Ex-Yu Anarcho Summit 1998 - Szigetvar

NIJE HLADNO DOK IMAMO JEDNI DRUGE!

Naravno da je ovde na početku potreban uvod, a uvod se desio mesec dana pre naseg polaska za Mađarsku, prilikom odlaganja skupa za tačno mesec dana. Koliko mi je poznato, dosta ljudi je tada odustalo od puta, jer novi datum (17. VIII - 23. VIII) poklopio se sa ispitnim rokovima. No, ni to nije bilo sve. Možda nekih sedam dana pre našeg planiranog polaska, stigla je informacija da organizator nema para da plati putne troškove bendovima, tako da su i Punished i Totalni Promašaj odustali od puta. Da budem iskren, sva ta pomeranja, odlaganja i slične stvari, naterale su i mene da počnem da se kolebam i razmišljam: "Otici ili ne…?". Bilo kako bilo, B i ja smo ipak odlučili da se upustimo u avanturu Kraljevo - Szigetvar. S se dugo promišljao i na kraju odustao tako da smo iz Kraljeva krenuli samo nas dvojica. U Beogradu smo pokupili Davora, pa se tako tročlana ekipa uputila put državne granice. Bilo je to 17. VIII. Posle svraćanja na gas pumpu u Novom Sadu i kraćeg zaustavljanja u Somboru kod prijatelja Zlatka, nastavili smo put. Sve je išlo sjajno, dok nismo ušli u Mađarsku i odmakli nekih 20 km od granice, kada su nastupili problemi sa kolima. Pošto niko od nas trojice nije vičan automehaničarskim veštinama, zaustavili smo se (tačnije vratili smo se nekih 10-15 km) na jednoj benzinskoj pumpi u nameri da zatražimo pomoć i malo se odmorimo. Na svu sreću, bio je tu jedan čovek, koji je pomalo znao srpski, tako da nam je on pomogao u sporazumevanju sa čovekom koji je petljao oko motora. OK, auto je kol'ko-tol'ko osposobljen za nastavak puta, ali pod uslovom da ne prelazimo 80 km/h. Ali, to nije bio kraj naših "problema". Tu smo takođe saznali da, ukoliko krenemo preko Mohača, što je bio kraći put, moramo da čekamo do 5:30 ujutru na prvi trajekt za prelazak preko Dunava. Tada je bilo oko 23 h. Ništa, odlučili smo se za dužu varijantu preko Baje.

Posle pravog putešestvija kroz puste mađarske gradove i mesta, negde posle 3 h bili smo u Pečuju. Pošto nas je umor potpuno savladao, zaustavili smo se na jednoj benzinskoj pumpi (opet!) koja nije radila da bismo malo odspavali. B i D su izbacili vreće napolje, a ja sam ostao u kolima (da ne bih smetao). Do Szigetvara, našeg cilja, ostalo je jos nekih 30 km.

18. VIII Stigli smo u Szigetvar. Bez nekih većih problema našli smo kamp… Ali, u kampu nije bilo nikoga. Pustinja! Ni jednog jedinog šatora. Nekako smo se sporazumeli sa jednim od Mađara koji je nešto kao "nabadao" engleski i zamolili ga da telefoniramo. Pozvali smo A (jednog od organizatora), koji će se sledećih dana naći tu da nam pomogne oko sporazumevanja sa Mađarima i oko sitnica, kojih će, tako će se pokazati, biti mnogo više nego sto sam i mogao da pretpostavim. Kada je A stigao, objasnio nam je da smo mi prvi došli i da se dolazak ljudi očekuje tek od sutra. Sranje, ali šta je tu je…

Taj prvi dan uglavnom nam je protekao u postavljanju šatora i upoznavanju okoline… Festival se održavao ispod tvrđave Zrinjskih, bile su postavljene dve bine jedna mala, druga velika (logično zar ne?!), tu su bili dugački stolovi i klupe i šankovi sa svakakvim pićem a iznad svega je svetlela reklama: PEPSI. Jebi ga, oni su tu uleteli kao glavni sponzor. No, kako ja (lično) nisam tu došao zbog samog muzičkog festivala, te me to nije toliko uzbuđivalo. Da ne zaboravim, šator smo postavili u improvizovanom kampu, baš iza tih "šarenih šankova". Toga dana bila je užasna vrućina, tako da smo otišli na bazen, pa smo se tamo na licu mesta upoznali sa fizičkim predispozicijama lokalnih Mađara i mode nikad prevaziđenih Speedo kupacih gaćica.

Inače, kako sam rekao, taj prvi dan smo iskoristili i za upoznavanje grada, koji ima oko 25.000 stanovnika, i što se meni posebno svidelo jako je miran. Našli smo gde se mogu promeniti pare, a ja sam (što me je posebno zanimalo) saznao cene piva…

To veče svirali su samo mađarski bendovi, koji su mi bili totalno nezanimljivi, osim jednog čije ime znaci u prevodu "Maskarada", i od njih sam dobio kasetu (hvala). To veče, meni se svidela jedna Mađarica, koja ne zna i ne razume ni reč engleskog ni nemačkog, pa sad vi razmislite kakvo je to sporazumevanje bilo i na šta je sve to ličilo… No, pošto o tome može da se napiše poseban tekst, ovoga puta neću o tome, da se ovo ne bi odužilo u 250 kg… (jeste, ti problemi mogu biti jako teski).
Sledeći dan, dakle 19. VIII, protekao nam je manje-više isto kao i prethodni, sve do nekih popodnevnih časova kada su se pojavili ljudi iz benda Analena, koji su trebali to veče da sviraju, i njihovi prijatelji iz FNC Diverzant-a, naši novi prijatelji iz Zagreba. Sa njima smo obišli grad, kupovali klopu, i pričali o svakodnevnim stvarima u Hrvatskoj i Srbiji. Mene je posebno interesovalo njihovo viđenje stvari na sceni u Hrvatskoj, i iz njihove priče (a kasnije i iz bukleta CD-a "Tribute To Our Parents" - koji sam dobio od njih) saznao sam da su najblizi sa ekipom iz Kutine. Dobro, očekivali smo i dolazak naših snaga, jer to veče zajedno sa bendom Analena trebao je da svira i Unutrašnji Bunt. Pored njih i njihove ekipe, stigli su i ljudi iz Sombora, Rume, Sremske Mitrovice… (neću sad da nabrajam imena, ako to nekoga pogađa - izvinjavam se).

Ono što je još interesantno to je jedino veče da su me zanimala dva benda i da sam ih sa paznjom odgledao i odslušao.

Muziku Analene okarakterisao bih kao punk noise (možda gresim?) vrlo interesantno, sa ženskim vokalom (ovo ne mora posebno da se naglašava, nego to kažem da biste imali kakvu-takvu sliku). Meni lično su se svideli, iako ih je gitarsko pojačalo sve vreme zezalo.

Unutrašnji bunt nisam nikada slušao uživo, tako da sam bio zaista prijatno iznenađen (zlobnici gde ste… ?). Jako mi je drago zbog njih, jer su na prvom mestu (a meni je to bitnije) sjajni ljudi, tako da i vama savetujem da nikako ne slušate svakakva ogovaranja koja kruže o njima jer ona nemaju veze sa istinom!!
Posle njih svirali su još neki bendovi od kojih možda treba izdvojiti "Buržoaske penzionere" (u prevodu) koji su imali interesantan scenski nastup; obučeni kao penzioneri, slajdovi (npr. Kurac i pored njega pise: PEPSI) itd…) Jedina mana: loše sviraju, al' 'ajde. Kasnije sam se prebacio za sto gde je trajala diskusija izmedju N i D, ali da ne ulazimo zašto i kako u njihovu internu stvar. Posle smo se ja i N, onako uz pivo, fino ispričali. Da, njega znam odavno, ali mislim da sam tek sada uspeo da ga 100% skapiram, i on mi je sigurno jedan od najdražih likova van Kraljeva. I tako, kažem, dosta kasno otišli smo na spavanje.

Sutradan, 20. VIII, u našem malom "logoru" je mnogo više ljudi, pa je odmah i veselije. Opet smo posetili bazen, ali ovog puta nas je bilo više, čak smo imali (pozajmljenu) loptu, pa su tu igrane svakakve igre (jeste, igre bez granica)… Po povratku u "logor", i našeg propisnog izležavanja, stigao je i drug MS (verovatno se pitate ko je taj?). On je doneo informaciju da ostali stižu sutra i prekosutra.

To veče, zbog manjka bendova, UB nastupaju još jednom, ali ovoga puta na velikoj bini. Mada su se meni više svideli na maloj bini, moj utisak o UB-u se nije ni malo promenio. Pored njih, te večeri, nastupili su i neki mađarski bendovi i slovenački Joambo Joet Vorkestrao… No, dok su svi oni svirali, mi smo sedeli u kampu i ispijali vino & pivo (kako ko…) i pričali. Sigurno, pa zbog toga smo, prvenstveno, i došli.
Rano ujutru, sledećeg dana 21. VIII, probudili smu ne zvuci Queen-a kojeg su poblesaveli Mađari sa razglasa pustili što su jače mogli. Ceo taj dan smo iskoristili za razgovore, zbližavanje i upoznavanje. Odlučili smo i da skuvamo ručak, pa smo od organizatora pozajmili kazan, tanjire i pribor. Glavni "kuvari" (ili spremači ručka, koliko sam ja uspeo da primetim bili su D i M uz svesrdnu pomoć T… (možda sam i nešto pogrešio - jebi ga). Meni se taj, da ga nazovemo "krompir paprikaš" bez mesa, svideo, mada su mnogi imali primedbe na njegove "kulinarsko-gurmanske" vrednosti. Predveče su stigli C, M i deo Bad Justice-a - O, I, S… Te večeri na repertoaru su bili samo mađarski bendovi tako da smo mi kao i prethodne večeri uglavnom sedeli, pili pivo i vino, razgovarali, družili se… Ja sam se zbližio sa M, a pošto smo obojica malo popili (malo više) počelo je interno zajebavanjem da su ljudi padali u nesvest od smeha. Samo, M je bio mnogo pijaniji od mene, a to potvrđuje i činjenica da je zaspao ispod ozvučenja, dok smo gledali jedini koji nas je te večeri zainteresovao, Downcore, mađarska verzija njujorških hc bendova. Ni mu nije bilo dosta, nego je i spavao u mom šatrou. Zamislite šta bi rekao na to pristalica Srpske radikalne stranke: Srbin i "vekovni neprijatelj" - Hrvat pod istim "krovom"…

Sutradan ujutru, 22. VIII probudila me je kiša koja je mane-više padala ceo dan. Inače, deo ekipe je tog jutra otisao kući pa smo bili brojčano slabiji.

Onako grupno, svi smo otišli u jednu piceriju na klopu, i mogu vam reći da su PIZZE dobre, a i jeftinije su nego kod nas. Kao što sam već rekao, kiša je padala ceo dan tako da smo se uglavnom sklanjali, ali ni to nas nije ometalo u druženju i dobroj zabavi. Kasno popodne kiša je prestala a u to vreme stigli su G i K. Te večeri opet su davili neki mađarski bendovi, dok smo se mi uz pivo družili, pričali i čekali nastup Bad Justice koji su trebali da sviraju poslednji. Iako je postalo izuzetno hladno, mi smo i dalje sedeli na "pozajmljenim" klupama, zbijeni jedni uz druge. Tu je jedna od devojaka iz Bad Justice na moje pitanje: Ljudi je'l vam hladno?, odgovorila: "Nije hladno dok imamo jedni druge". Komentar je suvišan.

Međjutim, kiša je postala sve jača i prerasla je u pravu oluju tako da je svirka prekinuta, a mi smo svi otišli na "spavanje" kako gde i kako se ko snašao.
Sledećeg jutra 23. VIII, došlo je vreme da se vraćamo kući i da se rastanemo. Pre nego što smo se ispozdravljali, skupili smo svo đubre koje je ostalo iza nas.
I to je to, povratak kući, ovoga puta preko Mohača, trajektom preko Dunava… Opet smo svratili u Sombor, ovog puta na burek. U Beogradu smo "istovarili" D, B je otišao do svog stana, a ja do brata, u nameri da se istuširamo i malo odmorimo. Taj odmor trajao je nekih tri i po sata, i krenuli smo za Kraljevo.

Onako, malo odmorniji sredili smo utiske, prepričavali ono što nam se dešavalo u proteklih sedam dana… Ne znam za ostale, ali meni je bilo genijalno.
Pa, posto smo imalu uvod, red je da imamo - kakav-takav zaključak. Sve u svemu, jako mi je drago što sam bio u Szigetvaru, i što sam vizuelno upoznao sve te ljude koje sam znao preko pisama, ili sam znao za njih, preko onoga što rade (bend, fanzin, distro…). Milsim da je sve mnogo bolje ispalo, zahvaljujući spontanosti, a ne nekakvom "redu aktivnosti i razgovora". Po meni, najbitniji je taj prvi korak međusobnog upoznavanja.

Zaista, neki ljudi su mi postali jako dragi, neki su mi draži nego ranije, a opet ima nekih (na sreću jako malo), koji su me razočarali. Zašto? Pa, pokazali su svoje pravo lice. Znate, mislim da je lako iz svoje sobe filozofirati i prodavati teorije, ali… Treba se pokazati kao čovek. Put u Szigetvar i sam boravak tamo bio je prava prilika za to.