G. V. Plehanov: Zbrka predstava (Učenje L. N. Tolstoja) (II)
III
I tako je bilo ne samo tamo gde je bilo govora o smrtnoj kazni. Tako je bilo apsolutno svuda. Tolstoj veli:
"Svojina - to je fikcija koja postoji samo za one koji veruju Mamonu i koji mu zato služe.
Onaj ko veruje u Hristovo učenje oslobođava se svojine ne nekim postupkom, ne predajom svojine odjednom ili postepeno u druge ruke (ako ne priznaje značaj svojine za sebe, on ne može priznavati njen značaj ni za druge), nego se hrišćanin oslobođava nje unutrašnje, svešću da nje nema niti može biti, a poglavito time što on ne priznaje njenu potrebu ni za sebe ni za druge."[1]
Kada ne priznaješ značaj svojine za sebe, onda ne možeš, ako hoćeš da ostaneš dosledan, da priznaš ni njen značaj za druge. To je pravilno. A ako je to pravilno, onda je pravilan i zaključak da hrišćanin treba da se oslobodi svojine "unutrašnje", a ne nekim "postupkom", - na primer, ne predajom svojine u druge ruke. Imajući čudesan umetnički talenat, grof Tolstoj se nije mnogo isticao snagom logike. On je vrlo često sebi protivrečio. Ali ovde je njegova logika besprekorna; ovde je njegov zaključak nepobitan.
Sad vas pitam, čitaoče: šta treba da mislimo o onim ljudima - možda ste i vi bili među njima - koji su stalno tražili od grofa Tolstoja "postupak" - na primer, da preda svoju zemlju jasnopoljanskim seljacima - i koji su se mnogo ljutili što on uopšte nije učinio takav "postupak"?
Po mom mišljenju, o takvim ljudima može se - izvinite! - reći samo jedno: oni su dobri, ali nisu pametni. U svakom slučaju, oni uopšte nisu shvatili grofa Tolstoja.
U toj istoj knjizi "Zrelo klasje", u kojoj se nalazi maločas navedeno mesto o svojini, nailazimo i na ovakvo rasuđivanje:
"Ako biste vi svoje imanje prosto bacili ne dajući ga nikome (razume se, ne sablažnjavajući ljude time što biste se njega namerno oslobodili) i pokazali da ste vi ne samo isto onako nego još i više radosni, spokojni, dobri i srećni bez imanja kao i s njim, onda biste vi kudikamo više uticali na ljude i učinili biste im više dobra nego kad biste ih primamljivali deljenjem svoga bogatstva."
Izgleda da je jasno! A dalje je još jasnije, ako se uopšte može jasnije izražavati:
"Ja ne velim da ne treba uticati na druge, pomagati im; naprotiv, ja smatram da je u tome život. Ali pomagati treba čistim sredstvom, a ne nečistim - svojinom. Da bismo bili u stanju da pomažemo, glavna je stvar, dok mi sami ne budemo čisti - da gledamo da se sami očistimo."[2]
Grof Tolstoj je usrdno nastojao da se "očisti". To mu je izgledalo i moralo je da mu izgleda "glavna stvar". A od njega su očekivali i zahtevali "postupak", kojim bi on, da ga je učinio, izdao samog sebe. Pa gde je tu logika?
Znam: reći će mi da grof Tolstoj nije "prosto bacio" svoju zemlju, nego je učinio "postupak", tj. predao je zemlju svojoj porodici, i da je on sam mnogo patio zbog posledica tog "postupka".
Još tu nedavno je g. Bulanže ovako potkrepljivao svoj projekat stvaranja fonda za otkup jasnopoljanske zemlje u korist seljaka:
"Svako ko je imao prilike da se sretne s Lavom Nikolajevičem mogao je primetiti kakve mu je patnje pričinjavala svest što je imanje na kome je živeo - on sam, pre mnogo godina, zaveštao svojim naslednicima, i što ono pripada ljudima koji će u ovom ili onom obliku eksploatisati seljake koji rade za njih. Teško je i zamisliti kakvu je robiju u tom pogledu predstavljao za njega život u Jasnoj Poljani: Čerkez koji je čuvao gospodinovo dobro i koji se nije mnogo ustezao da se obračuna sa seljacima, hvatanje žena koje su čupale travu od strane upravnika, predaja zemlje u arendu seljacima Jasne Poljane."
Sve je to tako. Ja razumem, naravno, da je "Čerkez" rnorao jako mučiti Tolstoja. Kako da ne! Ali ta okolnost niukoliko ne menja unutrašnju logiku Tolstojeva učenja. Mi smo već videli kakva je ta logika.
Neki čovek žlvl u raskoši. Po Tolstojevu učenju to znači da on ima mnogo imanja koje je stečeno tuđim radom i koje se čuva pomoću nasilja. To je - zlo. Pa šta da se radi? Šta treba preduzeti prema tom čoveku?
Tolstoj odgovara: "Ja mu mogu, po grubosti svojoj, oduzeti mogućnost raskoši i naterati ga da radi. Ako to učinim, neću ni za dlaku unaprediti delo božje - neću uticati na dušu toga čoveka."
To je već poznato nam suprotstavljanje interesa "duše" interesima "tela" i "vecnog" "privremenom". Tolstojevo držanje određuju interesi "duse", zahtevi "vecnog". "Ja neću - rasuđuje on - ništa raditi ni govoriti da bih naterao toga čoveka da čini delo božje, nego ću samo opšteći s njim tražiti i pojačavati sve ono što nas ujedinjuje, a uklanjati se od svega onoga što mi je tuđe. To je jedino sredstvo da se ispravi čovek koji se obilno koristi svojinom osnovanom na tuđem radu. Ali to je sigurno sredstvo: i ako ja sam činim delo božje i živim za njega, ja ću sigurnije od smrti privući čoveka bogu i naterati ga da čini delo njegovo."[3]
Mi se ne moramo složiti s Tolstojevim optimizmom: grešnik koji živi u raskoši, tj. koji eksploatiše tuđi rad, može se i ne pokajati. Pa ipak, mi moramo priznati da bi Tolstoj izneverio sebe kad bi se drukčije poneo prema grešniku koji eksploatiše tuđi rad. Logika ima svoja neoboriva prava. Ali ako stvar tako stoji, onda su veoma rđavo usvojili logiku Tolstojeva učenja ljudi koji su se ljutili što je on predao Jasnu PoIjanu u nasledstvo svojoj porodici.
On bi mogao, "po grubosti svojoj", predati svoju zemlju seljacima, lišivši time svoju porodicu mogućnosti da živi raskošno i nateravši je da radi. Ali da je on to učinio, on ni za dlaku ne bi unapredio "delo božje", kako ga je on shvatao; on ne bi uticao na duše članova svoje porodice. I eto, visoko ceneći delo božje, on je postupio drukčije. On je sačuvao za svoju porodicu materijalnu mogućnost raskošnog i besposlenog života i nastavio da opšti s njom, tražeći i pojačavajući sve ono što ga je ujedinjavalo s njom i trudeći se da se ukloni od svega što mu je bilo tuđe.
Ako se sudi po poznatoj izjavi grofa L. L. Tolstoja[4] u "Novom vremenu", ta taktika se nije pokazala mnogo plodna, ali to se nas ovde ne tiče.
Ja uopšte mislim da je Tolstojeva taktika borbe protiv zla neizlečivo besplodna. Pa ipak ja vidim da u ovom slučaju njegovo držanje nije nimalo protivrečilo njegovu učenju. Naprotiv, ono je bilo savršeno u skladu s njim.
Tolstoj je pisao: "Delo hrišćanina nije u nekom određenom položaju, nego u ispunjenju volje božje. A volja božja je u tome da se na zahteve života odgovara tako kako to traži ljubav prema bogu i ljudima; i zato se bliskost ili udaljenost svoja ili drugih od Hristova ideala ne može određivati prema položaju u kome se čovek nalazi ili prema postupcima koje on čini."[5]
A od njega su tražili određeni "postupak", hteli su da se on postavi baš u taj, a ne u neki drugi položaj. Ko je onda bio nedosledan?
On se na sve načine trudio da urazumi one koji su ga korili. On im je govorio: "Čovek koji bi ostavio ženu, ili majku ili oca, i koji bi ih naljutio i ogorčio tim delom - gotovo i ne čini rđav postupak, jer on ne oseća pričinjeni bol; a drugi koji bi učinio isti postupak - učinio bi gadan postupak, jer on potpuno oseća bol koji pričin j ava. "[6]
Tolstoj je nalazio da bi on, odlazeći iz Jasne Poljane, učinio rđav postupak, pošto bi njegov odlazak pričinio bol njegovim bližnjim i ogorčio ih. I on nije odlazio[7]. Protiv toga se apsolutno ništa ne može reći s gledišta njegova propovedanja. Naprotiv! Trebalo je priznati da je njegovo držanje besprekorno. A njemu su pisali glupa pisma, upućivali mu besmislene prekore zbog nedoslednosti! Pa ko je tu u pravu?
Pomislite samo! Čovek propoveda da se ne treba protiviti krvožednom "Zulusu" koji proždire nezaštićeno dete: protivljenje bi bilo greh, jer bi još više ogorčilo ljudoždera. Njemu - tj.propovedniku, a ne ljudožderu - prvo prebacuju (Mihajlovski i ostali), a zatim prestaju da prebacuju i ograničavaju se na pljeskanje. On - tj. opet propovednik, a ne ljudožder – uči da ako majka šiba svoje dete, jedino što imamo prava sebi da dozvolimo jeste da razgnevljenoj majci podmetnemo svoj a sopstvena leđa. Slušaoci se ne smeju, nego i dalje pljeskaju. Naposletku, on uči da se ne treba "protiviti" čak ni besnim psima. Njegovi slušaoci ga proglašavaju za savest Rusije. A kada on odbija da ogorči svoju sopstvenu porodicu, kada se on ne odlučuje da ogorči ženu koja mu je u toku čitavih decenija bila prijatelj, koja mu je samopregorno pomagala u njegovom velikom književnom radu deleći s njim sveta ushićenja njegova neuporediva umetničkog stvaralaštva, onda ga se njegovi osetljivi slušaoci počinju stideti i nametljivo mu prilaziti s pitanjem: kad ćeš prestati da protivrečiš sebi? O, mudraci!
IV
U štampi se pojavio izveštaj o zanimljivom razgovoru V. G. Čertkova s nekim slušateljkama Bestuževskih kurseva koje su putovale u Jasnu Poljanu. Po rečima g. Čertkova, "Lav Nikolajevič nije odlazio iz Jasne Poljane, iz života koji mu je bio težak u život koji je on smatrao boljim, zato što je u takvom prelasku video egoistički korak"[8]. To su skoro jedine razumne reči koje su bile izgovorene od onog vremena otkad je Tolstoj "izašao" iz svoga rodnog kuta. Baš tako, baš egoistički korak! Gospoda koja su nametljivo tražila takav korak od svoga "ucitelja" nisu to shvatila. I ne samo egoistički, - takav korak je, ponavljam, protivrečio čitavu učenju Tolstojevu. To im takođe nije palo na pamet.
Istina, g. Čertkov je dodao da je na svoj boravak u Jasnoj Poljani Tolstoj gledao kao na teški krst. I meni, naravno, ni na um ne pada da sumnjam u to.
Ja se dobro sećam dirljivih redova koje je on napisao u odgovor ljudima koji su ga pitali: "No, a vi, Lave Nikolajeviču, ako je do propovedanja - vi propovedate, a kako ispunjavate to?" Ti redovi odišu takvom iskrenošću i napisani su s takvom plemenitom snagom, da će ih se čitalac zacelo s najvećim zadovoljstvom setiti:
"Ja odgovaram da sam kriv, i nizak i dostojan prezrenja zato što ne ispunjavarn to, ali uz to velim - ne toliko opravdanja radi koliko radi objašnjenja svoje nedoslednosti: - pogledajte na moj pređašnji i sadašnji život, i videćete da ja pokušavam da to ispunim: nisam ispunio ni jedan desethiljaditi deo, to je istina, i ja sam kriv za to, ali ja nisam to ispunio ne zato što nisam hteo, nego zato što nisam umeo. Naučite me kako da se izvučem iz mreže sablazni koje su me sputale, i ja ću ispuniti; ali čak i bez pomoći ja hoću i ja se nadam da ću ispuniti. Okrivljujte me, ja i sam to činim, ali okrivljujte mene, a ne onaj put kojim idem i koji pokazujem onom ko me upita: gde je, po mom mišljenju, put."[9]
To je prava tragedija; čovek ispod čijeg su pera izišli ovi redovi mnogo je prepatio. Ali u čemu je "patos" te tragedije (kako bi rekao Bjelinski)? Tolstoj govori o svojoj nemoćnoj borbi sa sablaznima koje su ga sputale i hoće da krive njega samog, a ne put kojim on ide. A u stvari sablazni, ako ih je i bilo, uopšte nisu igrale ovde odlučujuću ulogu, i kriv je bio ne sam Tolstoj, nego baš taj put kojim je on išao, tačnij e rečeno - koj im j e pokušavao da ide.
Taj put je vodio u mrtvu zemlju kvijetizma. A Tolstoj je bio isuviše živ čovek da bi se dobro osećao u toj zemlji. On se otimao iz nje nazad. I ukoliko se više starao da se iščupa iz nje, utoliko se više zaplitao u najbezizlaznije i najmučnije protivrečnosti. On ne može da ostaje u neplodnoj zemlji kvijetizma. Ali čim izađe iz njenih granica, njega primorava da se vrati u nju neodoljiva logika njegove doktrine, osnovana na suprotstavljanju "večnog" "privremenom", "duha" "telu".
Videli smo da po toj doktrini ne treba razvijati u sebi fizičko (telesno) sažaljenje prema Ijudima. Zadatak pravog hrišćanina nije u tome da spasava ljude od fizičkih patnji. Jednom prilikom ste spasli svoga prijatelja od besnog psa, a "posle mnogo godina" on je umro od proždrljivosti. Šta ste postigli? I to još nije sve. Nijedan čovek ne može "učiniti da se drugi pokaje". Stoga se, kao što znamo, Tolstoj radovao tome što se u njemu gasio duh prozelitizma. Budući u takvom raspoloženju, on je pisao:
"Čovek koji je shvatio život onako kao što Hristos uči da se on shvati - kao da povlači od sebe naviše nit prema bogu, povezuje sebe s njim i, kidajući sve pobočne niti koje su ga vezivale s Ijudima (kao što i naređuje Hristos), drži se samo na jednoj božanskoj niti i njome se jedino rukovodi u životu."[10]
Tolstoj se pretvara u monadu, u kojoj, kao što je poznato, nema prozora na ulicu. Sav njegov moral dobija čisto negirajući karakter: "Ne ljuti se. Ne čini blud. Ne kuni se. Ne ratuj. U tome je za mene suština Hristova učenja."[11]
Ali, iako rnonada nema prozora na ulicu, ulica ne prestaje da se bori za svoj život, da teži za uživanjem i da s vremena na vreme teško pati. Te patnje monada doznaje, i ona se odaziva na njih zato što je njeno srce bolje od njene doktrine. Tolstoj napušta neplodnu zemlju kvijetizma .
Godine 1892. Rusiju je zadesila "nerodica žita". Seljaci gladuju. Tolstoj im odlazi u pomoć[12]. Napušten je raskošni život u Jasnoj Poljani; nastaje aktivno služenje bližnjem. Vi mislite - Tolstoj je srećan kada se oslobodio težine jasnopoljanskog "krsta"? Jako se varate. Čujte:
”Čudnovata stvar. Ako sam još i surnnjao u to da li se novcem može činiti dobro, sada, kupujući za novac žito i hraneći nekoliko hiljada ljudi, ja sam se već sasvim uverio u to da se novcem ništa, sem zla, ne može učiniti."
Vi ćete reći : Pa zašto vi to i dalje činite?
Zato što se ne mogu otrgnuti i zato što, osim najmučnijeg raspoloženja, ništa ne osećam, i stoga mislim da to ne činim radi zadovoljavanja ličnosti.
Težina nije u radu, rad je, naprotiv, radostan i privlači, i nije ni u zanimanju kome srce nije naklonjeno, nego u stalnom unutrašnjem saznanju stida pred samim sobom."[13]
Čega se upravo stideo Tolstoj u ovom slučaju? Naravno ne toga što je došao u pomoć svojim bližnjima. To je bilo dobro. Ali je, po njegovu mišljenju, rđavo bilo to što im je on pomagao novcem, kojim se ne može činiti dobro. Pa kako treba pomagati bližnjima? Njima treba pomagati tako što bi im čovek otkrivao svetlost istinskog učenja. Tolstoj ne bi patio i ne bi se stideo samoga sebe da je mogao biti dosledan. A on bi bio dosledan, on bi ostao veran duhu svoga učenja kad bi, došavši u kraj koji gladuje, izložio seljacima kako treba živeti po zakonu istine: "Ne ljuti se. Ne čini blud. Ne kuni se. Ne ratuj." Nemojte misliti da ja ovde klevetam Tolstojevo učenje. Ja vam samo otkrivam njegovu pravu prirodu. Tolstoj je bio potpuno veran tom učenju kada je pisao:
”Ako dobro zamisliš smrt i izazoveš u svojoj duši ono što uništava strah od nje (postoji samo strah, - same smrti nema), to što izazoveš sasvim je dovoljno da uništi svaki telesni strah, i ludilo i zatvor u samici.
Dvadeset pet godina ludila ili zatvora u samici, u svakom slučaju, samo izgledaju produženje agonije, a u stvari nema produženja, jer su pred onim istinskim životom koji nam je dat i jedan čas i hiljadu godina jednaki."[14]
U ovim redovima lako je poznati autora koji je izmislio nama već poznate dokaze u korist neprotivljenja zlu: "proždrljivost", od koje će "posle mnogo godina" umreti moj prijatelj koga sam ja danas spasao od besnog psa; epidemiju, koja će sutra pokositi moju decu koju sam danas otrgnuo iz ruku "Zulusa". Ako "nema produženja agonije" za čoveka koga su bacili u tamnicu na dvadeset i pet godina, onda nema ni povećanja "agonije" za čoveka koga očekuje smrt od gladi. Ako su jedan čas i hiljadu godina - jednaki pred onim istinskim životom koji nam je dat, onda je utoliko pre svejedno od čega ćemo umreti - od gladi ili, na primer, od tifusnog mikroba. Eto zašto je Tolstoj smatrao sebe rđavim "slugom boga" kada je pomagao seljacima koji gladuju.
Suprotstavljanje "privremenog" "večnom" dovelo ga je do toga da je morao podjednako patiti i onda kad je sledio zapovestima "večnog" i onda kad je služio "privremenam". U prvom slučaju on se sudarao sa surovošću, s kojom se nije mogao pomiriti; u drugom - on nije mogao naći moralnu sankciju za one usluge koje je ukazivao ljudima. U oba slučaja on je neminovno morao smatrati sebe nedoslednim i slabim u borbi sa sablaznima. U oba slučaja njega je teško morala mučiti svest o svojoj slabosti i nedoslednosti. Eto u čemu je bio "patos" njegove životne tragedije!
Suprotstavljanje "privremenog" "večnom" označavalo je raskid morala sa životom; a raskid morala sa životom kobno je povlačio za sobom nezadovoljstvo, jer moral otrgnut od života isto je tako amoralan kao i život koji je izgubio svaku moralnu sadržinu.
Ponavljam, ako je i bilo sablazni, one su igrale vrlo neznatnu ulogu. A uz to ja još ne znam kada je Tolstoj gorče korio sebe zbog neumenja da se bori sa sablaznima: da li onda kada je živeo u Jasnoj Poljani ili onda kada je hranio gladne seljake.
[nastaviće se]
[1] Ibid., str. 153.
[2] Ibid., str. 159.
[3] Ibid., str. 32.
[4] Lav Lavovič Tolstoj (r. 1869.) - treći sin L. N. Tolstoja - objavio je u "Novom vremenu", br. 12458. od 16. novembra 1910. godine, tj. 9 dana posle smrti Lava Nikolajeviča, belešku pod naslovom "Ko je krivac? " Beleška je bila uperena protiv V. G. Čertkova, o kome je L. L. Tolstoj pisao: "Jedino je Čertkov... kriv za prevremenu smrt moga oca, kriv je zbog svog taštog, bezgraničnog, jednostranog i nerazumnog uticaja, pod kojim je poslednjih godina, a naročito poslednjih meseci svog života bio moj stari, jadni otac." I dalje: "Kao ponosan sin svoga oca... kao grof Tolstoj, kao potomak ruskih kolenovića od kojih vodimo poreklo, smatram za svoju dužnost da još jednom ponovim, smelo i otvoreno, da V. G. Čertkova smatram za najgoreg neprijatelja svoga oca, dok je bio živ, za najgoreg neprijatelja čitavog ruskog obrazovanog društva i čitavog civilizovanog sveta, mada, možda, i nehotičnog."
U stvari ozlojeđenost L. L. Tolstoja i nekih drugih članova Tolstojeve porodice protiv Čertkova zasnivala se uglavnom na tome što su smatrali da je Črtkov kriv za Tolstojev testament, po kome se njegovi naslednici lišavaju ogromnih novčanih sredstava dobijenih od prodaje njegovih dela.(prim. red.)
[5] Ibid., str. 98.
[6] Ibid.,str. 99.
[7] Tolstoj je "otišao" iz Jasne Poljane (nešto pre svoje smrti) 28. oktobra 1910. god.
[8] Svoj razgovor sa slušateljkama Bestuževskih kurseva V. G. Čertkov je podrobno izložio u knjizi "Odlazak Tolstoja" (M. 1912, str. 8-15).
[9] Ibid., str. 223.
[10] Ibid., str. 24.
[11] Ibid., str. 216.
[12] Tolstoj je učestvovao u borbi protiv gladi 1891-1892. godine koja je zahvatila Volšku pokrajinu; on je organizovao narodne kuhinje, deljenje drva, semena itd. Napisao je članke o gladi koji su uzbudili javno mnenje: "Strašno pitanje" (datirano 1. novembra 1891. god. objavljeno je u br. 306. "Ruskih vjedomosti" od 6. novembra 1891. godine), "Pisma o gladi" i dr. (prim. red.)
[13] Ibid., str. 190-191.
[14] Ibid., str. 181-182.