Elementi kontrarevolucije

Nasuprot očekivanom, kontrarevolucija nije (samo) suprotnost revoluciji. Kontrarevolucija nije ni puko nasilno održavanje status quo-a. Kontrarevolucija ne ubija revolucionare, barem ne fizički. Ona ne stvara mučenike. Ona se ne sukobljava sa idejama, jer zna da bi brzo izgubila tu bitku. Kontrarevolucija je pametna, lukava, osmišljena, imućna... Ona poseduje sve resurse, pa i nasilne, koje nerado primenjuje. Ona se koristi logikom svojih protivnika da bi ih pobedila, ubedila u nešto, ili prosto ostavila u ubeđenju da su pobedili. Ona se koristi njihovim jezikom, njihovim lozinkama, tajnim rukovanjima. Ona sve zna. Ona se ne brine, ne plaši se. Ona je stvarna i stalna koliko i njena nemezis – Revolucija. I njen osnovni cilj nije pobeda nad revolucijom, već njeno obesmišljenje. Njeno priključenje na postojeće izvore, na data rešenja, na već izgrađenu istinu.

Kontrarevolucuja je veoma slojevito polje, koje često može da zavara svojom širinom, mogućnostima koje naizgled daje, u smislu da daje lažnu nadu, lažna rešenja za probleme kreirane u sistemu koji štiti. Ona i mora biti složenija od revolucije jer se ne može zadovoljiti prostim preokretanjem činjenica u svoju korist, nego mora da štiti i ono sto jeste i ono što nije. "Ono što jeste" su rezultati vladavine dragog joj sistema, među kojima ona mora da napravi selekciju i postavi u prve redove ono što je, od strane revolucionarnog bunta, najteže napasti. Najčešće su to naučna dostignuća, položaj zaposlenih u razvijenim regionima, zdravstvena zaštita, i sl. To se predstavlja kao slika sistema, kao ponos vladajuće klike. I bez ulaska u to da li ta klika zaista veruje u taj i takav doprinos "čovečanstvu", bitno je da ona neće prezati da to istakne pri prvom, drugom, ili stotom pokušaju kritike načina na koji ljudi danas žive. To svoje ordenje vladajuća klika nosi sa ponosom i kontrarevolucija ih predstavlja sa najvećim počastima kad god je u prilici, prozvana ili ne.

"Ono što nije" pak, je šarena, lažna slika izgrađena na osnovi onoga što jeste, kao i na osnovu onoga što je zamišljeno kao mogući pravac razvoja. (Recimo, Velika Izložba 1940. na kojoj su prikazane mogućnosti razvoja od kojih se ni posle 65 godina nije ostvarilo ni 10% "proročanstava"). Mada prazna i logički neosnovana, ta "dostignuća" se brane istim intezitetom kao i ona koja već jesu istina. Bez njih, bez te slike ne bi bilo moguće uspavljivanje običnog čoveka, koji u nju veruje, jer je to neko smislio. Najbliže poređenje je, recimo, film holivudske produkcije u kome padaju svi stubovi sistema: sve je moguće uraditi, samo što nije. Slika sistema kakva jeste je jednako stvarna kao i slika koju sam o sebi gradi. Između te dve slike nema bitnih razlika. Stvarnost, kao i fikcija, vara ljude, skreće im pažnju, manipuliše njihovim mislima. Čas vidimo roze slona, čas je to baza na mesecu, čas su to poslovni soliteri koji se ruše vertikalno. Sve je lažno i sve je stvarno. Niko ne može da se oseti prevarenim. Istina je fleksibilna i naleže na sve neravnine, pokrivajući potpuno vidno polje svojom neprobojnom opnom. Kontrarevolucija je spoljni sloj tog pokrivača, ona je ta koja je tu da "tie lose ends" i predupredi svaku pomisao na Revoluciju.

Kontrarevolucija se uči u školama, na fakultetima, u vojnim kampovima... Ona je baza svih TV stanica, glas svakog radija, server svakog internet sistema. Ona ne prestaje da se umnožava u svemu što vidimo, modifikuje naše ponašanje, izvlači naše misli, skreće nam pažnju sa svojih rupa na blještave ekrane. Kontrarevolucija je rasizam koji se neprestano reprodukuje iz nemogućih uslova življenja, seksizam pothanjen oblikom flaše našeg omiljenog parfema, ejdžizam ovekovečen sposobnošću da se podrži erekcija... Ona je u pasti za zube, u telefonskoj poruci, na sportskom takmičenju... Na klupi u parku, u krevetu, na bini, u samoposluzi...

Kontrarevolucija računa sa nasom svešću o njoj i prija joj kada upiremo prstom u nju. Računajući na svoj kontraverznost, ona se ne stidi svojih dostignuća: možemo uprti prstom na rastuće siromaštvo na planeti, ona će to objasniti demografijom i natalitetom; možemo vrištati na ratove i one koji ih pokreću, kontrarevolucija će se ograditi simptomatičnom neutralnošću; možemo reći šta god hoćemo protiv sistema, ona će se nasmejati kao što se otac nasmeje nevaljalom i bistrom detetu.

Upravo u tom autoritetu leži njena osnovna snaga. Izgrađen na istini kao i na lažima, na sumnjivim objašnjenjima kao i na "naučim činjenicama", taj autoritet izgleda neosporiv. Iza njega ne stoji sistem, jer on vodi neke druge brige i ratove, nego ono što sistem koristi kao svoje najsjajnije oružje: tehnologija i nauka. Ono što je za kontrarevoluciju bila religija tokom dugog i krvavog srednjeg veka, sada je nauka: motorna snaga opravdavanja sistema. Nedoređena na isti način na koji je to religija, nauka samo pokusava da popuni rupe koje se javljaju sa slobodom mišljenja, sa sazrevanjem pojedinca, sa rastućim nezadovoljsvom i represijom na svetu. I dalje se koristeći umirućom religijom, ona pokušava da sagradi i održi opšte važeći mentalni kišobran, van koga je gotovo nemoguće opstati. Ali to nije nešto statično. Za razliku od sistema koji štiti, a koji nikada nije odmakao dalje od robovlasništva, imidž koji se postavlja oko te čaure se neprestano menja i prilagođava. Ono usisava, asimilira sve što mu dođe pred oči: misli, pokrete, organizacije, muzičke pravce, književne krugove... Jednog dana pomislimo kako ovaj književnik ima šta da kaže, a već sledećeg dana moramo da zakazujemo susret sa njim u njegovoj vili u nekom bogataškom predgrađu. Ili filozof, ili muzičar, ili pesnik, ili političar... ili buntovnik... Tom budnom crnom oku ništa ne promiće. Ono je crna rupa ideja. Šta je sve progutalo tokom vekova, koliko je mesa ogulilo sa ljudske misli, koliko kostiju ispljunulo ne obazirući se na one uplašene i nesigurne jedinke koje znaju a ne smeju da kažu.

Kako je nastala iz čvrste hijerarhuje, dakle sistema pravilno raspoređenih (po veličini i snazi) autoriteta, i kontrarevolucija je autoritet za sebe. Ona je poštovana i njeno se ne poriče. Ona ima mnogo lica. Čak je ponekad i revolucija sama, dok joj to odelo odgovara, dok ne oseti da mora da upotrebi svoje represivne pipke da bi umirila tremore i talase. Tada je najopasnija i trga sa sebe kožu ovce, pokazuje svoje zube prema kojima niko ne ostaje ravnodušan. Strah je još jedan od njenih vojnika. Možda najsvirepiji od svih. On se zavlači u ljudske stomake, mozgove, oči... On obeležava sve neravnine i ka njima usmerava su negativnu energiju, popuštajući pritisak na sistem, ukoliko ga negde ima. Strah koji je nekada (delimično i danas) uterivan religijom i pretnjom paklenim mukama posle smrti, danas se uteruje naukom i tehnologijom, njenom moći (nuklearne glave, otrovi, zagađenje) i njenom nemoći (bolesti, glad, priroda) pođednako. Taj strah se omnožava neprestano, pokrivajući sve sfere ljudske delatnosti. Ima ga u porodici, u fabrici, na ulici, u avionu, na stadionu... On se hrani pohlepom, mržnjom, glupošću... Gotovo da ništa bez njega ne bi bilo moguće! On zahteva represiju, jer je materijalan. On štiti stvari isto ili više nego život. Kako živimo život kroz stvari, naš osnovni strah je da neko ili nešto ne otuđi te stvari od nas. Tu je kontrarevolucija najefikasnija: ona nas zarobljava u naše kuće, automobile, ispred naših TV, na fabričkim linijama, u kjubiklima, svuda gde se osećamo sigurnim i gde naša imovina nije ugrožena. Kontrarevolucija nam govori kako i gde da skladištimo naše živote. To zaista ponekad izgleda zavodljivo, sjajno, čak i kada je maksimalno haotično. Pogledajmo samo gradove: ne postoji u njima ni jedna stvar koja je u logičnom odnosu sa nekom drugom stvari. Po nekom sistemu uđi-izađi, odvijaju se sve akcije, odvija se jedan vestački život pun ožiljaka od operacija. Naizgled organizovan, a u suštini održavan samo strahom. Kada bi se ljudi oslobodili straha za svoju imovinu i uzeli svoje živote u svoje ruke, život u gradovima bi bio nezamisliv. Sta bi moglo da nas zadrži u tako zagađenom i haotičnom okruženju osim straha proizašlog iz stava da je jedino takav život moguć i da jedino tu možemo posedovati dovoljno da budemo ljudi. Ta lažna vera u sistem i stvarni strah od bilo čega drugačijeg zadržava ljude u masovnim sistemima, u metroima, u fabrikama, u soliterima... Kontrarevolucija mora da održava taj strah, jer bi u suprotnom bilo moguće, a i sasvim izvesno, da ljudi shvate ograničenja života na koji su naterani i verovatno bi pokušali da pobegnu iz tih (svih) zatvora.

Zato su sve dosadasnje revolucije ustvari bile deo kontrarevolucije: one su u istIm uslovima sa različitim obećanjima i strahovima pokušavali da zadrže ljude tamo gde su: u masovnim, porobljujućim sistemima. Štrajkovi i revolucije nikada nisu izasli iz fabrika i gradova, iz hijerarhijskih, autoritativnih okvira koji sistem čine uspešnim već deset i više hiljada godina. Uvek je radnika, posle svega, čekala fabrika, a građanina – grad. Ni selo nije bilo "selo" nego "fabrika hrane" a kao naseobina je preslikavalo sve ustaljene gradske šeme, u većem ili manjem opsegu. Kontrarevolucija nije zazirala od revolucije, čak šta više, ona ju je priželjkivala jer je bilo za pretpostaviti da će bilo kakva parcijalna revolucija biti osuđena na propast: ne zbog neizvodljivosti ciljeva koje propagira, već zbog konkurencije sa ostatkom sveta, gde revolucija nije izvrsena. Ne kažem da bi se sve to razrešilo Svetskom Revolucijom, samo kažem da je jedna od srećnih okolnosti za kontrarevoluciju da se ona nije desila. Sada kontrarevolucija radi na eliminisanju svake pomisli na globalnu promenu: cilj je da presipanjem iz sela u gradove, iz trećeg sveta u prvi i nazad, stvori takvu uzajamnu zavisnost između delova planete, da će biti nemoguće ne srušiti sistem, nego ga i dotaći. Sistem sa zahvalnošću prepušta kontrarevoluciji pripitomljavanje čovečanstva. Bez te pompezne, glamurozne slike, današnji čovek bi već ustao i razbio ekran svog televizora.

I bez obzira da li kontrarevoluciju nazovemo spektaklom, opijomom za mase, ili nekako drugačije, ona će uvek učiniti sve da apsorbuje buntovnu energiju koju čovek sakuplja u sebi dok živi neki tuđ, promašen život. Eliminišući iznenađenja, predviđajući poteze, čak i inicirajući "pobune", ona se igra sa nama, pokrećući nas strahom, religijom, naukom, tehnologijom, umetnošću, informacijama... U toj igri mačke i miša, čovek je i dalje u strašno lošem položaju, ali to ne znači da ne treba i dalje smišljati strategije za probijanje skrame koja nam se nataložila na očima.

Jedini način da budemo korak ispred nje jeste da prestanemo da koristimo elemente kontrarevolucije u borbi protiv sistema. Ne možemo religijske strahove otkloniti uvođenjem nove religije, niti prevaru umetnosti razotkriti novom knjigom u kojoj sve piše. Niti možemo pobediti medijsku kampanju otvarajući novu TV stanicu ili Internet stranicu. Niti možemo da humanizujemo proizvodnju proglasivši fabriku svojinom radnika... Revolucija nije revolver koji izbacije ispražnjenu čauru, simultano ubacujući novi ali identičan metak u cev. Revolucija mora da razori sve elemente sistema, a ne da, koristeći njegova oružja, zauzme njegovu poziciju. Linija manjeg otpora je upravo ono čemu smo najskloniji i na šta kontrarevolucija računa kao na svoj najbitniji element.

Poslao: GoranMars