Evov autoput: razvoj u socijalističkoj Južnoj Americi

Piše: Džon Severino (John Severino)

Zvuči kao nešto što bi finansirao MMF za vreme režima generala Banzera: super autoput koji preseca Boliviju, povezujući Brazil sa Peruom i Čileom – i samim tim sa istočnoazijskim tržištima, dok zaseca brazdu pravo kroz vitalno važan prirodni rezervat koji je ujedno i dom za tri hiljade urođeničkih naroda. Od 2006, Bolivijom vlada MAS, progresivna politička partija koja je izrasla neposredno iz pokreta koji su se suprotstavili neoliberalizmu i ugnjetavnanju urođeničkih kultura. Njegov predsednik je Evo Morales, urođenik koji je bio aktivan u sindikatu uzgajivača koke. Zahvaljujući tim okolnostima, bolivijske društvene borbe su daleko manje bile u vestima, u poređenju sa dešavanjima iz 2005. i ranije, kada su veliki sukobi paralisali čitavu zemlju, kao što je to bilo tokom Rata za gas 2003. i Rata za vodu 2000, kojima su sprečeni ključni pokušaji privatizacije prirodnih resursa.

Na međunarodnom planu, Moralesov režim je dobio popriličnu naklonost aktuelnih demonstracija antiglobalističkog pokreta, i nije slučajnost da su u aprilu 2010, aktivisti i NVO-e iz čitavog sveta sastali u Tikvipaji, Bolivija, povodom Narodne konferencije o klimatskim promenama.

U okviru progresivnog narativa, gore opisani projekat kakav je autoput pripada prošlosti Bolivije. Ali zapravo, to je nova inicijativa, mezimče Eva i socijalističkog predsednika Brazila, Lule, još jednog miljenika protivnika neoliberalizma. I kapital ne dolazi od MMF-a već od Brazilske razvojne banke, i sve građevinarske kompanije su brazilske.

Urođenički narodi čiji će domovi biti uništeni izgradnjom autoputa – Mohenje, Čimani i Jurakare – nisu konsultovani pre potpisivanja sporazuma za izgradnju autoputa. Rezervat prirode u kome žive, zvani TIPNIS, jedinstven je po tome što su urođenički stanovnici/e uključeni u izradu plana upravljanja parkom, za razliku od drugih rezervata koji su jednostavno počistili prethodne stanovnike/ce, pod evrocentričnom pretpostavkom da ljudske zajednice ne mogu na održiv način živeti u prirodi. I barem na papiru, ustrojstvo TIPNIS-a zabranjuje bilo koje projekte koji će imati veliki uticaj na životnu sredinu ili društvo.

TIPNIS je nekada bio Nacionalni park Isiboro Secure (Parque Nacional y Territorio Indígena Isiboro-Secure). Pretvoren je u Urođeničku teritoriju Nacionalnog parka Isiboro Secure (TIPNIS) što je direktna posledica snažnog pritiska odozdo, koji je usledio odmah nakon velikog urođeničkog marša koji je 1990. obišao čitavu zemlju. Drugim rečima, TIPNIS predstavlja pobedu društvene borbe, iz vremena kada je Bolivijom upravljala vlada koju su svi smatrali za eksploatatorsku i militarističku. To je takođe jedna od najvažnijih rezervi biodiverziteta na planeti, stanište 108 vrsa sisara, 470 različitih vrsta ptica, 38 reptila i 53 vrste vodozemaca, i 188 vrsta riba, na 12.363 kvadratnih kilometara zemlje. Trideset osam životinjskih vrsta kičmenjaka koje tamo žive preti istrebljenje.

Adolfo Moje, urođenički vođa iz pogođenog područja, objašnjava važnost parka: "Ovo mesto je naš Raj, zato što ovde imamo svega i baš kroz srce naše svete zemlje vlada sada želi da izgradi autoput. To je zona utočišta od konstantnog plavljenje [reke] Beni. To je uzvišenje na kom svi mi, životinje i ljudi, nalazimo utočište.”

Ako autoput bude izgrađen, on neće samo uništiti zemlju koja mu se nađe na putu. On će takođe podeliti staništa životinja i preseći migracione putanje mnogih vrsta koje se tokom kišne sezone kreću od nizina do uzvišenja; on će olakšati nelegalnu seču zaštićenog drveća koje sada opstaje samo zato što nema infrastrukture koja bi omogućila seču; on će zagaditi reke; i ohrabriti poljoprivrednike koji sečom i spaljivanjem rastinja stvaraju obradive površine da dođu i poseku šumu zarad izvozno orijentisane proizvodnje koke (andske zajednice uzgajaju koku kao važnu ritualnu i medicinsku biljku, dok uzgajanje većeg obima za izvoz ide za proizvodnju kokaina).

Rezolucija skupa urođeničkih stanovnika parka kaže: “Umorni smo od slanja izveštaja i rezolucija u kojima odbacujemo inicijative za izgradnju autoputa koji povezuje Vilja Tunari sa San Ignjacio de Mohosom, na koje ne obraća pažnju niti ih sluša prethodna ili aktuelna vlada.”

Opšte uzev, Moralesova populistička vlada dokazuje da se ne razlikuje od bilo koje druge vlade, kako po pitanju biranja destruktivnih projekata tako i po ignorisanju onih koji im se protive. Najspecifičnija stvar u vezi sa tim projektom, ustvari, bio je relativni manjak opozicije. Za sada, jedini ljudi koji su se pokrenuli protiv autoputa su stanovnici parka i nekoliko malih urođeničkih i anarhističkih grupa u drugim delovima zemlje. Pre 2006, projekti poput ovog su mogli da budu povod za blokade puteva i ulične borbe širom Bolivije.

I na kraju, to je pravi Evov trijumf: on je uspeo da navede siromašni bolivijski narod da se identifikuje sa njegovom vladom, tako da može da nastavi da radi ono što su vlade oduvek radile. Autoput ni u kom slučaju nije jedini razvojni projekat tog tipa. Kada je postojala rastuća opozicija rudniku litijuma koji će isušiti ionako sušni region zemlje, Evo je ugušio proteste obećavši deo profita zemljoradničkim organizacijama koje su predvodile proteste. Kooptiranjem društvenih pokreta umesto represije nad njima, progresivna vlada Bolivije je ostvarila ono što vojnim diktaturama koje su joj prethodile nikada nije pošlo za rukom – pacifikovala je buntovičke sklonosti zemlje. Razne organizacije koje su prethodnih godina najurile mnoge vlade sada su sve do jedne saterane u tor. Mnogi lideri pokreta su dobili funkcije u vladi, i novac (od razvojnih projekata) je podeljen sa nekada pobunjeničkim organizacijama.

Sa darežljivim isplatama, radikalnom retorikom, i rastom socijalnih izdataka koji ni iz bliza nisu dovoljni za smanjenje siromaštva zemlje, i šovinističkim razvojnim planom koji će prividno izjednačiti moć Bolivije sa njenim susedima, sami društveni pokreti su pretvoreni u prvu liniju odbrane vlade.

Oskar Olivera, autor knjige “¡Cochabamba! Water War in Bolivia”, uticajna ličnost u raničkom pokretu, i bivši Evov drugar, mi kaže: “Nema prostora za govor, za delovanje, za mobilizaciju, a da vas vlada ne prekine, delegitimiše, ili okleveta […] Ono što ih najviše zanima su pare, pare za ispunjenje njihovih obećanja razvoja. Tako da je ono što vlada kaže, gde su pare? A one su u rudnicima, u nafti, u izgradnji autoputeva. Ništa drugo ih ne zanima, samo pare.”

Karlos Krespo (Carlos Crespo), anarhistički naučnik, opisuje negativni odgovor sve od bivših [Evovih] drugova ili ljudi na ulicama do bilo koga za koga se smatra da je protiv vlade. “Ne možete da kritikujete vladu zato što će vas optužiti da radite za desnicu, ali desnica je uništena u ovoj zemlji. To je staljinistički!”

Postoji rastući otpor novoj vladi, iako kritičari imaju malo prostora za delovanje, pošto je kooptirana čitava organizaciona mreža čiji su bili deo. Dan nakon intervjua sa Oskarom i Karlosom, ulice Kočabambe su bile zakrčene protestima protiv novog zakona koji bi omogućio vladi da ugasi kritičke medije.

U Boliviji, nezadovoljni režimom su u nepovoljnom položaju, ali nezadovoljstvo je očigledno. Najviše su naseli progresivci iz drugih zemalja koji su veličali progresivni socijalizam u Južnoj Americi (Čaveza u Boliviji, Koreu u Ekvadoru, Lulu u Brazilu, i Moralesa u Brazilu) kao veliku pobedu protiv korporativnih interesa.

Njih je tako lako nasamariti, čovek bi njihov trijumfalizam mogao nazvati “hotimičnim neznanjem”. Kada su svi delegati došli na Konferenciju o klimatskim promenama u Tikvipaji, vlada je jednostavno morala da sakrije sve pilane koje se nižu duž glavnog puta iz Kočabambe, i niko nije pitao šta se krije iza zavese.

Na stranicama The Progressive i Democracy Now! možete naći mnogo obeležja zaljubljenosti levice u Eva. Još bizarnije je dodvoravanje glavnom južnoameričkom progresivcu, Ugu Čavezu, uzornom progresivcu koji je optirao za izbornu pobedu nakon što vojni puč nije uspeo. Rafael Uzkategui (Uzcátegui), član organizacije za zaštitu ljudskih prava Provea i novinar anarhističkog časopisa El Libertatrio, nedavno je objavio knjigu koja do srži razotkriva Čavezov režim, Venezuela: La Revolución como Espectáculo.

U njoj, on opisuje kako je nakon Čavezovog preuzimanja dužnosti, njegov “bolivarski pokret počeo proces slabljenja same socijalne supstance koja ga je dovela na vlast. […] Oni su ostvarili rapidnu institucionalizaciju društvenih pokreta, iz kojih su izolovani glavni lideri i sukcesivno zamrznuti, prilikom odvajanja lidera od svojih sledbenika.”

Transformacija vlade u poplulističku nije je učinila ništa manje nasilnom. Naprotiv, u 2000. je bilo 104 policijska ubistva u Venecueli, a 2008, nakon deset godina pod Čavezom, cifra je porasla na 247. Između januara 2008. i marta 2009, Uzkategui beleži 10.103 istrage policijskih zločina poput zlostavljanja, napada, i torute, i samo 22 slučaja koji su za posledicu imali hapšenje policajaca.

Ali baš kao i Kastrov režim pre njega, i SSSR pre toga, Čavez može da računa na prijateljski publicitet zahvaljujući ljubaznosti boraca za društvenu pravdu i ljudska prava u drugim zemljama. U 2007, kada su pro-Čavezove paravojne formacije pucale na studentske i anarhističke učesnike demonstracija protiv javnog referenduma koji bi trebalo da poveća socijalne izdatke i učini Čaveza doživotnim predsednikom, Democracy Now! je odbio da objavi tu priču.

I, Uzkategui otkriva, kada je Majkl Albert, autor i urednik Z Magazina, došao u Venecuelu, odseo je u vladinom hotelu sa pet zvezdica, i poslednjeg dana svog puta on se sreo sa grassroots disidentima da im ispriča kako je Čavezov program sjajan. Poseta Noama Čomskog je otišla još dalje u legitimisanju Čavezovog režima.

Džošua Klover, pišući za The Nation (“Busted: Stories of the Financial Crisis”), stavio je sebi u zadatak da se pozabavi refrenom apologeta slobodnog tržišta i pseudo kritičarima zbog njihovih veštačkih i moralističkih objašnjenja finansijske krize. On spretno iznosi tvrdnje da svaljivanje krivice na slabe propise ili ljudsku pohlepu služi kao paravan za inherentnu boom and bust dinamiku kapitalizma, koja sasvim po stani u odnosu na ljudsku pohlepu i imperativ reprodukcije kapitala, traži od investitora da prestanu sa radom ili da spekulišu protiv budućih zarada, bez obzira na to koliko neplatežni bili tržišni uslovi koji od njih traže da budu deo tog procesa.

Slično, kritikovanje neoliberalizma ili jenki imperijalizma bez kritikovanja samog kapitalizma stvara mitsku prošlost, u kojoj ista vrsta destruktivnih razvojnih projekata i eksploatatorskih praksi nisu postojale tokom kejnzijanskog perioda, i mitsku budućnost, u kojoj se ista zverstva neće desiti sa novim investicijama koje se oslanjaju na brazilski ili bolivijski kapital. I neuspevanje da se razume da će vlada, bilo pod vođstvom progresivaca ili neokonzervativaca, nastaviti da radi ono što su vlade radile tokom čitave istorije, znači osuditi nas na ponavljanje prošlih neuspeha, suziti naše vidike i postati apologete budućih razočarenja.

Kako jadno je izgubiti pobedom. Na sreću, nije svako u bazi južnoameričkih društvenih borbi odustao od borbe. U Boliviji, otpor se u narodu zakuvavao na lokalnom nivou (grassroots), dok su urođeničke i anarhističke grupe u TIPNIS-u, Kočabambi, i La Pazu širile informacije o autoputu, i gradile opoziciju. Nadajmo se, aktivisti/kinje u drugim zemljama neće pomoći onima koji ih ućutkuju, samo da bi sačuvali sopstvene iluzije.