaju "poređenje od društvenih životinja". Poslušajmo njegov savet.

Kod društvenih životinja jako su razvijena društvena ("socijalna") osećanja. Kako su ona nastala? Ona su se razvila u borbi za fizički opstanak. Kad ne bi bilo te borbe, ne bi bilo ni socijalnih osećanja. Kad bi - ne daj bože! - socijalne životinje došle do uverenja da: zub ili stomak boli, - pa neka boli, šta se to mene tiče; kad bi one počele uveravati jedna drugu: tebi je bolje da budeš ujedena od besnog psa nego da umreš "posle mnogo godina", na primer, od proždrljivosti, onda bi "neki" judi bili lišeni mogućnosti da se pouče njihovim primerom, jer bi društvenih životinja nestalo s lica zemlje. Na taj način poređenje koje je učinio Tolstoj govori protiv n j ega.

Čovek je živo biće koje ima izvesne fiziološke potrebe. Težnja da se te potrebe zadovolje izaziva borbu za opstanak. Ali čovek je društvena životinja. On se bori za opstanak ne sam, nego u grupama - sve većim i većim prema porastu proizvodnih snaga. U okviru tih grupa nastaju odnosi na bazi kojih se stvaraju pravila morala, razvijaju društvena osećanja i težnje ljudi. Ono što, prividno, može izgledati samo izvor egoizma u stvari rađa - kao rezultat zajedničke delatnosti, koja se stalno javlja u nizu pokolenja kao posledica duge i trajne saglasnosti opštih napora - altruizam, predanost opštem dobru, težnju za "opštečovečanskim" ciljevima. Tolstoj nije mogao shvatiti tu dijalektiku života, kao što je nisu mogli shvatiti ni prosvetitelji XVIII veka, koji su se uzalud mučili oko pitanja otkuda su nastali moralni pojmovi kod čoveka, koji je samo "materija koja oseća", obdarena prvobitno samo jednom težnjom: živeti kloneći se patnji. To pitanje je rešio tek dijalektički materijalizam, koji je ostao sasvim nepristupačan Tolstoju.[2]

Neumenje da shvati pomenutu dijalektiku života dovelo je Tolstoja do teorijski potpuno neodrživog suprotstavljanja "vecnog" "privremenom", "duha" "telu". A to suprotstavljanje odvelo ga je u lavirint praktičnih protivrečnosti, koje su se veoma mučno odrazile na njegovom moralnom stanju.

Tolstojev primer još jednom dokazuje koliko je neodrživ idealizam u učenju o moralu.

Čitalac se seća šta je Tolstoj govorio o svojini: "Svojina je fikcija, nešto zamišljeno, što postoji samo za one koji veruju Mamonu." Kad je već jednom postavljeno suprotstavljanje "večnog" "privremenom", "duha" "telu", iz njega logički proističe takav pogled na svojinu. Ali mi već znamo da doktrina zasnovana na tom suprotstavljanju ni izdaleka nije uvek zadovoljavala Tolstoja. Stoga je sasvim prirodno što kod njega postoji i drugi pogled na svojinu.

On razlikuje dva vida svojine. "Svojina, onakva kakva je sada, jeste zlo. Svojina sama po sebi, kao radost povodom onoga što sam učinio, čime sam učinio i kako sam učinio - jeste dobro. I meni je bilo jasno. Nije bilo kašike, ali je postojalo parče drveta. Porazmislio sam, potrudio se i napravio kašiku. Pa ima li sumnje u to da je ona moja, kao što je gnezdo ove ptice - njeno gnezdo, kojim se ona služi kad hoće i kako hoće? A svojina koju čuva nasilje (stražar s pištoljem), to je - zlo. Napravi kašiku, i jedi njome, i to dok ona drugome ne zatreba, - to je jasno."[3]

Svojina koju čuva nasilje izvor je ropstva. Ona se zasniva na eksploataciji čoveka od strane čoveka.

"Ropstvo je oslobođenje sebe sama od rada potrebnog za zadovoljenje svojih potreba prenošenjem toga rada na druge; i tamo gde postoji čovek koji ne radi, i to ne zato što za njega prijateljski rade drugi, nego zato što ima mogućnosti da ne radi i da natera druge da rade za njega, - tu postoji ropstvo. A tamo gde postoje ljudi, kao što je u svim evropskim društvima, koji se koriste radom hiljada ljudi i smatraju to svojim pravom, - tu postoji ropstvo u strašnim razmerama."[4]

Istina, u današnjim evropskim društvima porobljavanje jednih ljudi od strane drugih ne pada tako u oči usled postojanja novca. Ali novac samo skriva činjenicu porobljavanja, a ne uklanja je.

"Novac, to je - nov, strašan oblik ropstva, koji, isto onako kao i stari oblik ličnog ropstva, kvari i roba i robovlasnika, ali koji je samo kudikamo gori, jer oslobođava i roba i robovlasnika od njihovih ličnih ljudskih odnosa."[5]

Ako ovo učenje o svojini uporedimo s onim što su pisali o njoj socijalisti-utopisti, pa čak i neki prosvetitelji XVIII veka, na primer - Briso, u njemu nećemo videti ništa novo, sem nekoliko naivnih izraza[6]. Ali socijalizam - kako stari, utopijski, tako i najnoviji, naučni - ne poriče svetovno i privremeno u ime večnog. On zna da večno postoji samo u privremenom. On ne zanemaruje interese "tela" u ime interesa "duha". Njemu je dobro poznato - bar otada otkad je postao nauka - da je "duh" funkcija "tela" i da objaviti da je svest nezavisna od bića znači proglasiti da je nemoguća i nepotrebna kontrola svesti nad bićem. Kraće rečeno, gledište socijalizma je direktno suprotno Tolstojevu gledištu.

A otkuda to da Tolstoj u svom učenju o svojini završava time što prelazi na socijalističko gledište? Opet otuda što mu je isuviše nezgodno u neplodnoj pustinji kvijetizma u koju ga vodi njegovo sopstveno učenje.

Najbolje stranice u delima iz onog perioda Tolstojeve delatnosti koji se može nazvati religioznim periodom - posvećene su slikanju i izobličavanju mnogobrojnih fizičkih i moralnih zala koja rađa svojina zasnovana na eksploataciji jedne društvene klase od strane druge. I nesumnjivo je da su mu te najbolje stranice i donele vatrene simpatije mnogih i mnogih čitalaca. Proletarijat poštuje u Tolstoju, i to gotovo jedino, pisca tih izvrsnih stranica. Ali ne treba nikada zaboravljati ni to da Tolstoj, kada je pisao te stranice, nije više bio tolstojevac. I tako proletarijat, možda ni sam ne znajući to, poštuje u Tolstoju ne onog čoveka koji je učio o životu, nego onoga koji se odrekao svoga učenja o životu. I, neosporno, Tolstoj je zaslužio odobravanje i poštovanje za to. Ali treba uvek imati na umu da je on, čim bi se povela reč o tome kako da se uklone one mnogobrojne fizičke i moralne patnje koje je on tako lepo opisivao i na čiji su mu uzrok tako jasno ukazali socijalisti, - opet napuštao gledište "privremenog" i vraćao se u neplodnu pustinju kvijetizma.

Tada je on opet isticao svoje pravo učenje o svojini, tj. učenje koje je on sam izmislio, a ne pozajmio od socijalista, po kome je svojina nešto zamišljeno, fikcija, koja postoji samo u mašti ljudi koji su se potčinili Mamonu[7]. Tada je on opet počinjao na razne načine da govori o neprotivljenju zlu i da ponavlja: "Ne ljuti se. Ne čini blud. Ne kuni se. Ne ratuj." I eto zašto je on, mada je tako mnogo pozajmljivao od socijalista, opravdano smatrao da je veoma daleko od njih. On ih je stalno stavljao u isti red s popovima, koje je tako mrzeo poslednjih decenija svoga života.

U knjizi "Zrelo klasje" postoji mala, ali neobično poučna glava: "Zbrka predstava". U njoj se kaže: "Mi se često varamo kada, sretajući revolucionare, mislimo da stojimo blizu - uporedo s njima. "Nema države!" - "Nema države." - "Nema svome! " - "Nema svojine." - "Nema nejednakosti!" - "Nema nejednakosti." I mnoge druge stvari. Izgleda da je to sve jedno i isto. Ali razlika je velika, i oni su čak najdalji od nas. Za hrišćanina nema države, a njima je potrebno da unište državu. Za hrišćanina ne postoji svojina, a oni hoće da sruše svojinu. Za hrišćanina su svi jednaki, i oni hoće da unište nejednakost. To su kao dva kraja nesastavljena prstena. Krajevi su blizu, ali su udaljeniji jedan od drugog nego svi ostali delovi prstena. Treba obići sav prsten da bi se sjedinilo ono što je na krajevima."[8]

Ovde je pogrešno pomešano s tačnim. Ali pogrešno ovde nije bitno, a tačno je veoma važno.

Tako, na primer, Tolstoj tvrdi da revolucionari teže "uništenju države". To je tačno samo što se tiče anarhista. Ali anarhisti čine vrlo neznatnu manjinu u redovima revolucionara našeg doba, ako se oni uopšte mogu nazvati revolucionarima, što ja ne mislim. Ispada da je Tolstojevo tvrđenje nepravilno. Nepravilno je i ono njegovo tvrđenje da revolucionari hoće da "sruše svojinu". Reći ću čak: ko je navikao da misli jasno i razgovetno, taj ne može čak ni da shvati šta znači glagol "srušiti" kada se primeni na takvu društvenu ustanovu kao što je svojina. I nesumnjivo je da revolucionari naših dana u svojoj ogromnoj većini, tj. opet sa izuzetkom anarhista, koji su vrlo sumnjivi revolucionari, - hoće ne da "sruše" svojinu, nego da joj dadu nov karakter: da zamene privatnu svojinu na sredstva za proizvodnju - društvenom. A "rušenje" svojine - ako se pod tim razume nasilno uništavanje ili kvarenje njenih predmeta - oni su uvek strogo osuđivali i osuđuju kao štetan akt, koji dokazuje nesvesnost ljudi koji ga vrše.

Ali to nije važno. A u važnom je Tolstoj imao potpuno pravo. Nije bilo i nema ljudi udaljenijih od njega nego što su savremeni socijalisti... Tačnije rečeno, - oni od njih koji su potpuno usvojili smisao svojih sopstvenih teoretskih pogleda i svojih sopstvenih praktičnih težnji. Nemoguće je bolje se izraziti: "To su kao dva kraja nesastavljena prstena... Treba obići sav prsten da bi se sjedinilo ono što je na krajevima." Ko to ne shvata, taj brka predstave i tako greši.

Da li mnogi tako greše kod nas danas, o tome neka sudi sam čitalac[9]...

1910.

[1] "Какова моя жизнь?" гр. Л. Н. Толстого ["Kakav je moj život?" grofa L. N. Tolstoja] 1902, str. 137-138.
[2] Govoreći o dijalektičkom materijalizmu, ja imam u vidu ne samo ono što su učinili Marks i njegova škola. Govoreći o razvitku društvenih osećanja kod čoveka i kod drugih životinja, Darvin je duboko misaon i dosledan dijalektički materijalist. A njegov primer ni izdaleka nije usamljen.
[3] "Спелые Колося", стр. 154.
[4] "Какова моя жизнь?" стр. 154.
[5] Ibid., str. 134.
[6] Veliki pisac ruske zemlje bio je nemoćan kao dete kad bi se povela reč o ekonomsikim pitanjima. To se naročito opaža u prvim glavama njegove brošure "Kakav je moj život?".
[7] To učenje se već odavno komešalo u Tolstojevoj glavi. Godine 1861. njegov "Platnomer" je ovako objašnjavao značenje reči "svoj", "moj" i drugih. "Njihovo značenje je ovo: liudi se u životu ne rukovode delima nego rečima. Oni ne vole toliko mogućnost da čine ili ne čine nešto koliko mogućnost da o raznim predmetima govore reči koje su uslovljene među njima. Reči koje oni smatraju za značajne jesu: moj, moja, moje" itd. (Сочинения гр. Л. Н. Толстого, ч. I. "Повести и рассказы", Москва, 1903, стр. 430.) [Dela grofa L. N. Tolstoja, deo I, "Pripovetke", Moskva, 1903, str. 430.] Iz ovoga se vidi, između ostalog, da je Tolstoj bio samo delimično u pravu kada je pričao o prevratu koji je preživeo početkom osamdesetih godina. Izmenilo se samo njegovo raspoloženje, a ideje su ostale kod njega stare. I u tom neslaganju starih ideja s novim raspoloženjem bio je još jedan uzrok njegovih protivrečnosti i njegova nezadovoljstva. Uostalom, taj uzrok je drugostepen i izveden, on je, sa svoje strane, posledica osnovnog uzroka, koji je podrobno razmotren u tekstu.
[8] "Спелые Колося", стр. 69-70.
[9] Ljudima koji žele da izbegnu tu pogrešku jako preporučujem divan rad L. Akselrodove (Ortodoksa), "Tolstois Weltanschauung und ihre Entwickelung von L. Axelrod, Stuttgart, Verlag von Ferdinand Enke, 1902. [Tolstojev pogled na svet i njegov razvitak od L. Akselrodove, Štutgart, izdanje Ferdinanda Enkea, 1902.]

Iz knjige: G.V. Plehanov, Izabrana dela, Umetnost i književnost II, Kultura, Beograd, 1966. str. 233-253.

Obrada: Zluradi Paradi